-Piše: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić Film­ski i TV re­di­telj

Na taj na­čin mo­glo se iz­bje­ći na­ra­tiv­no opi­si­va­nje zbi­va­nja ili nji­ho­vo ko­men­ta­ri­sa­nje, pa se ne­po­sre­dan mi­sa­o­ni od­nos uklju­ču­je u sve to­ko­ve ka­ko bi ljud­ski po­stup­ci i ener­gi­ja bi­li tra­ga­nje za isti­nom, ali i pod­sti­caj za stva­ra­nje onih psi­hič­kih sta­nja od po­seb­nog zna­ča­ja u rit­mič­kom raz­vit­ku kom­po­zi­ci­je.
Sve ono što se uklju­ču­je u umjet­nič­ko dje­lo tre­ba­lo bi na taj na­čin da bu­de po­kre­nu­to do mak­si­mu­ma či­me će­mo do­ći do to­ga da se sva­ki pu­canj, na­red­ba, iza­zov smr­ti, fi­zič­ki i psi­hič­ki na­por po­rav­na sa sa­mim so­bom i u tim film­skim po­mje­ra­nji­ma za­dr­ži svo­je pri­rod­no zna­če­nje i funk­ci­ju. Ti­me na­sto­ji i da se iz­bri­šu gra­ni­ce iz­me­đu onog što ozna­ča­va vri­je­me pro­šlo­sti i vri­je­me sa­da­šnjo­sti. Sa­mo ta­ko unu­tra­šnja pre­vi­ra­nja i or­ga­ni­za­ci­ja ele­me­na­ta od va­žno­sti do­vo­de do kva­li­tet­no dru­ga­či­jeg sta­nja u ko­me će se afir­mi­sa­ti te no­ve pro­mje­ne u čo­vje­ku. Ba­u­er i Di­klić su že­lje­li da su­šti­nu pro­mje­na na­đu u čo­vje­ku, ta­ko da je nje­go­vim psi­ho­lo­škim re­ak­ci­ja­ma bi­la pod­re­đe­na i sa­ma fa­bu­la. Lju­di su po­ku­ša­va­li da po­bjeg­nu iz tran­spor­ta smr­ti i lo­go­ra u mno­gim po­zna­tim fil­mo­vi­ma. U na­šoj svi­je­sti je ta­da bi­lo pri­sut­no ne­ko­li­i­ko zna­čaj­nih svjet­skih ostva­re­nja na ovu te­mu. Otud i nji­ho­va ne­si­gur­nost u po­čet­nim eks­po­zi­ci­ja­ma si­tu­a­ci­je u ko­joj se na­šao in­že­njer Ne­ven No­vak. Ti ele­men­ti kon­struk­ci­je po­ma­lo se gu­be tek ka­da se ovaj pro­go­nje­ni čo­vjek po­ja­vi u oku­pi­ra­nom Za­gre­bu.
Že­lio bi da na­đe si­na i do­ži­vlja­va pr­vi šok kad vi­di sce­nu pred usta­škim vas­pit­nim za­vo­dom: dje­ča­ci se uče da ubi­ja­ju, a što je još stra­šni­je, me­đu nji­ma se na­la­zi i nje­gov ro­đe­ni sin. Sve što će on ka­sni­je uči­ni­ti kon­cen­tri­sa­no je na to da se pri­bli­ži dje­ča­ku i da ga iz­ve­de iz tog stra­vič­nog kru­ga zlo­či­na. U tim pr­vim sce­na­ma ili­ti pa­sa­ži­ma fil­ma mo­gu se Bran­ku Ba­u­e­ru i Ar­se­nu Di­kli­ću po­sta­vi­ti mno­ga pi­ta­nja, ali se oni ne osje­ća­ju oba­ve­znim da sve ob­ja­sne, a po­naj­ma­nje to ka­ko je mo­gu­će da dje­čak ne pre­po­zna­je svo­ga oca.
Da li se on to­li­ko pro­mi­je­nio za ovo krat­ko vri­je­me, ili su dje­ča­ku iz­bri­sa­na sva sje­ća­nja na ra­no dje­tinj­stvo i uspo­me­ne na ro­di­telj­ski dom? Si­tu­a­ci­ja je ta­ko kom­po­no­va­na da je va­lja pri­hva­ti­ti kao dra­ma­tur­šku uslov­nost, ka­ko bi dra­ma do­bi­la na svo­joj ten­zi­ji. Svi oni psi­ho­lo­ški, pa čak i bi­o­lo­ški fak­to­ri ko­ji bi mo­gli da po­re­me­te ova­ko za­mi­šlje­nu osno­vu, kon­struk­ci­ju fil­ma do­sta su ne­u­tra­li­sa­ni i ne osta­vlja se mno­go pro­sto­ra za raz­mi­šlja­nje. No­vak se na­la­zi u iz­u­zet­nom sta­nju i re­ži­ja je od­luč­na da ga pra­ti kroz sve ono što će on pred­u­ze­ti. Pre­mi­šlja­nje oko to­ga ka­ko da se pri­bli­ži dje­te­tu i da ga pri­do­bi­je za ak­ci­ju spa­sa­va­nja kao i sa­ma ak­ci­ja, ov­dje su do­bi­le zna­čaj onih plan­skih oslo­na­ca na ko­ji­ma će po­či­va­ti ne­ko­li­ko ve­o­ma uz­bu­dlji­vih i dra­ma­tič­nih pri­zo­ra. Od pr­vog su­sre­ta ovaj pro­go­nje­ni čo­vjek vi­še ne mi­sli na svo­ju sud­bi­nu, već sa­mo na svo­je di­je­te.
Za nje­go­va unu­tra­šnja sta­nja Ba­u­er se ne slu­ži sa­mo ro­di­telj­skim osje­ća­nji­ma kao ob­ja­šnje­nji­ma već i sa­zna­njem da bi bi­lo uža­sno i ne­pra­ved­no da se ovaj dje­čak sju­tra usmje­ri pro­tiv ide­a­la ko­ji­ma se on žr­tvo­vao. No­vak se za­to i pre­ru­ša­va u vo­do­in­sta­la­te­ra, ula­zi u taj za­vod i na­sto­ji da se spri­ja­te­lji sa dje­ča­kom.
(NA­STA­VI­ĆE SE)