Ve­li­ki pe­tak ili Stra­sni pe­tak je hri­šćan­ski pra­znik ko­jim se obi­lje­ža­va stra­da­nje Isu­sa Hri­sta, nje­go­vo ras­pe­će na Ča­sni krst i nje­go­va smrt za spa­se­nje svi­je­ta.
Da­nas, na Ve­li­ki pe­tak, Cr­kva se sje­ća do­ga­đa­ja ko­ji su ne­po­sred­no pret­ho­di­li Hri­sto­vom Ras­pe­ću; po­čev­ši od iz­vo­đe­nja Isu­sa Hri­sta pred sud Pon­ti­ja Pi­la­ta, ne­u­spje­log po­ku­ša­ja da ga op­tu­že, pa do gla­snog vi­ka­nja ju­dej­skog na­ro­da: „Rasp­ni ga!”; no­še­nja kr­sta kroz grad, na pu­tu pre­ma Gol­go­ti; ra­za­pi­nja­nja i pra­šta­nja dže­la­ti­ma ri­je­či­ma: „Oče, opro­sti im, jer ne zna­ju šta ra­de”; umi­ra­nja, ski­da­nja sa kr­sta, po­ma­zi­va­nja mi­rom, po­vi­ja­nja ti­je­la plat­nom i po­la­ga­nja u grob; po­sta­vlja­nja stra­že da ču­va grob da ne­ko ne ukra­de nje­go­vo ti­je­lo.
Hri­stu su sta­vi­li tr­nov vi­je­nac na gla­vu, a na ple­ća na­va­li­li te­ški krst i po­ve­li pu­tem ko­ji i da­nas, dvi­je hi­lja­de go­di­na ka­sni­je, no­si ime Uli­ca bo­la. Plju­va­li su ga i do­ba­ci­va­li po­grd­ne ri­je­či.
Kad je, oko tri sa­ta po pod­ne (po na­šem ra­ču­na­nju vre­me­na), svoj duh pre­dao Ocu, sva pri­ro­da, Bož­ja tvo­re­vi­na, po­bu­ni­la se pro­tiv ne­prav­de i zlo­či­na: po­mra­či­lo se sun­ce, otva­ra­li se gro­bo­vi, za­tre­sla se ze­mlja. U vri­je­me ka­da je Hri­stos pre­dao duh svoj Ocu, u svim pra­vo­slav­nim hra­mo­vi­ma se iz­no­si pla­šta­ni­ca. To je plat­no na ko­jem je pri­ka­za­no Hri­sto­vo po­la­ga­nje u grob. Pla­šta­ni­ca se po­sta­vlja is­pred ol­ta­ra, na po­seb­no ukra­šen odar, ko­ji pred­sta­vlja grob Hri­stov. Vjer­ni­ci u naj­ve­ćem re­du i sa du­bo­kim po­što­va­njem, pri­la­ze pla­šta­ni­ci i cje­li­va­ju je. Na Ve­li­ki pe­tak se stro­go po­sti (hra­na se spre­ma na vo­di), za­to što sve mi­sli i mo­li­tve tre­ba da bu­du upu­će­ne Go­spo­du i pod­sje­ća­nju da je On se­be pri­nio na žr­tvu, iz lju­ba­vi pre­ma svi­ma na­ma.
Bo­go­slu­že­nje pred Vas­krs, kao i to­kom tri vas­kr­šnja da­na, so­bom no­si sim­bo­li­ku, a ka­ko ka­že pro­to­je­rej Pre­drag Šće­pa­no­vić, „shod­no ži­vot­nom is­ku­stvu, što nam ve­ći gost do­la­zi u po­sje­tu, po­treb­na je i ve­ća pri­pre­ma”. Ka­ko do­da­je, svi ko­ji do­la­ze na bo­go­slu­že­nja, pre­ži­vlja­va­ju uz­bu­đe­nja ko­ja u du­ši na­sta­ju sje­ća­ju­ći se iz­daj­stva Hri­sta od stra­ne Ju­de i ras­pe­ća na Ve­li­ki pe­tak. Hri­stos je vas­kr­sao ra­no uju­tro kad pro­đe su­bo­ta, u pr­vi dan ne­dje­lje.
- Sve­šte­nik ko­ji slu­ži pje­va tro­par Vas­kr­sa: „Hri­stos vas­kr­se iz mr­tvih, smr­ću smrt uni­šti, i svi­ma u gro­bo­vi­ma ži­vot da­ro­va”, tri pu­ta. Isto pje­va i hor tri pu­ta. Za­tim na­sto­ja­telj pje­va sti­ho­ve: „Da vas­kr­sne Bog i raz­vi­ju se ne­pri­ja­te­lji nje­go­vi”, a hor na sva­ki stih pje­va tro­par „Hri­stos vos­kre­se” - ka­že sve­šte­nik Šće­pa­no­vić. Ka­ko na­gla­ša­va, „Sv. pri­če­šće, kao uče­šće čo­vje­ka u ži­vo­tu Hri­sta Vas­kr­slog ko­ji nam se po ve­li­koj lju­ba­vi da­je pod vi­dom hlje­ba i vi­na, ko­ji Du­hom Sve­tim po­sta­ju istin­sko Ti­je­lo i Krv Hri­sto­va, je vr­hu­nac lju­ba­vi i za­jed­ni­ce Bo­ga i čo­vje­ka”.
Sko­ro svi na­ro­di vje­ru­ju da je ja­je sim­bol ži­vo­ta. Ta­ko se i u hri­šćan­skoj tra­di­ci­ji ja­je sma­tra sim­bo­lom pre­po­ro­da. Po pre­da­nju ko­je se vje­ko­vi­ma ču­va u na­šoj cr­kvi Ma­ri­ja Mag­da­li­na, jed­na od pr­vih ko­ja je sre­la vas­kr­slog Hri­sta, od­ni­je­la je cr­ve­no ja­je rim­skom ca­ru Ti­be­ri­ju i po­zdra­vi­la ga ri­je­či­ma ko­ji­ma se i da­nas po­zdra­vlja­mo „Hri­stos vas­kr­se”. Otu­da pra­vo­slav­ni hri­šća­ni far­ba­ju ja­ja u cr­ve­no, ko­ja je bo­ja vas­kr­se­nja Hri­sto­vog. Na­rav­no, ja­ja se mo­gu far­ba­ti i u dru­gim bo­ja­ma, ša­ra­ti, ukra­ša­va­ti, če­mu se naj­vi­še dje­ca ra­du­ju.
Vas­krs je iz­nje­drio i mno­go obi­ča­ja. Ta­ko, mno­gi to­kom Vas­kr­šnjeg po­sta po­zi­va­ju sve­šte­ni­ke da im bla­go­si­lja dom i osve­ti vas­kr­šnju vo­di­cu u ko­joj se pri­pre­ma­ju vas­kr­šnja ja­ja.
Vas­kr­šnja ja­ja se ku­va­ju na Ve­li­ki pe­tak. Obi­čaj je da se jed­no ja­je osta­vi do sle­de­ćeg Vas­kr­sa. To ja­je se zo­ve ču­var­ku­ća i nje­go­vo ču­va­nje no­si bla­go­slov ovo­ga pra­zni­ka i sva­ko­dnev­no pod­sje­ća uku­ća­ne da je vas­kr­se­nje Hri­sto­vo te­melj na­še­ga ži­vo­ta. Ja­je od pret­hod­ne go­di­ne se za­ko­pa u ze­mlju, za­mje­nju­je se no­vim ja­je­tom.
Na ža­lost, upo­zo­ra­va sve­šte­nik Šće­pa­no­vić, po­sto­je i mno­gi obi­ča­ji ko­ji ni­su bla­go­slo­ve­ni i ko­ji ne pro­iz­la­ze iz pra­zni­ka ko­ji pro­sla­vlja­mo. Je­dan od ta­kvih obi­ča­ja je i da se ne far­ba­ju vas­kr­šnja ja­ja ako je po­ro­di­ca u to­ku go­di­ne ima­la smrt­ni slu­čaj. Ovaj obi­čaj je pot­pu­no ne­pra­vi­lan, jer upra­vo ja­je no­si sim­bol ži­vo­ta i nje­go­vim pri­pre­ma­njem mi is­po­vi­je­da­mo vje­ru u vas­kr­slo­ga Hri­sta i vje­ru u vas­kr­se­nje mr­tvih. Zbog to­ga se ja­ja na Po­bu­sa­ni po­ne­dje­ljak no­se na grob i umje­sto nad­grob­nog ri­da­nja po­zdra­vlja­mo na­še upo­ko­je­ne sve­ra­do­snim po­zdra­vom „Hri­stos vas­kr­se”.R.K.


Ču­var­ku­ća

Ša­ra­nje ja­ja je, po na­rod­nom vje­ro­va­nju, is­klju­či­vo žen­ski po­sao i sma­tra se sve­tom rad­njom. Ša­ra­nju se pri­stu­pa sa po­bo­žno­šću, lju­ba­vlju i či­sto­tom, jer osim to­ga što se ja­je spre­ma za Vas­krs, ra­di se i sa vo­skom ko­ji je ne­za­mje­njiv u re­li­gij­skim ob­re­di­ma.
Ja­ja su se ne­ka­da bo­ji­la sa­mo u cr­ve­no, a sa­da se bo­ji pr­vo u cr­ve­no. To, pr­vo­o­bo­je­no ja­je, po­zna­to kao ču­var­ku­ća, ču­var, stra­žar ili to­me slič­no, se ču­va u ku­ći do sle­de­ćeg Vas­kr­sa da bi ču­va­lo lju­de, sto­ku i usje­ve. Ka­kve bo­je će bi­ti osta­la ja­ja, za­vi­si od že­lja, spo­sob­no­sti i kva­li­te­ta far­be ko­ju ku­pi do­ma­ći­ca. Mno­gi ja­ja bo­je i po­mo­ću lu­ko­vi­ne, cve­kle, spa­na­ća, ko­pri­ve i slič­no.