Dva naj­či­ta­ni­ja do­ma­ća pi­sca mla­đe ge­ne­ra­ci­je De­jan Sto­jilj­ko­vić i Vla­di­mir Kec­ma­no­vić, za­jed­no su na­pi­sa­li ro­man „Ka­i­nov oži­ljak” ko­ji će u po­ne­dje­ljak, 23. mar­ta, u 20 sa­ti pred­sta­vi­ti i Tiv­ća­ni­ma u ga­le­ri­ji Ljet­nji­kov­ca „Bu­ća”.
Knji­ga se ba­vi ma­lo po­zna­tim ber­lin­skim da­ni­ma na­šeg no­be­lov­ca Ive An­dri­ća i pra­ti do­ga­đa­je u tur­bu­lent­ne dvi­je go­di­ne ko­je je pro­veo kao am­ba­sa­dor Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je u na­ci­stič­koj Nje­mač­koj. Kroz ro­man de­fi­lu­je ga­le­ri­ja upe­ča­tlji­vih li­ko­va, ka­ko isto­rij­skih ta­ko i fik­tiv­nih, a pra­ti se je­dan spe­ci­fi­čan, ali i tra­gi­čan pe­ri­od u isto­ri­ji na­še ze­mlje – od po­sje­te kne­za Pa­vla Adol­fu Hi­tle­ru 1939, pa sve do pot­pi­si­va­nja pri­stu­pa Troj­nom pak­tu i na­pa­da Nje­mač­ke na Ju­go­sla­vi­ju 1941. go­di­ne.
Ro­man „Ka­i­nov oži­ljak” je isto­vre­me­no uz­bu­dljiv po­li­tič­ki tri­ler, pri­ča o ne­mo­gu­ćoj lju­ba­vi, po­tre­sna isto­rij­ska dra­ma, pa­ra­bo­la o ljud­sko­sti u de­hu­ma­ni­zo­va­nom svi­je­tu, par­ti­ja ka­ra­ta sa đa­vo­lom, fa­u­stov­ska di­le­ma jed­nog ve­li­kog pi­sca i hi­po­te­za o to­me ka­ko je na­stao An­dri­ćev ro­man „Pro­kle­ta avli­ja”. O dje­lu i pla­no­vi­ma raz­go­va­ra­mo sa De­ja­nom Sto­jilj­ko­vi­ćem...
● Ka­ko je na­stao ovaj neo­bi­čan ro­man?
– Ide­ja mi je do­šla na pa­met ka­da sam na­pi­sao pri­ču „Mr­tve stva­ri” ko­ja se ta­ko­đe ba­vi An­dri­će­vim ber­lin­skim da­ni­ma. Mi­slim da taj pe­ri­od ni­je do­volj­no pri­ka­zi­van i ob­ra­đi­van ka­da je naš no­be­lo­vac u pi­ta­nju, pa mi je bi­lo in­tri­gant­no da o sve­mu na­pi­šem ci­je­lu jed­nu knji­gu. Bi­lo mi je lo­gič­no da mi u to­me po­mog­ne moj pri­ja­telj i ko­le­ga Kec­ma­no­vić, ro­đe­ni Sa­raj­li­ja.
● Ro­man je plod ra­da ,,knji­žev­nog dvoj­ca” u ko­jem je po­red Vas i Vaš ko­le­ga De­jan Kec­ma­no­vić...
– Pi­sa­nje u če­ti­ri ru­ke po­sto­ji u svjet­skoj knji­žev­no­sti sko­ro či­tav je­dan vi­jek. Evo, upra­vo ovih da­na nas je na­pu­stio Te­ri Pra­čet, pi­sac ko­ji je sa Ni­lom Gej­me­nom na­pi­sao sja­jan ro­man u če­ti­ri ru­ke „Do­bra pred­ska­za­nja”. To što je ta­kav pro­ces kod nas ne­ka­kvo ču­do ne­vi­đe­no u stva­ri go­vo­ri ko­li­ko smo ma­la i za­o­sta­la knji­žev­nost i da su lju­di ko­ji bi tre­ba­lo da je vred­nu­ju kroz kri­ti­ku i te­o­ri­ju sta­ro­mod­ni i ne­kom­pe­tent­ni di­le­tan­ti. Uz to su i vr­lo pot­ku­plji­vi. Ali to je dru­ga pri­ča.
● Ka­ko ste do­ži­vlja­va­li taj je­din­stven, no­vi su­sret sa An­dri­ćem, ka­ko Vam se to ve­li­kan srp­ske knji­žev­no­sti ,,ot­kri­vao” to­kom pi­sa­nja ro­ma­na?
– An­dri­ća sam pre­vas­hod­no upo­znao kroz nje­go­vo dje­lo. Ka­sni­je sam ga du­blje upo­znao kroz stu­di­je o nje­mu i nje­go­voj di­plo­mat­skoj mi­si­ji. Stal­no sam ot­kri­vao ne­kog no­vog An­dri­ća. Mi­slim da ga još ot­kri­vam.
● Ka­ko je iz­gle­da­la pri­pre­ma gra­đe ro­ma­na, pro­ces is­tra­ži­va­nja. Da li je bi­lo ne­po­zna­ni­ca ko­je su Vas po­seb­no iz­ne­na­di­le?
– Bi­lo je za­ni­mlji­vo či­ta­ti o An­dri­ću, ka­ri­jer­nom di­plo­ma­ti, ko­ji je slu­žbo­vao u Va­ti­ka­nu, Ma­dri­du, Ber­li­nu... To je je­dan ne baš po­zna­ti An­drić. Ve­li­ki pro­fe­si­o­na­lac, ali i svje­dok jed­ne epo­he ka­kva se čo­vje­čan­stvu ne­će po­no­vi­ti. Ma­da, ne­ke stva­ri osta­ju iste, i o to­me An­drić svje­do­či kroz svo­je dje­lo, on se stal­no ba­vio te­mom ne­sa­vr­še­no­sti ljud­skog ka­rak­te­ra, ne­po­ko­ri­vo­sti zla, ne­po­sto­ja­no­sti do­bra... Ni­šta se tu ni­je pro­mi­je­ni­lo, osim mo­žda for­me. U An­dri­će­vo vri­je­me zlo je no­si­lo sme­đe i cr­ne uni­for­me, da­nas no­si Ar­ma­ni­je­va odi­je­la i bi­je­le ru­ka­vi­ce i pred­sta­vlja se­be kao hu­ma­ni­stu i mi­ro­tvor­ca. Ma­da, ka­da či­ta­te Hi­tle­ro­ve go­vo­re, i oni su pu­ni fra­za ti­pa „de­mo­kra­ti­ja”, „prav­da za sve”, „mir”, „jed­na­kost”, „ljud­ska pra­va”... Zvu­či po­zna­to, zar ne?
● Va­ši pret­hod­ni ro­ma­ni ,,ži­ve” ve­o­ma ak­ti­van ži­vot. Od pre­vo­da do po­zo­ri­šnih ko­ma­da. Ima li no­vi­na na tom pla­nu?
– Moj pr­vi ro­man „Kon­stan­ti­no­vo ras­kr­šće” kr­či svoj put na ame­rič­kom tr­ži­štu, kra­jem apri­la iz­la­zi i u tvr­dom po­ve­zu. Pre­ma dru­gom ro­ma­nu „Du­ge no­ći i cr­ne za­sta­ve” ra­di­će se pred­sta­va u Sme­de­re­vu. Tu je i zbir­ka knji­žev­no-isto­rij­skih ese­ja „Ve­li­ke srp­ske bit­ke” ko­ja je ve­o­ma li­je­po pri­mlje­na kod pu­bli­ke, ta­ko da sad ra­dim svo­je­vr­sni „na­sta­vak” ko­ji se zo­ve „Srp­ski voj­nik”. Mo­ja pro­za se tre­nut­no pre­vo­di na tur­ski, slo­vač­ki, slo­ve­nač­ki, en­gle­ski... Ni­je lo­še, s ob­zi­rom da spa­dam u tzv. pi­sce „mla­đe” ge­ne­ra­ci­je.
● Ot­krij­te na­šim či­ta­o­ci­ma ne­što vi­še o Va­šoj no­voj knji­zi?
– Sle­de­ćeg mje­se­ca „La­gu­na” će ob­ja­vi­ti mo­ju no­vu zbir­ku pri­ča „Ki­šni psi”. Tu će se na­ći dvi­je no­ve­le i če­ti­ri pri­po­vi­jet­ke, žan­rov­ski i te­mat­ski raz­li­či­te, a vje­ru­jem da će naj­ve­će kon­tro­ver­ze iza­zva­ti „Ba­šta, pe­peo, vam­pi­ri”, no­ve­la iz žan­ra al­ter­na­tiv­ne isto­ri­je gdje je naš ču­ve­ni knji­žev­nik Da­ni­lo Kiš pri­ka­zan kao su­per­he­roj, tj. ubi­ca vam­pi­ra.
M.MI­LO­SA­VLjE­VIĆ


O ro­ma­nu

Pro­lje­će je 1939. go­di­ne i Evro­pa je na ivi­ci no­vog ra­ta. U Ber­lin, pre­sto­ni­cu na­ci­stič­ke Nje­mač­ke, Kra­lje­vi­na Ju­go­sla­vi­ja ša­lje no­vog am­ba­sa­do­ra. Ri­ječ je o vr­snom di­plo­ma­ti, ugled­nom in­te­lek­tu­al­cu i knji­žev­ni­ku Ivi An­dri­ću. Dan na­kon pri­je­ma kod vo­đe „hi­lja­du­go­di­šnjeg” Raj­ha Adol­fa Hi­tle­ra, po­sla­nik An­drić će na zga­ri­štu is­pred Ber­lin­ske ope­re pro­na­ći knji­gu pje­sa­ma ko­ja no­si na­slov „Ka­i­nov oži­ljak”. Na­pi­sao ju je austrij­ski na­ci­sta ro­đen u Bo­sni, mi­ste­ri­o­zno ne­stao u No­ći du­gih no­že­va. Isto­vre­me­no, pra­te­ći po­li­tič­ke po­tre­se u Evro­pi, kre­ću di­plo­mat­ske i špi­jun­ske igre iz­me­đu Nje­mač­ke i Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je ko­je će ima­ti tra­gi­čan is­hod u pot­pi­si­va­nju Troj­nog pak­ta, pu­ču 27. mar­ta i ne­mi­nov­nom ra­tu u ko­me će gor­je­ti ci­je­la Evro­pa. U sr­cu ve­li­kog zla, pro­go­njen ne­mi­ri­ma, ne­sa­ni­com i žud­njom, ras­tr­zan iz­me­đu du­žno­sti, lju­ba­vi i mo­ral­nih di­le­ma, am­ba­sa­dor An­drić će kre­nu­ti u po­tra­gu za za­go­net­nim ze­mlja­kom i taj­nom nje­go­ve ukle­te knji­ge...


O pi­scu

De­jan Sto­jilj­ko­vić (1976), pro­za­i­sta, dram­ski pi­sac i strip sce­na­ri­sta. Ob­ja­vio pro­zne zbir­ke „Le­va stra­na dru­ma” (2007) i „Low Li­fe” (2008) kao i ro­ma­ne „Kon­stan­ti­no­vo ras­kr­šće” (2009), na­gra­de „Mi­loš Cr­njan­ski”, „Zlat­ni hit-li­ber RTS-a” i „Sve­to­sav­ski pe­čat”, naj­u­ži iz­bor za Ni­no­vu i na­gra­du „Isi­do­ra Se­ku­lić”, naj­či­ta­ni­ja knji­ga u jav­nim bi­li­o­te­ka­ma Sr­bi­ji za 2010. go­di­nu, no­mi­na­ci­je za me­đu­na­rod­ne na­gra­de „Im­pak Da­blin” i „Bal­ka­ni­ka” i „Du­ge no­ći i cr­ne za­sta­ve” (2012, na­gra­da „Zlat­ni Hit-li­ber RTS-a”).
Autor je ne­ko­li­ko strip-sce­na­ri­ja kao i knji­ge ogle­da o stri­pu „Ki­se­lo&Slat­ko” (2011). Pr­vi je la­u­re­at na­gra­de za strip te­o­ri­ju „Ni­ko­la Mi­tro­vić Ko­kan”.
U edi­ci­ji „Sr­bi­ja i ko­men­ta­ri” Slu­žbe­nog gla­sni­ka ko­ju ure­đu­je aka­de­mik Go­ran Pe­tro­vić 2012. ob­ja­vlje­na mu je knji­ga „Ži­vi po­koj­nik” (za­jed­no sa et­no­lo­gom Ve­snom Mar­ja­no­vić). Autor je isto­rij­ske dra­me „Kon­stan­tin” u re­ži­ji Ju­ga Ra­di­vo­je­vi­ća (ko­pro­duk­ci­ja Na­rod­nog po­zo­ri­šta iz Be­o­gra­da i Na­rod­nog po­zo­ri­šta iz Ni­ša, se­zo­na 2012/2013). Od 2012. je eks­klu­ziv­ni autor iz­da­vač­ke ku­će „Blo­o­ming Twig Bo­oks” iz Nju­jor­ka. Pro­za mu je pre­vo­đe­na na en­gle­ski, ru­ski, ma­ke­don­ski i grč­ki. Član je Srp­skog knji­žev­nog dru­štva i knji­žev­ne gru­pe P-70.