Cu­klus ovo­go­di­šnjih dram­skih pro­duk­ci­ja Grad te­a­tar za­vr­ša­va jed­nim od naj­i­zvo­đe­ni­jih dje­la Hen­ri­ka Ib­ze­na, dra­mom „Ave­ti” u re­ži­ji An­dre­ja No­so­va, ko­ja će pre­mi­jer­no bi­ti iz­ve­de­na sju­tra uve­če, u 22 sa­ta, na Sve­tom Ste­fa­nu.
Ka­ko je is­ta­kla Mi­le­na Lu­bar­da, po­moć­nik di­rek­to­ra Grad te­a­tra, ovom pred­sta­vom za­o­kru­žu­je se ci­klus ve­li­kih kla­si­ka ko­je je bu­dvan­ski fe­sti­val ovog lje­ta po­nu­dio svo­joj po­zo­ri­šnoj pu­bli­ci.
- Ib­ze­no­ve „Ave­ti” su na­ša tre­ća pre­mi­je­ra, i tre­ća ko­pro­duk­ci­ja, či­me ovo­go­di­šnje iz­da­nje bu­dvan­skog fe­sti­va­la po­la­ko ula­zi u za­vr­šni­cu. Ri­ječ je o kult­nom Ib­ze­no­vom ko­ma­du ko­ji, ka­ko je za­pi­sao dra­ma­turg Vuk Bo­ško­vić, kao da je pre­se­lio an­tič­ku tre­ge­di­ju u sa­lo­ne gra­đan­skog dru­štva, jer je upra­vo u te sa­lo­ne pre­mje­šten su­kob i de­ša­va­nja – ka­za­la je ona.
U glu­mač­koj eki­pi su Mir­ja­na Ka­ra­no­vić, Bran­ko Cve­jić, Slo­bo­dan Be­štić, Mi­lan Ma­rić i Jo­va­na Ga­vri­lo­vić, sce­no­gra­fi­ju pot­pi­su­je Mir­na Ler, ko­sti­me Lej­la Ho­džić, a ko­re­o­gra­fi­ju Ni­ko­la To­ma­še­vić.
Po ri­je­či­ma No­so­va, po­red to­ga što su „Ave­ti” za nje­ga jed­na od bo­ljih Ib­ze­no­vih dra­ma, po­sto­je dvi­je stva­ri ko­je nas da­nas ve­zu­ju za tu pri­ču.
- Jed­no je sud­bi­na na­še eli­te, od­no­sno sud­bi­na gra­đan­skog dru­štva i onih ko­ji do­no­se od­lu­ke, taj, na­zvao bih ga li­ce­mjer­ni ži­vot u ko­me pre­ko da­na pro­pa­gi­ra­te jed­no, a no­ću ži­vi­te dru­go, i ka­ko za­pra­vo ži­vje­ti sa tom ne­mo­guć­no­šću da se no­si­te sa isti­nom i sop­stve­nim uvje­re­nji­ma. Dru­ga stra­na je pi­ta­nje pro­šlo­sti, „Ave­ti” su ko­mad ko­ji na lič­nom ni­vou pre­i­spi­tu­je in­di­vi­du­al­ni od­nos pre­ma sop­stve­noj i pro­šlo­sti na­ših po­ro­di­ca, po­ri­je­klo, ono što bi mo­gli na­zva­ti na­šim iden­ti­te­tom, a s dru­ge stra­ne, ne­što što je dru­štve­na vri­jed­nost. Za­to mi­slim da je ovaj ko­mad ak­tu­e­lan – is­ta­kao je on.
Mir­ja­na Ka­ra­no­vić, ko­ja tu­ma­či ulo­gu He­len Al­ving, ka­že da je ri­ječ o ko­mli­ko­va­noj ulo­zi, ko­ja joj je za­da­va­la do­sta pro­ble­ma, jer je nje­na pri­ro­da pot­pu­no dru­ga­či­ja od ka­rak­te­ra go­spo­đe Al­ving.
- Za­to što u mom ži­vo­tu ne­ma ne­ra­šči­šće­nih stva­ri iz pro­šlo­sti. Tre­ba­lo mi je vre­me­na da shva­tim za­što lju­di ži­ve s ve­li­kom taj­nom či­tvog ži­vo­ta, i no­se to kao ne­ka­kav ogro­man te­ret ko­ji po­sli­je sku­po ko­šta, ne sa­mo njih, ne­go i lju­de u nji­ho­voj oko­li­ni. Ka­da ne­što od­lu­či­mo da sa­kri­je­mo, ka­da mi­sli­mo da to mo­že­mo da „gur­ne­mo pod te­pih”, to je u pr­vom tr­nut­ku jed­no od­lič­no rje­še­nje, i on­da se po­na­še­mo kao dje­ca ko­ja dla­no­vi­ma za­tvo­re oči i ka­žu ne vi­diš me, ne­ma me. Ali, taj pro­blem ne ne­sta­je, on je uvi­jek tu, i on­da ta tru­lež po­vre­me­no is­pli­va na po­vr­ši­nu. Ima u na­ma ne­što cr­vo­toč­no, i to su te ave­ti u na­ma. Ave­ti su svu­da oko nas, na ci­je­lom ovom pro­sto­ru, jer ni­smo u sta­nju da raz­ri­je­ši­mo pi­ta­nja pro­šlo­sti – ka­za­la je ve­li­ka glu­mi­ca.
Bran­ko Cve­jić je is­ta­kao da ovaj ko­mad go­vo­ri o hi­po­kri­zi­ji, la­ži­ma, sla­bo­sti­ma na­ših ka­rak­te­ra i mo­ra­la...
- Svi, u stva­ri, stal­no la­žu. Če­sto se laž upo­tre­blja­va da bi se lak­še ži­vje­lo, od naj­sit­ni­jih la­ži, do onih naj­krup­ni­jih. Ci­ti­ra­ću jed­nu re­pli­ku iz ko­ma­da, za ko­ju sma­tram da je vr­lo bit­na – „sa­vjest, to vam je po­ne­kad vr­lo ne­zgod­na pri­či­ca”. Če­pr­ka­nje ma­lo po sa­vje­sti, tra­ga­nje za ne­kim isti­na­ma, mi­slim da se ti­me tre­ba ba­vi­ti. Na kra­ju kra­je­va, ka­da bi čo­vjek mo­gao od po­čet­ka da go­vo­ri sa­mo isti­nu, i o isti­ni, to bi bi­lo fe­no­me­nal­no. Na­ža­lost, vi­di­mo da ne­ma ta­kvog čo­vje­ka, da ne po­sto­ji – sma­tra Cve­jić.
Po ri­je­či­ma Slo­bo­da­na Be­šti­ća, Pa­sto­ra Man­der­sa u ovoj pred­sta­vi, po­sta­vlja se pi­ta­nje ka­ko ras­tu­ma­či­ti ko­mad ko­ji je­ste po­znat i ja­ko va­žan u isto­ri­ji dra­me, ko­ji ima i dra­ma­tur­ških pro­ble­ma.
Jo­va­na Ga­vri­lo­vić, ko­ja igra Re­gi­nu Eng­strand, is­ta­kla je da su mla­di lju­di kod nas žr­tve gri­je­ho­va iz pro­šlo­sti, pa je upra­vo to osje­ća­nje i nju i nje­nog ko­le­gu Mi­la­na Ma­ri­ća pri­bli­ži­lo Ib­ze­no­voj dra­mi. Za Ma­ri­ća, ko­ji u po­dje­li igra Osval­da Al­vin­ga, naj­za­ni­mlji­vi­je i naj­in­spi­ra­tiv­ni­je pi­ta­nje ko­je po­sta­vlja ova pred­sta­va je pi­ta­nje hra­bro­sti.
Ko­sti­mo­graf­ki­nja Lej­la Ho­džić iz Sa­ra­je­va ta­ko­đe je is­ta­kla za­do­volj­stvo zbog ra­da na jed­noj ova­kvoj pred­sta­vi.
- Iz­u­zet­no mi je dra­go što sam dio ove eki­pe, kao i mo­joj ko­le­gi­ni­ci, sce­no­graf­ki­nji Mir­ni Ler. Ci­je­li taj pro­ces ra­da na pred­sta­vi do­nio nam je izu­zut­na is­ku­stva. Ako je ri­ječ o vi­zu­el­nom dje­lu, sce­no­gra­fi­ja i ko­stim su sa­vre­me­ni i ja­ko sve­de­ni, u skla­du sa li­ko­vi­ma – dje­lu­ju na­iz­gled ja­ko jed­no­stav­no, a uop­šte ni­je ta­ko.
Pred­sta­va „Ave­ti” na­sta­la je u ko­pro­duk­ci­ji Grad te­a­tra, Fe­sti­va­la MESS Sa­ra­je­vo, i be­o­grad­skog Har­te­fak­ta, i u sa­rad­nji sa BI­TEF te­a­trom iz Be­o­gra­da. Re­pri­ze pre­mi­je­re pred­sta­ve „Ave­ti” za­ka­za­ne su za 7, 8, i 9. av­gust na is­toj sce­ni. S.Ć.


Ste­fa­nov­ski i Ta­dić

Na Sce­ni iz­me­đu cr­ka­va, ve­če­ras od 21.30, na­stu­pa­ju Vlat­ko Ste­fa­nov­ski i Mi­ro­slav Ta­dić. Ovim kon­cer­tom po­zna­ti umjet­ni­ci će obi­lje­ži­ti svo­ju dva­de­se­to­go­di­šnju sa­rad­nju.
Duo ko­jeg či­ne ovi pro­sla­vlje­ni gi­ta­ri­sti ide­a­lan je pri­mjer za to ka­ko dva mu­zi­ča­ra ja­kih in­di­vi­du­al­nih ener­gi­ja i vir­tu­o­zne teh­ni­ke, u za­jed­nič­kom mu­zi­ci­ra­nju do­no­se pu­bli­ci je­dan no­vi ugo­đaj, no­vu sna­gu iz­vo­đe­nja ko­ja ih je, po­red bo­ga­tih in­di­vi­du­al­nih ka­ri­je­ra, uči­ni­la du­e­tom ko­jeg pu­bli­ka uvjek iz­no­va že­li ču­ti, sto­ji u obra­zlo­že­nju pro­gra­ma ovo­go­di­šnjeg Grad te­a­tra.