-Piše:MR ALEKSANDAR ĆUKOVIĆ
„Neće ljudi da ih ‘boli glava’ za tuđe ‘usijane glave’. I neće ljudi da rizikuju. Ali, šta će onda ostati od trajnih ljudskih vrednosti u jednom neglavoboljnom društvu? Šta će sutra biti kultura, duhovno i moralno nasleđe jednog naroda čija se stvaralačka inteligencija podmićuje privilegijama za svoju moralnu komociju i duhovnu lenjost, za svoje ‘zdravorazumne’ praktične, neglavoboljne glave“ (Kovijanić 2010: 115), pita Ćosić svjestan upravo one smrti čitaoca, i rađanja kvaziinteligencije, kvazielite. Detektujući ravnodušnost i intelektualnu letargiju koja uzima maha, pisac ocrtava i konkretizuje najteži, a slobodno možemo reći i glavni zadatak savremene kulture – buđenje nove, velike nade.
„Inače, ako nam hrabrost i znanje nisu istih razmera, naša će se sudbina sasvim izroditi u tragikomediju. U tom slučaju, ako će se protagonisti i saučesnici posle pada zavese razlikovati od neučesnika i posmatrača, te razlike teško da će imati značaj koji će potomci smatrati izuzetno časnim. Predlažem, dakle: opet u ljudima buditi novu i veliku nadu. To je, verujem, najteži zadatak savremene kulture. Kultura je tu ulogu u svom izvornom motivu ponela i vršila je u svim dobima i narodima.“ (Ćosić 2010: 130)
Ćosić u svojim zabilješkama često strahuje, iskazuje zabrinutost, uplašen je za kolektiv, čitaoca, identitet, naciju, jezik, elitu, intelektualca. „Strah je bio moje najčešće i najduže zlo, i najduža patnja“ (Ćosić 2015: 13), ali i najživlje pamćenje, pa možda baš svjestan toga, pisac hrabrost i znanje stavlja u istu ravan. Na koji način će, i da li će uopšte, ovakva poruka biti primljena ostaje da se vidi. Ono što je sigurno to je da će svi oni koji se budu istinski interesovali za kulturu morati predano raditi na pronalaženju „lijeka“ i „puta“ za tu Ćosićevu nadu.
Problematika piščevog dnevnika suštinski korespondira sa pitanjem: da li stvaranje takvih zapisa u biti podrazumijeva višak književnog ili pak varku kojom se želi prikriti nedostatak mašte i prosto zadovoljenje skribomanskog nagona? U prvom slučaju imamo problem „viška književnog i mašte”, dok u drugom konstatujemo „odsustvo mašte i nagon za pukim i, koliko je to moguće, nepristrasnim svjedočenjem”. Ono što povezuje ova dva zaogrnuta „rizoma” jeste namjera (ne)objavljivanja tih zapisa, koja se eksplicitno ili implicitno nalazi „na površini“. Prvi bi, čini se, mogli okarakterisati intimnijim, dok bi drugi imao opštiji, „širi” značaj.
Pisac koji višak književnog revnosno odlaže u svoj dnevnik ne isključuje dragocjenu maštu. Ne poseže nužno za faktografijom i posve uživa izvjesnu slobodu. Nije opterećen stvarnošću kao takvom i ne zalaže se za sistem koji bi morao primati inpute spolja. Takva klima, na momente ekstremna, može pogodovati nastanku onog što književnost vidi kao „dnevnik protiv dnevnika”, kao što je slučaj sa Andrićevim „Znakovima pored puta”. U tom slučaju pisac postaje onaj koji bježi od dnevnika i u tu svrhu angažuje sav svoj potencijal. Nad njegovom rukom i umom lebdi misao o dnevniku samo kao opomena, kao stražar koji će ga iščistiti od duha dnevnika.
„Nikad nije ozbiljno ni pomišljao da vodi dnevnik. Još od najranijih godina to mu je uvek izgledalo jalov i pomalo nedostojan posao. Pritvrditi svoje doživljaje na hartiji, značilo je za njega uvek umanjivati ih, sasušiti, izgubiti njihovu suštinu zauvek. To mu je uvek ličilo na pokušaj da se veštački izigra i osujeti važna i teška funkcija zaborava, koja je neophodna za pravilan rad duha i naše duhovno zdravlje. Dnevnik je pokušaj da se zaobiđe smrt i nestanak, i u beskraj produži život duhovno i fizički završenog i onemoćalog čoveka. Memoari su još gori“, zabilježio je Andrić u „Znakovima pored puta“. Na više mjesta i sa više nivoa on obrazlaže svoje protivljenje i opiranje dnevniku i njegovoj suštini, praveći od „Znakova“ sopstveni „dnevnik protiv dnevnika“. U njegovim zapažanjima ima izvjesne neskrivene mržnje prema tom fenomenu, nečeg optužujućeg kada su u pitanju ljudi koji vode bilješke te vrste.
(Nastaviće se)
