Ro­man „Je­dro na­de” No­vlja­ni­na Ni­ko­le Ma­lo­vi­ća ovjen­ča­no je pre­sti­žnom na­gra­dom „Bo­ri­sav Stan­ko­vić” za knji­gu pro­ze na srp­skom je­zi­ku, u okvi­ru tra­di­ci­o­nal­ne „Bo­ri­ne ne­de­lje” u Vra­nju, ko­ja po­či­nje 23. mar­ta. Ma­lo­vi­ću će pri­zna­nje i nov­ča­ni dio na­gra­de u iz­no­su od 200.000 di­na­ra, bi­ti sve­ča­no uru­če­ni 29. mar­ta, po­sled­njeg da­na 49. kul­tur­ne ma­ni­fe­sta­ci­je.
Ni­ko­la Ma­lo­vić, eks­klu­ziv­no za naš list ka­že da mu je dra­go što se u oči­ma čla­no­va ži­ri­ja za do­dje­lu na­gra­de „Bo­ri­sav Stan­ko­vić”, „Je­dro na­de” iz­dvo­ji­lo iz mo­ra osta­le pro­duk­ci­je. Ži­ri­ju, ko­ji je od­lu­ku do­nio jed­no­gla­sno (Alek­san­dar Jo­va­no­vić, Mi­lo Lom­par i Go­ran Mak­si­mo­vić) za­hva­lju­je i na kva­li­tet­nom či­ta­nju.
– Po­no­snim me či­ni to što će se od ovog tre­nut­ka mo­je ime ve­zi­va­ti za Bo­ri­sa­va Stan­ko­vi­ća, slav­nog pret­hod­ni­ka i li­te­rar­nog uči­te­lja. Ra­du­jem se pu­to­va­nju u Bo­ri­no Vra­nje, u ko­me ni­kad ni­sam bio. Kad ka­žem pu­to­va­nje, ta­da za­i­sta mi­slim da se ne­ću oti­snu­ti na tek ne­ki kra­ći put, bu­du­ći da iz Bo­ke Ko­tor­ske, pre­ko Cr­ne Go­re, Al­ba­ni­je, Ko­so­va, Ma­ke­do­ni­je, ako Bog da, sti­žem u ge­o­gra­fi­ju ko­ju je ovje­ko­vje­čio Stan­ko­vić. Hva­la srp­skoj knji­žev­noj kri­ti­ci na hra­bro­sti da na­gra­di upra­vo srp­ski ro­man, hva­la gra­du Vra­nju i ta­mo­šnjoj knji­žev­noj za­jed­ni­ci – ka­že Ma­lo­vić.
On po­ja­šnja­va da je to­kom šest go­di­na ko­li­ko je na­sta­ja­lo „Je­dro na­de” vje­ro­vao da pi­še po­šten, do­bar, i za­ni­mljiv ro­man.
– Po­šten u smi­slu da se za­la­žem za hu­ma­ne vri­jed­no­sti i ka­zu­jem ne glo­bal­nom ra­tu, do­bar u smi­slu da iz se­be ci­je­dim sve što znam, i za­ni­mljiv u smi­slu da će se ta­kav ro­man u knji­ža­ra­ma po­tra­ži­va­ti uvi­jek. Kad ste pi­sac sa sta­žom i knji­žar u isto vri­je­me, ne­ka sa­zna­nja su na­pro­sto u va­šem po­sje­du – ob­ja­snio je pi­sac.
„Je­dro na­de” je ro­man o fe­no­me­nu naj­po­zna­ti­jeg, naj­sek­su­al­ni­jeg i naj­a­van­tu­ri­stič­ki­jeg mod­nog de­ze­na, a to je mor­nar­ska ma­ji­ca, ko­ja je ujed­no i voj­na uni­for­ma u svim mor­na­ri­ca­ma na svi­je­tu. Rad­nja se od­i­gra­va u ba­rok­nom, baj­ko­vi­tom Pe­ra­stu, ko­ji je sve što ima po­di­gao iz pla­vo-bi­je­log zla­ta, no fi­na­le ma­e­sto­zo ot­kri­va nam da je naj­po­zna­ti­ji mo­re­plo­vac svih vre­me­na, Kri­sto­for Ko­lum­bo, naj­vje­ro­vat­ni­je bio kon­ver­zos, Je­vre­jin po­ri­je­klom, što ba­ca sa­svim no­vo svje­tlo na na­ma zna­nu isto­ri­ju, po­ja­šnja­va Ma­lovć.
Za Bo­ku, ko­ja za nje­ga pred­sta­vlja ne­pre­su­šni iz­vor in­spi­ra­ci­je ka­že da je va­lja za­mi­sli­ti vi­še kao ostr­vo sa tri stra­ne ome­đe­no mo­rem ka­me­na, a sa jed­ne „ome­đe­no mo­rem mo­ra”.
U ro­ma­nu i Gugl ima svo­ju ulo­gu, a Bo­ka je raj­ski vrt unu­tar svi­je­ta ko­ji se spre­ma za sve­op­šti rat.
– Pro­na­šao sam sva ko­tor­ska isto­rij­ska pod­me­ta­nja, i raz­lo­ge za­što se Pe­rast iz­bo­rio za auto­no­mi­ju i sa­mo­stal­nost unu­tar ko­tor­ske Bo­ke Ko­tor­ske. Na­čin na ko­ji su ovi od­no­si po­slo­že­ni unu­tar „Je­dra na­de” pred­sta­vlja sli­ku svi­je­ta. Da rat ni­je po­čeo, valj­da ga ni­ko ne bi ni po­mi­njao, od voj­no­po­li­tič­kog ana­li­ti­ča­ra Mi­ro­sla­va La­zan­skog... do pa­pe Fran­ci­ska – ka­že Ma­lo­vić, uz opa­sku da, ipak du­bo­ko vje­ru­je u po­zi­ti­van prin­cip. Ka­ko is­ti­če, vje­ru­je da iz­laz u ver­ti­ka­li.
– Vje­ru­jem da je na­ša per­spek­ti­va u na­šoj re­tro­spek­ti­vi. Mi­sao o per­spek­ti­vi i re­tro­spek­ti­vi uze­ta je i kao mo­to ro­ma­na. Nju je iz­re­kao pok. Mi­loš Mi­lo­še­vić, ad­mi­ral Bo­kelj­ske mor­na­ri­ce i mo­gla bi da sto­ji na sva­koj za­sta­vi, ko­li­ko je sa­mo esen­ci­jal­no tač­na.
K.MA­TO­VIĆ


Na­gra­đi­va­ni pi­sac

Ni­ko­la Ma­lo­vić (1970) di­plo­mi­rao je na Fi­lo­lo­škom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du, član je Srp­skog knji­žev­nog dru­štva i je­dan od osni­va­ča Gru­pe P-70. Ob­ja­vio je knji­gu krat­kih pri­ča „Po­sled­nja de­ce­ni­ja”, no­ve­le u dram­skoj for­mi „Ka­pe­tan Vi­zin - 360 ste­pe­ni oko Bo­ke” (2002), „Pe­ra­ški go­blen” (2003), zbir­ku pri­ča „Pru­ga­sto­pla­ve sto­ri­je” (2010)” i ro­ma­ne „Lu­ta­ju­ći Bo­kelj” (8 iz­da­nja, 2010-2104), i „Je­dro na­de” (tri iz­da­nja, 2014).
Do­bit­nik je pri­zna­nja „Bo­ri­slav Pe­kić”, „La­za Ko­stić”, „Maj­stor­sko pi­smo”, „La­zar Ko­mar­čić”, Ok­to­bar­ske na­gra­de gra­da Her­ceg No­vog i na­gra­de „Pe­ro de­spo­ta Ste­fa­na La­za­re­vi­ća”.