-Piše: MR ALEKSANDAR ĆUKOVIĆ
Analizirajući Krležinu ulogu u kontekstu istorijskih prilika, u jednom zapisu Dobrica Ćosić primjećuje da je njegova sudbina suprotna Krležinoj. Kaže „ja sam za života podvrgnut tolikim poricanjima, da bi, po nekoj dijalektici, posle moje smrti moje književno delo trebalo da podnese izvesnu rehabilitaciju, jedno ozbiljno čitanje i prevrednovanje“. Takođe, smatra „ako se istoričari književnosti budu bavili mojim delom i idejama koje sam zastupao, moraće da polemišu sa ‘opštim mišljenjem’ od polovine šezdesetih godina 20. veka, sa lažima mojih ideoloških neprijatelja i službenika inostranih kancelarija“. (Ćosić 2015: 16)
Prethodno spomenusmo kako Ćosićev unutrašnji sukob romanopisca i hroničara, odnosno svjedoka jednog vremena i epohe, dakle sukob istinskog pisca i čovjeka koji ima potrebu da vodi dnevnik radi, kako sam kaže, navike da se druži sa hartijom, igra važnu ulogu u tumačenju smisla vođenja i postojanja samog dnevnika. Uprkos tome što Ćosić uviđa da „onaj ko piše dnevnik ima mnogo lakši posao da po sveskama pokupi sebe i sklopi u knjigu“ (kako ističe u „Piščevim zapisima”), istovremeno postaje i svjestan drame dnevničke književnosti.
„Iščitavajući ‘Piščeve zapise’, uviđam da je drama dnevničke književnosti ili piščevih zapisa u relativnosti stvarnosti koju preživljava, i žive svesti o prolaznosti onog što se čini značajnim piscu dnevnika i zapisa. To što je značajno, za sutra je prolazno, kao što je prolazan čitav njegov život; ali on tu prolaznost shvata tek kada pročita stari rukopis. Dnevnička književnost izumire istovremeno sa epistolarnom: gasi im se motivacija, jer one su prevashodno emocijom ili sujetom nahranjene. Ne vjerujem da bi Žid pisao dnevnik na kompjuteru. Mogao bi da ga popravlja i u tom popravljanju uvek se udaljava od primarnog motiva, pretvarajući rukopis u simulaciju ili artificijelnost“ (Ćosić 2011b: 28). U „Piščevim zapisima“ upozorava da se i prema najpedantnije vođenim dnevnicima treba odnositi sa sumnjom, te da je pisati memoare danas „zaista dokaz lošeg ukusa“ (Kovijanić 2010: 111).
Kada su u pitanju društvena proizvodnja književnosti i njene društvene implikacije, za punoću njihovog sagledavanja na nacionalnom i svjetskom nivou, svakako su nezaobilazni Ćosićevi zapisi kojima ne samo što ukazuje na određene aktivne činioce, već i vizionarski tumači probleme vezane za sociologiju literature ili uže za relaciju pisac–djelo–čitalac.
Katkad nalik Reju Bredberiju i njegovim pogledima na knjigu i čitaoca budućnosti, Ćosić komentariše našu realnost. Slojeve zapisa o politici i istorijskim, sudbonosnim temama, uvezuje kratkim zapisima o budućnosti književnosti, pisca, čitaoca, uopšte kulture u eri sve agresivnije globalizacije. Za njega ritualne gužve na sajmu knjiga ne predstavljaju ništa drugo do dokaz da se knjige ne kupuju, već samo gledaju. On se, činjenica je, ne da zavarati prividom tradicije.
„Ponekad mi se javi želja da javno upitam ‘nove’ pisce: na čemu to vi koje, u najboljem slučaju, čita nekoliko stotina ljudi, verujete da imate neku duhovnu podlogu, da ste nekome potrebni, da vas ljudi poštuju i cene? Živite u prividu tradicije da je kultura, umetnost, književnost nešto značajno u životu naroda. Ne uviđate da je veliki državni i ideološki krah na kraju veka u svoje ruševine povukao i čitavu nacionalnu kulturu sa njenim tvorcima i vernicima. A u reformisanoj školi gde će nadvladati ‘univerzalni sadržaj’, iz čitavog 20. veka spominjaće se, ne i čitati, samo nekoliko pisaca. Čitalac će biti jedna od najređih socijalnih pojava. Osobenjak. Biće, prosto, zverka. Gradska lisica, zalutala, gladna, u ciči, zimi. Čitanje će biti najređe zanimanje, porok, anahrona strast“ (Ćosić 2011b: 170–171). Izrečeno nas tjera da se zapitamo da li zaista već živimo u Bredberijevoj distopiji opisanoj u „Farenhajtu 451“? (Bredberi 2015)
Dalje, nastavlja da jedino film može spasiti potpunog urušavanja njegovu ulogu kao pisca, te da je nesreća njegovih romana i u tome što su „formatom starinski, ogromni, glomazni, i samim tim za novi internetski senzibilitet nezanimljiva i dosadna hartija“ (Ćosić 2011b: 171), što je još jedna potvrda omasovljavanja novih, legitimnih, književnih žanrova nalik sve popularnijoj tviteraturi, na primjer.
(Nastaviće se)
