Film­ski, te­le­vi­zij­ski i po­zo­ri­šni re­di­telj Dar­ko Ba­jić u svi­jet i isto­ri­ju do­ma­ćeg fil­ma ušao je ostva­re­njem „Di­rek­tan pre­nos” sa ko­jim je di­plo­mi­rao 1982. go­di­na. Bio je pr­vi stu­dent ko­ji je di­plo­mi­rao sa du­go­me­tra­žnim igra­nim fil­mom. I tu se ni­je za­dr­žao. Ovo ostva­re­nje je vi­še­stru­ko na­gra­đi­va­no - spe­ci­jal­na na­gra­da ži­ri­ja za de­bi­tant­skog re­di­te­lja na Film­skom fe­sti­va­lu u Pu­li, „Zlat­na vra­ta” Pu­le za naj­bo­lju pro­duk­ci­ju i još ne­ko­li­ko na­gra­da na osta­lim fe­sti­va­li­ma u Ju­go­sla­vi­ji, dok je na me­đu­na­rod­nom film­skom fe­sti­va­lu u Man­haj­mu film osvo­jio tri ofi­ci­jel­ne na­gra­de. Od ta­da, Ba­jić str­plji­vo gra­di re­di­telj­sku ka­ri­je­ru, ko­ja vi­še od tri de­ce­ni­je ide uz­la­znom pu­ta­njom. Opro­bao se u svim žan­ro­vi­ma, i bio je uspje­šan na svim po­lji­ma. Ka­da je ri­ječ o po­zo­ri­štu, Ba­jić je re­ži­rao tri pred­sta­ve u Zve­zda­ra te­a­tru, „Ma­la”, „Ži­vot Jo­va­nov” i „Brod lju­ba­vi”. Nje­go­ve te­le­vi­zij­ske se­ri­je „Si­vi dom” i „Za­bo­ra­vlje­ni” po­mje­ri­le su gra­ni­ce te­le­vi­zij­ske re­ži­je na pro­sto­ru biv­še Ju­go­sla­vi­je. „Si­vi dom” je po­sta­la po­pu­lar­na ši­rom SFRJ, ali i u ne­kim di­je­lo­vi­ma svi­je­ta. Isto­vre­me­no, bi­la je to od­skoč­na da­ska za ta­da mla­de glum­ce: Zo­ra­na Cvi­ja­no­vi­ća, Bra­ni­sla­va Le­či­ća, Mi­mu Ka­ra­dži­ća, Du­brav­ka Jo­va­no­vi­ća, Ni­ko­lu Ko­ju i Mir­ja­nu Jo­ko­vić.
I de­ve­de­se­tih je re­ži­rao kult­ne fil­mo­ve: „Cr­ni bom­bar­der” i „Bal­kan­ska pra­vi­la”. U me­đu­vre­me­nu po­sve­ću­je se pe­da­go­škoj ka­ri­je­ri na Fa­kul­te­tu dram­skih umet­no­sti u Be­o­gra­du. Sa nje­go­ve kla­se iz­la­ze ne­ki od naj­ve­ćih ta­le­na­ta srp­skog fil­ma: De­jan Ze­če­vić, Ste­fan Ar­se­ni­je­vić, Ma­ja Mi­loš i Go­ran Le­ža­jić. Po­lo­vi­nom pro­šle de­ce­ni­je vra­ća se u re­di­telj­sko se­dlo i re­ži­ra „Rat uži­vo”, „Za­u­sta­vi vre­me” i „Na le­pom pla­vom Du­na­vu”. Upra­vo je po­sje­tio Pod­go­ri­cu pred­sta­vlja­ju­ći svo­je no­vo igra­no ostva­re­nje – film „Bi­će­mo pr­va­ci sve­ta”, i ta­ko nam oži­vio zlat­no do­ba ju­go­slo­ven­ske ko­šar­ke i zlat­nu „ve­li­ku če­tvor­ku” ko­ja je ostva­ri­la svoj san omo­gu­ći­la svim Ju­go­slo­ve­ni­ma da uži­va­ju kao sta­nov­ni­ci ze­mlje ko­ja je osvo­ji­la zla­to na Svjet­skom pr­ven­stvu u Lju­blja­ni 1970. go­di­ne.
● Ima­te po­se­ban od­nos sa svo­jim stu­den­ti­ma. Po­zna­to je da svo­jim stu­den­ti­ma pre­po­ru­ču­je­te da se ugle­da­ju na naj­bo­lje, ali da od to­ga ne na­pra­ve kič?
– Ka­žem im da sve što je do­bro i što oni sma­tra­ju do­brim u ki­ne­ma­to­gra­fi­ji, mo­gu da is­ko­ri­ste i „uzmu”. To je va­še, jer ki­ne­ma­to­gra­fi­ja je na­ša, sva­ki film po­sta­je naš kad ga od­gle­da­mo. Si­gu­ran sam da sva­ko ko gle­da film upam­ti bar jed­nu sce­nu i ona po­sta­ne lič­no sje­ća­nje. Čo­vjek na taj na­čin do­ži­vi ne­što što ni­je mo­gao stvar­no da osje­ti. Ma­gi­ja fil­ma je što omo­gu­ća­va da do­ži­vi­mo ne­mo­gu­će. Za­to ja dje­ci ka­žem „daj­te, uzmi­te sve što mo­že­te, pa ne­ka Go­ran Bre­go­vić po­sta­ne ma­lo di­je­te za vas”. Ma­lo se ša­lim, ali on je po­znat po to­me što sve što ču­je us­pi­je da pre­to­či u svo­ju mu­zi­ku, a ja mu to ne za­mje­ram. Ni­kad stu­den­ti­ma ne go­vo­rim šta da ra­de, sa­mo ih uvo­dim u ana­li­zu. Sva­kom stu­den­tu mo­ra­te da pri­đe­te na po­se­ban na­čin. Tru­dim se da im uka­žem na re­di­telj­ski film­ski je­zik ko­ji oni tre­ba da is­ko­ri­ste da bi svo­ju spe­ci­fič­nost po­ka­za­li. I, on­da ima­mo re­di­te­lje kao što su Ze­če­vić, Ar­se­ni­je­vić, Ma­ja Mi­loš, Le­ža­jić. Eto, to su mo­ji dra­gi stu­den­ti.
● Oči­gled­no po­sto­ji ne­ka ve­za iz­me­đu Vas i mla­dih glu­ma­ca. Pri­je go­to­vo 30 go­di­na ste nam pred­sta­vi­li ple­ja­du mla­dih ko­ji su iz­ra­sli u naj­bo­lje glum­ce na­ših pro­sto­ra. Sa­da ste fil­mom „Bi­će­mo pr­va­ci sve­ta” opet oku­pi­li ge­ne­ra­ci­ju no­vih li­ca, ali sa­da iz go­to­vo ci­je­le biv­še Ju­go­sla­vi­je?
– Naj­ljep­še mi je i naj­dra­že da ra­dim s nji­ma, jer mla­di glu­mac je u stva­ri jed­no upla­še­no jag­nje, pu­no sna­ge, pu­no ener­gi­je, ko­ji je pun do­brih pred­lo­ga i ide­ja. Jer, on o sva­kom de­ta­lju raz­mi­šlja. Na va­ma je sa­mo da ga dr­ži­te, da ne do­zvo­li­te da pre­vi­še kle­ca, i to je to. Tu sam da im omo­gu­ćim li­jep put. Dru­go, re­di­telj, bar ja ta­ko ra­dim, podsvje­sno uti­če na glum­ce. Ni­ka­da ne da­jem ba­nal­ne, kon­kret­ne za­dat­ke, već po­ku­ša­vam da ono što oni osje­ća­ju i mi­sle usmje­rim ka fil­mu. Oni vi­de de­talj, a ja cio film. To mi je stra­šno in­te­re­sant­no, to vam je kao igra ša­ha, či­sta fi­lo­zo­fi­ja, u ko­joj oni mi­sle da su sve na­pra­vi­li, a za­pra­vo se i ne pri­mje­ću­je šta je nji­ho­vo, a šta va­še. A, re­zul­tat je film i to je bit­no.
● Ju­go­slo­ve­ni su, za­i­sta, bi­li pr­va­ci svi­je­ta... Ko­šar­ka je na­ci­o­nal­ni sport svih nas od Tri­gla­va do Đev­đe­li­je i Vi ste, da bi­ste po­ka­za­li ka­ko se ra­đao ovaj sport, oku­pi­li bal­kan­sku eki­pu?
– Je­smo, bi­li smo pr­va­ci svi­je­ta, i to ne­ko­li­ko pu­ta. U fil­mu, pri­mi­je­ti­li ste, sva­ko je pri­čao na svom je­zi­ku. Zbog sve­ga to­ga uži­vao sam sni­ma­ju­ći film „Bi­će­mo pr­va­ci sve­ta”.
● I šta nji­ho­ve ži­vot­ne pri­če da­nas mo­gu da po­ru­če ne­kim no­vim klin­ci­ma?
– Ta nji­ho­va ži­vot­na pri­ča nam go­vo­ri da se po­no­vo mo­ra us­po­sta­vi­ti si­stem vri­jed­no­sti, jer da­nas je sve po­br­ka­no. Ot­pri­li­ke, kao kad bi okre­nu­li na­o­pa­ko dnev­nu štam­pu, sa­da je ono što je bi­lo na­zad na pr­vim stra­ni­ca­ma, i obrat­no. Eto, ta­ko na­ma iz­gle­da sva­ko­dne­vi­ca. Ne­kad je kul­tur­ni pro­gram bio glav­ni, a sad su nam Grand pa­ra­de. Eto vam na­še tran­zi­ci­je.
S.ĆET­KO­VIĆ


Igram ba­sket

● Da li ste po­klo­nik ko­šar­ke?
- Ne da sam fan, ne­go igram ba­sket i dan-da­nas. Od­lič­no igram, još uvi­jek. Vo­lim ko­šar­ku, jer je to ja­ko brz sport u ko­jem mo­ra­te da od­lu­ču­je­te ja­ko br­zo, u se­kun­di, a sve da bi­ste otvo­ri­li put i uba­ci­li lop­tu u koš. Upra­vo ono što je naj­va­žni­je za re­di­te­ra – da bu­de od­lu­čan i da že­li da po­bi­je­di.