-Čla­no­vi Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re u okvi­ru Tri­bi­ne „Ri­ječ” or­ga­ni­zo­va­li su pje­snič­ki po­men čla­no­vi­ma pre­mi­nu­lim u po­sljed­njih 15 go­di­na. Ve­če po­sve­će­no oni­ma ko­ji vi­še ni­su me­đu na­ma, ali či­ja po­e­zi­ja još ži­vi, po­če­lo je mi­nu­tom ću­ta­nja. Ured­ni­ca Tri­bi­ne, pje­sni­ki­nja Mi­li­ca Kralj na­slo­vi­la ga je „Od­jek je mo­je ime”, kao isto­i­me­nu pje­smu Ga­ra Jo­va­no­vi­ća, ko­ji je bio osni­vač i du­go­go­di­šnji ured­nik Tri­bi­ne „Ri­ječ”. Ova pje­sma, ka­ko je na­ve­la Kralj, dio je Jo­va­no­vi­će­ve zbir­ke „Ra­đa­nje Ko­so­va”, ko­ju je ob­ja­vio ne­po­sred­no pred smrt. Ka­ko je is­ta­kla u uvod­noj ri­je­či, ova Jo­va­no­vi­će­va pje­sma su­ge­ri­še i stva­ra­nje sve­u­kup­ne pje­sme kao za­jed­nič­kog ime­ni­te­lja pje­snič­kih tra­gič­nih ži­vot­nih i stva­ra­lač­kih is­ku­sta­va.
- Pje­sma ovih pje­sni­ka bi­la je uslo­vlje­na sud­bi­nom nje­nog tvor­ca, pre­šav­ši dug put sa­mo­tvo­re­nja i sa­mo­o­stva­re­nja iz ka­te­go­ri­je opa­žaj­ne stvar­no­sti u ka­te­go­ri­ju ne­u­mit­nog pre­la­ska na dru­gu stra­nu. „Od­jek je mo­je ime” - po­smrt­ni je do­ziv smrt­ne su­šti­ne ob­ja­vljen u sti­hu, mje­ra da­lji­ne ne­sa­vla­di­vog ra­stan­ka ko­ju mi ve­če­ras po­ku­ša­va­mo da pre­vla­da­mo nji­ho­vim pje­sma­ma i svi­je­tlim po­me­nom – re­kla je Kralj ko­le­ga­ma i čla­no­vi­ma po­ro­di­ca oku­plje­ni­ma u pod­go­rič­kom Du­hov­nom cen­tru „Sv. Si­me­on Mi­ro­to­či­vi”.
Ka­ko je na­gla­si­la, knji­žev­ni opus pre­mi­nu­lih pi­sa­ca po­stao je ne­za­o­bi­la­zna ka­te­go­ri­ja sa­vre­me­ne srp­ske li­te­ra­tu­re u bi­lo ko­joj vr­sti ana­li­tič­ko – hi­je­ra­hij­skog raz­ma­tra­nja, u sve­u­kup­nom okvi­ru srp­skog je­zi­ka i ći­ri­lič­nog pi­sma.
- Nji­ho­vo dje­lo po­sta­lo je vred­no­sno svje­do­čan­stvo u ra­zno­rod­nim knji­žev­no-te­o­rij­skim kre­ta­nji­ma, ali i po­ka­za­telj vre­me­na u ko­me je na­sta­ja­lo i ko­je je zna­kov­nim i zna­čenj­skim smi­slo­vi­ma i ozna­či­lo, vred­no­va­lo i obo­ga­ti­lo. Ve­li­ki broj pje­sni­ka ko­ji su se pre­se­li­li u vječ­nost pre­ci­zno go­vo­ri i o okrut­nom vre­me­nu ko­je ni­je ima­lo mi­lo­sti ni ra­zu­mi­je­va­nja za sva­ko­dnev­nu ži­vot­nu i stva­ra­lač­ku mu­ku, a nji­ho­vo po­smrt­no dje­lo po­sta­lo je or­fej­ski pu­to­kaz pre­ma gra­ni­ci ko­ja spa­ja ži­vot i smrt, pje­sma utje­he u neo­d­ziv­nom od­je­ku ko­jim za­va­ra­va­mo smrt­nu raz­da­lji­nu – re­kla je Kralj.
Čla­no­vi Udru­že­nja či­ta­li su pje­sme svo­jih pre­mi­nu­lih ko­le­ga, a ne­ki su i go­vo­ri­li o nji­ma. Bu­do Du­bak je is­ta­kao zna­čaj osni­va­nja Tri­bi­ne „Ri­ječ” i is­traj­nost ko­ju je po­ka­zi­vao Ga­ro Jo­va­no­vić.
- Bi­lo ko i ka­ko da se od­re­đi­vao, mi smo svi lju­di ko­ji su pi­sa­li i pi­še­mo na srp­skom je­zi­ku, i pri­pa­da­mo jed­noj, je­di­noj, ve­li­koj knji­žev­no­sti sta­roj de­set vje­ko­va, knji­žev­no­sti ko­ja či­ni čast svim evrop­skim knji­žev­no­sti­ma. Mo­že­mo bi­ti po­no­sni kao čla­no­vi UKCG, što ne do­zvo­lja­va­mo da se uga­si va­tra na vječ­nom og­nji­štu sve­tog srp­skog je­zi­ka – re­kao je Du­bak. Is­ta­kao je i da bi bi­lo po­želj­no da se če­šće okre­nu ka za­o­stav­šti­ni biv­ših čla­no­va UKCG, „na ovom ne­po­čin po­lju po­e­zi­je i kul­tu­re”.
– Sma­tram da ono što je da­la i da­je sa­vre­me­na srp­ska knji­žev­nost u Cr­noj Go­ri, to ula­zi u sa­me vr­ho­ve srp­ske knji­žev­no­sti uop­šte – re­kao je Du­bak.
Na tom fo­nu go­vo­rio je i Ra­do­mir Ulja­re­vić, is­ti­ču­ći da je upra­vo Jo­va­no­vi­će­vo dje­lo­va­nje kroz Tri­bi­nu „Ri­ječ” uka­za­lo na, ka­ko je na­zvao „ka­ta­komb­nu” knji­žev­nost, onu ko­ja po­sto­ji, ali, ko­ja je skraj­nu­ta, i ko­ja se na­mjer­no ig­no­ri­še.Ž.J.


Sti­ho­vi istin­skih po­sve­će­ni­ka po­e­zi­je

Pri­sut­ni su ču­li sti­ho­ve, ka­ko ih je na­zva­la Kralj, istin­skih po­sve­će­ni­ka po­e­zi­je: Ga­ra Jo­va­no­vi­ća, Mi­o­dra­ga Vu­ko­vi­ća Br­ki­ce, Lju­bi­sla­va Mi­li­će­vi­ća, Dra­go­mi­ra Braj­ko­vi­ća, Bo­ži­da­ra Fi­li­po­vi­ća, Sve­to­za­ra Pi­le­ti­ća, Mi­o­dra­ga Ću­pi­ća, Sve­to­za­ra Bal­ti­ća, Lju­bi­sa­va Kne­že­vi­ća, Sa­va Le­ki­ća, Raj­ka Šće­pa­no­vi­ća, Dra­gi­še Madž­ga­lja, Mo­mi­ra Voj­vo­di­ća, Rat­ka De­le­ti­ća, Ko­sta Nin­ko­vi­ća, Dra­ga­na Vu­či­ća, Vuk­ma­na Ota­še­vi­ća, Dra­ga­na Sto­ja­di­no­vi­ća, Dra­go­lju­ba Šće­ki­ća, Ve­sne Ra­o­nić Si­mu­no­vić.


Ne­ma po­ga­đa­nja

To­kom ve­če­ri, ipak ni­je sve pro­te­klo u du­hu po­me­na. Ne­ki čla­no­vi Udru­že­nja sma­tra­li su da je tre­ba­lo či­ta­ti po­e­zi­ju još ne­kih biv­ših čla­no­va UKCG. Me­đu­tim, ka­ko je ob­ja­sni­la Mi­li­ca Kralj, kao i ne­ki dru­gi čla­no­vi, ru­ko­vo­di­la se pr­ven­stve­no či­nje­ni­com ko je po­što­vao i do po­sljed­njeg ča­sa uče­stvo­vao u ra­du ovog Udru­že­nja. Do­šlo je čak i do oštrih po­le­mi­ka me­đu ne­kim čla­no­vi­ma, ko­ji su i de­mon­stra­tiv­no na­pu­sti­li sa­lu Du­hov­nog cen­tra. Ipak, pre­vla­da­lo je mi­šlje­nje da se do kra­ja is­po­štu­ju sje­ni pje­sni­ka u iz­bo­ru ured­ni­ce, pa je či­ta­na nji­ho­va po­e­zi­ja. Na kra­ju ve­če­ri No­vi­ca Đu­rić, pred­sjed­nik UKCG, pred­lo­žio je da se odr­ži po­seb­na sjed­ni­ca na ko­joj će bi­ti go­vo­ra upra­vo o pro­ce­du­ral­nim pi­ta­nji­ma pri­pad­no­sti ili ot­klo­na od UKCG.
- Ne smi­je­mo se­bi do­zvo­li­ti da se na­ših ko­le­ga sje­ti­mo sva­ke pe­te, ili de­set go­di­ne, već će­mo to u bu­du­će či­ni­ti sva­ke go­di­ne, a po­štu­ju­ći nji­hov ama­net za ži­vo­ta gdje su i ko­me pri­pa­da­li. Ni­ka­ko to ne­će ži­vi pi­sci či­ni­ti. Ni­ko ne­ma pra­vo na to, ni An­drić da je sad me­đu na­ma ne bi imao na to pra­vo. UKCG je or­ga­ni­za­ci­ja ko­ja će da funk­ci­o­ni­še kao or­ga­ni­za­ci­ja pi­sa­ca na do­bro­volj­noj osno­vi. Ko mi­sli da tre­ba da bu­de u Udru­že­nju nje­mu su vra­ta uvi­jek otvo­re­na, a ko ne mi­sli, nje­mu su vra­ta jed­na­ko za­tvo­re­na. I tu se ne­će­mo po­ga­đa­ti – re­kao je Đu­rić.