-Piše:MR ALEKSANDAR ĆUKOVIĆ
„Šta je to što tolike ljude goni da vode dnevnik, trudeći se da zauvek zadrže nepomičnim ono što su rekli ili učinili, oni ili drugi? Uvek mi je izgledalo da u tom nastojanju ima nečeg što nije čisto ni lepo. Kao neki pokušaj da sebi, zlu ne trebalo, osiguraju alibi, a da za drugog spreme, za svaki slučaj, optužni materijal. Kad one koji su nam najdraži sahranjujemo u zemlju, kad svoje rođeno zdravlje trošimo nemilice, zašto onda da činimo nerazumljive i detinjaste pokušaje kako bismo, u nesigurnom osvetljenju našeg trenutnog shvatanja, zadržali naše prolazne razgovore i postupke?“, pita se Andrić.
Andrić gotovo da iskazuje prezir prema tom besmislenom poslu, ali priznaje da je strastven i pažljiv čitalac dnevnika, ne propuštajući da, opet, izrazi kritiku prema onima koji su se latili da ih pišu.
„Ja sam strastven i pažljiv čitalac dnevnika, ličnih zapisa i uspomena iz raznih vremena i naroda. Pročitao sam ih možda na stotine. Njihovi pisci redovno smatraju da su uvek u pravu, da su, i da su uvek bili bolji, plemenitiji ili pametniji od svoje okoline. Ne sećam se izuzetka u tom pogledu. Samo je kod jednih to mišljenje izraženo otvoreno, a kod drugih prećutno, ili je maskirano načelnim razlozima. To je razumljivo. Oni koji nisu takvi, ti ne pišu dnevnike i ne objavljuju memoare. Pitam se samo, dok ovo pišem, da li moje zabeleške u ovoj ‘zelenojâ knjizi, i u drugim, nisu nesvesno pisane u istom duhu i sa istim ciljem“, sumnjičav je Andrić prema sebi.
Smatra da pisac treba da piše i priča, ali ne da od svog života stvara priču. Oni koji to čine, bilježi on, griješe i prema sebi i prema čitaocima, a ponajviše prema istini. Onaj koji vodi dnevnik glavni je akter priče u njemu i stoga, prema mišljenju ovog pisca, na pogrešnom putu. Legitimno je, stoga, izražavati sumnju u vjerodostojnost, što su činili i sami pisci prema sopstvenim dnevnicima. Dobrica Ćosić bilježi: „Tolstoj je pisao dnevnik jer je verovao u značaj i trajnost svih svojih osećanja. Nije se stideo ni ružnih misli, ni svoje oholosti i simulacija, ni nasilja nad ženom, toliko je bio zaljubljen u sebe. Po dnevniku, on je najveći mučenik na svetu, koji živi želeći sve veću patnju. A to ne može biti istina”. Vidimo izraženu sumnju u zapise.
Sličnu tvrdnju, doduše sam za svoje dnevnike, iznosi Andre Žid, koji kaže da njegov dnevnik nije njegova vjerna slika jer mu se obraćao u mučnim trenucima klonulosti i kriza, dok ga je u krepkim trenucima zaboravljao zarad života. Andrić u pisanju dnevnika vidi osiromašenje života.
„On nije nikad vodio dnevnik. Ni kao mlad čovek. On je osećao naročitu, duboku i gotovo sujevernu odvratnost prema tom poslu. Svaki pokušaj da zauvek utvrdi i neopozivo zabeleži neki doživljaj izgledao mu je kao osiromašenje sopstvenog života. Strahom ga je ispunjavala pomisao da bi njegov život mogao ne biti i drugo nego što jeste, da su sva vrata zatvorena, da je sve jednom zauvek nazvano jednim imenom“, smatra Andrić.
Njegov „problem dnevnika“ u fundamentu se odnosi na mogućnost ubijanja mašte. Vidimo da on insistira na zdravom zaboravu, a zatim i na osiromašenju života koje se događa kada notiranjem u dnevnik jednom za svagda zaključate određenu sliku, samim tim gušeći niz potencijalnih mogućnosti mašte. On je, kako priređivači „Znakova“ primjećuju, veoma rijetko datirao daktolografisane tekstove.
„Upoređivanjem sa Andrićevim radnim sveskama ustanovili smo da je pisac prilikom diktiranja ne samo vršio izmene, dopune, ili skraćenja, već da je, po pravilu, izostavljao datume, suvišna lociranja, i nastojao da svojim zapisima da opštiji karakter, da izbegne forme dnevnika i aforizma, da svoje misli i raspoloženje prenese iz prvog lica, to jest, da svoje ja nadomesti drugim zamenicama. I to nas uverava da Andriću nije bilo stalo do hronologije“, bilježe priređivači.
(Nastaviće se)
