Na iz­lo­žbi kom­pju­te­r­ske gra­fi­ke ,,In­spi­rit” Mi­lo­va­na Mi­ća Ra­konj­ca u Ku­ći Ri­sta Rat­ko­vi­ća u Bi­je­lom Po­lju pred­sta­vlje­no je 15 ra­do­va, u ko­joj do­mi­ni­ra­ju por­tre­ti In­di­ja­na­ca. Ka­ko je na otva­ra­nju sli­kar Lu­ka Jok­si­mo­vić na­gla­sio, di­gi­tal­na gra­fič­ka ostva­re­nja auto­ra na oso­ben na­čin, uz zna­ča­jan pri­zvuk ilu­stra­tiv­no­sti na od­re­đe­nom bro­ju ra­do­va, ili frag­men­ti­ma, pred­sta­vlja por­tre­te In­di­ja­na­ca – pri­pad­ni­ke drev­nih ple­men­skih na­ro­da.
- Isto­vre­me­no su i sim­bo­li­ka nji­ho­vih vi­so­ko mo­ral­nih na­če­la, obi­ča­ja, tra­di­ci­je, mu­zi­ke, asket­skog na­či­na ži­vlje­nja, nji­ho­ve spi­ri­tu­al­no­sti i po­ve­za­no­sti sa pri­ro­dom, što je osnov­na tač­ka po­la­zi­šta Mi­lo­va­no­vog stva­ra­la­štva. Ovu se­ri­ju ostva­re­nja či­ni pet­na­est ra­do­va na ko­ji­ma Mi­lo­van is­ti­če u pr­vi plan por­tret, od­no­sno sa­mu fi­zi­o­no­mi­ju ovih pro­ga­nja­nih i sko­ro is­tri­je­blje­nih na­ro­da. Autor po­ku­ša­va na ra­do­vi­ma ko­je pla­si­ra kroz re­la­tiv­no mo­der­ne pri­stu­pe i teh­ni­ke pred­sta­vi­ti spi­ri­tu­al­nost na por­tre­ti­ma, ko­ri­ste­ći se ja­kim kon­tra­stom, kom­bi­nu­ju­ći fi­zič­ki da­tu svje­tlost sa (sim­bo­lič­ki ka­za­no) unu­tra­šnjom svje­tlo­sti ko­ja se na­slu­ću­je i do­pri­no­si stva­ra­nju cje­lo­kup­nog uti­ska o In­di­jan­cu – čo­vje­ku uop­šte, kao pri­mar­no – du­hov­nom bi­ću.
Jo­ki­smo­vić je na­gla­sio da autor in­di­rekt­no kri­ti­ku­je da­na­šnje dru­štvo ko­je je ve­ćin­ski i u mno­go­me već odav­no po­sta­lo ma­te­ri­ja­li­stič­ko.
– Ako se za tre­nu­tak iz­mje­sti­mo iz kon­tek­sta Mi­lo­va­no­ve fa­sci­na­ci­je ovih slo­bod­nih du­hom lju­di i objek­tiv­no sa­gle­da­mo op­štu an­tro­po­cen­trič­nu si­tu­a­ci­ju na glo­bal­nom ni­vou, uvi­dje­će­mo na šta i sam umjet­nik alu­di­ra – da su In­di­jan­ci ni­šta dru­go do eg­zem­plar me­đu­ljud­skih od­no­sa ne­ka­da i sa­da. Ta­ko da mo­že­mo, po­sma­tra­ju­ći ovaj ma­nji opus, jer je autor kao pred­lo­ške za ova li­kov­na ostva­re­nja ko­ri­stio svo­je sli­ke i cr­te­že, uvi­dje­ti da su lju­di oslo­bo­đe­ni go­to­vo svih su­vi­šno­sti ma­te­ri­jal­nog ka­rak­te­ra. Is­klju­či­va­nje ma­te­ri­jal­nog pred­sta­vlje­no je od­su­stvom bo­je ko­ja ba­lan­si­ra sa svje­tlo­šću, a autor je na­mjer­no iza­brao ze­le­nu.
Pa­žlji­vo gra­de­ći cje­li­nu, ko­re­spon­den­ci­jom ze­le­ne i cr­ne, ma­te­ri­jal­nog i du­hov­nog, svje­tla i ta­me, Ra­ko­njac uvo­di tač­ku od­no­sno krug kao osnov­no iz­ra­žaj­no sred­stvo.
- Po­sma­tra­no sa se­mi­o­tič­kog aspek­ta mo­gli bi do­ve­sti ovaj krug kao uni­ver­zal­ni sim­bol bes­ko­nač­no­sti i sa­vr­šen­stva u usku po­ve­za­nost sa Mi­lo­va­no­vom po­e­ti­kom in­spi­ri­sa­nom In­di­jan­ci­ma. Uvo­de­ći cr­nu na por­tre­ti­ma i pre­kla­pa­ju­ći je sa ze­le­nom, autor sim­bo­lič­ki pred­sta­vlja po­tro­šnost i pro­la­znost ma­te­ri­jal­nog u ovom slu­ča­ju tje­le­sne lju­štu­re u ko­joj obi­ta­va duh – za­klju­čio je Jok­si­mo­vić
Auto­ru je ovo pe­ta sa­mo­stal­na iz­lo­žba, a vi­še pu­ta je uče­stvo­vao i na ko­lek­tiv­nim. Ot­kri­va da je još iz sred­njo­škol­skih da­na op­sjed­nut In­di­jan­ci­ma, kad je čuo zvu­ke u pri­ro­di, za ko­ju je sa­znao da je mu­zi­ka In­di­ja­na­ca.
– Od ta­da sam tra­gao za knji­ga­ma i po­čeo da ilu­stru­jem In­di­jan­ce, jer su go­di­na­ma pro­ga­nja­ni, uni­šti­la ih zlat­na ta­da­šnja gro­zni­ca, bi­li za­po­sta­vlje­ni, ču­va­li su pri­ro­du itd. Ze­le­nu sam, ina­če iza­brao jer ona aso­ci­ra na pri­ro­du – is­ta­kao je Ra­ko­njac.
Pro­gram otva­ra­nja iz­lo­žbe, svo­jim mu­zi­ci­ra­njem na har­mo­ni­ci je upot­pu­ni­la Ane­la Čin­drak.M.N.