-Piše: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić Film­ski i TV re­di­telj

Bran­ko Ba­u­er – ro­đen je 1921. go­di­ne u Du­brov­ni­ku. U Za­gre­bu je jed­no vri­je­me stu­di­rao ve­te­ri­nu, da bi se za­tim sa­svim opre­di­je­lio za film. Na­pra­vio je vi­še krat­kih igra­nih fil­mo­va, a za ne­ke od njih je do­bio naj­vi­ša pri­zna­nja na fe­sti­va­li­ma ju­go­slo­ven­skog igra­nog fil­ma u Pu­li.
Re­ži­rao je i ne­ko­li­ko te­le­vi­zij­skih se­ri­ja ko­je ula­ze u red naj­zna­čaj­ni­jih ostva­re­nja ju­go­slo­ven­ske te­le­vi­zi­je. Sa­laš u Ma­lom Ri­tu, Zi­mo­va­nje u Ja­kobs­fel­du, 1975. go­di­ne, Bo­ško Bu­ha, 1978. go­di­ne itd. Isto­vre­me­no sa re­ži­jom ba­vio se i pi­sa­njem sce­na­ri­ja. Autor­ski tan­dem Ar­sen Di­klić i Bran­ko Ba­u­er po­ja­vio se sa fil­mom „Mi­li­ju­ni na oto­ku”. Ovaj nji­hov pr­vi­je­nac bio je pri­vla­čan tek u po­je­di­nim sce­na­ma, iz­vje­sni li­ko­vi ima­li su ne­po­sred­no­sti, ali su se u cje­li­ni gu­bi­li po­let, za­nos i ri­tam. Tek na­go­vje­šte­ne vri­jed­no­sti, me­đu­tim, pod­sta­kle su ova dva kre­a­tiv­ca – sce­na­ri­stu i re­di­te­lja, da te­ma­ti­ku ve­za­nu za dje­cu is­ka­zu­ju i kroz svi­jet od­ra­slih. Že­lje­li su da svo­jim mo­ti­vi­ma i iz­ra­zom bu­du pri­sut­ni­ji u do­ma­ćoj ki­ne­ma­to­gra­fi­ji. Već sre­di­nom tih pe­de­se­tih go­di­na svi­ma je po­sta­lo ja­sno da film kao sve di­na­mič­ni­ji iz­raz te­že pod­no­si ste­gu od­re­đe­nih ša­blo­na i pred­ra­su­da – tra­ži­lo se ne­što no­vo i za­ni­mlji­vi­je, bez ogra­ni­če­nja u sa­zna­nju i dje­lo­va­nju. U autor­skom od­no­su pre­ma ma­te­ri­ji fil­ma če­sto se po­la­zi­lo od pret­po­stav­ke da je nje­go­va te­ma­ti­ka od­re­đe­na ta­ko­zva­nom objek­tiv­nom stvar­no­šću. Di­klić i Ba­u­er su na­pra­vi­li je­dan od tih sud­bo­no­snih ko­ra­ka i pri­bli­ži­li se fil­mu ka­kav za­i­sta že­li­mo.
Ide­ja fil­ma „Ne okre­ći se, si­ne” te­me­lji se na na­sto­ja­nju usta­ša da dje­cu lju­di ko­je su ubi­le ili za­tvo­ri­le „pre­va­spi­ta­ju” u ra­znim voj­nim do­mo­vi­ma, da od njih na­pra­ve usta­še, ne­pri­ja­te­lje vla­sti­tog na­ro­da. U fil­mu in­že­njer No­vak (Bert So­tlar) uspi­je­va po­bje­ći iz va­go­na vo­za ko­jim je pre­ba­ci­van iz jed­nog kon­cen­tra­ci­o­nog lo­go­ra u dru­gi i do­la­zi u pred­gra­đe Za­gre­ba, že­le­ći vi­dje­ti što je s nje­go­vom po­ro­di­com i za­jed­no se s njom pre­ba­ci­ti na oslo­bo­đe­nu te­ri­to­ri­ju. Ne na­la­zi ni­ko­ga od po­ro­di­ce. Od pri­ja­te­lji­ce sa­zna­je da mu je po­li­ci­ja si­na smje­sti­la u dom usta­ške mla­de­ži. No­vak na­sto­ji na­ći ve­zu s ile­gal­ci­ma. Ot­kri­va da je nje­go­va pri­ja­te­lji­ca (Li­la An­dres) po­sta­la lju­bav­ni­ca nje­mač­kog ofi­ci­ra. Od­la­zi dru­gom pri­ja­te­lju (Mla­den Han­zlov­ski), ali on je po­stao usta­ša, pa ga i pri­ja­vlju­je po­li­ci­ji. No­vak bje­ži pred po­tje­rom...
Za Di­kli­ća i Ba­u­e­ra je bi­lo osnov­no da do­đu do sa­dr­ža­ja u ko­me će rat bi­ti po­is­to­vje­ćen sa čo­vje­kom i nje­go­vom lič­nom sud­bi­nom.U fil­mu „Ne okre­ći se, si­ne” to je zna­či­lo da se o ra­tu ne ras­pra­vlja vi­še kroz op­šte me­di­ta­ci­je ili po­zna­ta i kon­ven­ci­o­nal­na rje­še­nja, već da je to dru­štve­ni ali i du­bo­ko lič­ni pro­blem sva­kog po­je­din­ca, bez ob­zi­ra na ko­joj se stra­ni na­la­zio. To ih je ras­te­re­ći­va­lo mno­gih ob­zi­ra, pa su smo­gli da se ne­po­sred­ni­je uklju­če u sve one su­prot­no­sti na ko­ji­ma po­či­va i vri­je­me ko­jim je film ome­đen. Re­a­li­za­ci­jom fil­ma „Ne okre­ći se, si­ne” Bran­ka Ba­u­e­ra bi­la je to de­se­ta go­di­na po­sto­ja­nja Ja­dran fil­ma, a de­ve­ta go­di­na ka­ko ra­di na igra­nom fil­mu. Što su zna­či­li ovi fil­mo­vi? Ovim fil­mom se po­tvr­di­va­la ori­jen­ta­ci­ja ukup­ne ju­go­slo­ven­ske ki­ne­ma­to­gra­fi­je pre­ma tra­ga­nju za no­vim vr­sta­ma rat­nog fil­ma, da­le­ko od ep­skih evo­ka­ci­ja, a mno­go bli­že lju­di­ma i po­je­di­nač­nim sud­bi­na­ma.NA­STA­VI­ĆE SE