pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Mla­di Đor­đe­vić je na dru­goj go­di­ni stu­di­ja upo­znao u Be­ču tri go­di­ne mla­đu dje­voj­ku – Pa­u­li­nu Bit­ner. Ta­da ni­je ni slu­tio da će jed­na na­iz­gled đač­ka sim­pa­ti­ja pre­ra­sti u ozbilj­nu ve­zu ko­ja će se okon­ča­ti pe­de­se­to­go­di­šnjom brač­nom za­jed­ni­com i „čo­po­rom” dje­ce.
Na­pred­na po mno­go če­mu, austrij­ska pre­sto­ni­ca je osim obi­lja umjet­nič­kih i kul­tur­nih ma­ni­fe­sta­ci­ja, mla­dim srp­skim stu­den­ti­ma pru­ža­la za­do­volj­stvo pr­vih čul­nih uži­va­nja, ko­jih će se oni doc­ni­je ra­do sje­ća­ti, ali škr­to o to­me pi­sa­ti u svo­jim me­mo­a­ri­ma. Ta­ko je bi­lo i sa Vla­da­nom Đor­đe­vi­ćem. Po­zna­to je da su nje­go­va sek­su­al­na is­ku­stva pri­je bra­ka bi­la skrom­na i da ih je ste­kao ubr­zo po do­la­sku u Beč. Ime­na že­na on ne spo­mi­nje. Strah od pol­nih bo­le­sti bio je kod mla­dog me­di­ci­na­ra koč­ni­ca ko­ja je ob­u­zda­va­la nje­go­ve na­go­ne u tom prav­cu. Zbog to­ga je ri­je­šio da stu­pi u je­dan „đač­ki brak”, ko­jih je u to vri­je­me bi­lo mno­go u Be­ču. U lje­to 1865. go­di­ne on je ušao u ve­zu s Pa­u­li­nom Bit­ner ko­ja je ima­la sve­ga se­dam­na­est go­di­na. Već po­sli­je pr­ve go­di­ne nji­ho­ve ve­ze Pa­u­li­na je osta­la u dru­gom sta­nju i ro­di­la dje­voj­či­cu. La­zar Do­kić ju je kr­stio po ro­ma­nu ko­ji je njen otac ta­da pi­sao – i na­zvao je Staj­ka. Di­je­te su da­li u obli­žnji dom za van­brač­nu dje­cu jer ro­di­te­lji ni­je­su bi­li u za­kon­skom bra­ku. Osim to­ga, Đor­đe­vić ni­je bio ni na po­la stu­di­ja i je­dva da je i sam pre­ži­vlja­vao hra­ne­ći se če­sto i po mje­sec da­na na ve­re­si­ju.
Go­di­ne su pro­la­zi­le, Đor­đe­vić je za­vr­šio fa­kul­tet i pi­tao se šta da či­ni sa svo­jim „đač­kim” bra­kom. Pa­u­li­na je bi­la po­ri­je­klom iz si­ro­ma­šne voj­nič­ke po­ro­di­ce, pe­to di­je­te raz­ve­de­nih ro­di­te­lja. Tro­ji­ca bra­će, od ko­jih su se dvo­ji­ca ško­lo­va­la na voj­noj aka­de­mi­ji, a tre­ći bio na za­na­tu, i još jed­na se­stra eli­mi­ni­sa­li su sva­ku po­mi­sao na even­tu­a­lan mi­raz. S dru­ge stra­ne, Đor­đe­vić je­ste ste­kao vr­hun­sko obra­zo­va­nje, ali je i nje­gov otac bio pri­lič­no si­ro­ma­šan, a uz to je bio u dru­gom bra­ku i imao ma­lu dje­cu. Ve­li­ki ide­a­li o ko­ji­ma je sa­njao iz­gle­da­li su mu neo­stvar­lji­vi iz po­lo­ža­ja kraj­njeg si­ro­ma­štva, od ko­jeg bi mo­rao da kre­ne ako bi se ože­nio bez mi­ra­za. Po­vrh sve­ga, on ni­je bio za­lju­bljen u Pa­u­li­nu. „Ja još ni­sam vo­leo ni­jed­nu že­nu ona­ko kao što bi ka­dar bio vo­le­ti i kao što ja još ne­pre­sta­no žu­dim”, ja­dao se svo­me po­bra­ti­mu. Tek po­sli­je pet­na­est go­di­na bra­ka, na­šav­ši se u ulo­zi pro­vo­da­dži­je, svi­ma je sa­vje­to­vao da za sre­ćan brak ni­je nu­žno da se „do­tič­ni smrt­no za­lju­be” i da brač­na sre­ća le­ži na dru­gim mje­sti­ma, a ne kri­je se u fi­zič­koj lje­po­ti i za­lju­blji­va­nju. Se­be je sma­trao sreć­no ože­nje­nim čo­vje­kom i ni­jed­nog tre­nut­ka ni­je se po­ka­jao zbog svo­je od­lu­ke. (...)
Staj­ka, na­ža­lost, ni­je du­go ži­vje­la, a ta tra­ge­di­ja još je ja­če ve­za­la Vla­da­na i Pa­u­li­nu. Po­čet­kom 1871. go­di­ne, pred nje­gov po­vra­tak u Be­o­grad, ro­di­lo im se dru­go di­je­te, sin Đor­đe. Taj do­ga­đaj po­mo­gao mu je da po­bi­je­di sve di­le­me i da de­fi­ni­tiv­no ri­je­ši da se ože­ni Pa­u­li­nom. „Ja se tvr­do uzdam da se ne­ću ni­kad po­ka­ja­ti što ću mo­ju pe­to­go­di­šnju lju­ba­zni­cu vo­zvi­si­ti na ste­pen su­pru­ge, t.j. što ću mo­joj že­ni iz­ra­di­ti gra­đan­sko pri­zna­nje za taj po­lo­žaj. Ona ni­je ni­ka­kav lu­men, ali je že­na do­brog sr­ca sa go­to­vo de­tinj­skom du­šom. Isti­na, ona ni­je ni­ka­kva da­ma – ali ona će bi­ti ne sa­mo plod­na ne­go i do­bra ma­ti, bi­će vred­na i skrom­na že­na i, što je va­žno, že­na ko­ja je ka­dra da bu­de sa­mo­stal­na hra­ni­telj­ka svo­joj de­ci ako me­ne moj po­li­tič­ki ide­a­li­zam sto­po­šta u ka­kvu ne­sre­ću”, ob­ja­šnja­vao je Đor­đe­vić svo­ju od­lu­ku Sto­ja­nu No­va­ko­vi­ću.
Kao mla­do­že­nja pret­po­sta­vio je mi­raz vr­li­na­ma du­še i ka­rak­ter­nim oso­bi­na­ma svo­je iza­bra­ni­ce, i bio je za­do­vo­ljan svo­jom od­lu­kom. Obo­stra­no po­što­va­nje i ra­zu­mi­je­va­nje ko­je je ve­zi­va­lo Vla­da­na i Pa­u­li­nu bi­li su oni ka­men te­me­ljac na ko­jem su oni iz­gra­di­li ve­o­ma har­mo­ni­čan brak. To­le­rant­na i str­plji­va, Pa­u­li­na ni­je pred­sta­vlja­la opa­snost po Đor­đe­vi­će­vu ka­ri­je­ru. Pri­sje­ća­ju­ći se do­ga­đa­ja u ve­zi sa že­nid­bom mno­go go­di­na ka­sni­je, on ka­že da mu, upr­kos dje­ci ko­ja su se van­brač­no ra­đa­la, Pa­u­li­na ni­ka­da ni­je po­sta­vlja­la bi­lo ka­kve uslo­ve da je ože­ni, ni­ti joj je on to obe­ća­vao, te da ga je ta­kva nje­na ne­na­str­lji­vost još vi­še uvje­ri­la da tre­ba da uzme že­nu ko­ja ga vo­li, umje­sto da „za­vla­či ru­ku u vre­ću pu­nu gu­ja”. Ta­ko je od­ba­cio is­kre­ne sa­vje­te Je­vre­ma Gru­ji­ća da se ože­ni kćer­kom Fi­li­pa Hri­sti­ća jer on­da ne­će mo­ra­ti da bri­ne za svo­ju ka­ri­je­ru, kao i oče­ve sa­vje­te da „is­pla­ti” maj­ku svo­je dje­ce i do­đe u Sr­bi­ju da iza­be­re se­bi pri­li­ku. Od­lu­čio se za brak bez ra­ču­na, po­put nje­go­vog po­bra­ti­ma Sto­ja­na No­va­ko­vi­ća. (...)
Ne­za­do­volj­ni du­ho­vi bi­li su iz­mi­re­ni vjen­ča­njem u Vaz­ne­senj­skoj cr­kvi u Be­o­gra­du. Bur­me su bi­le po­ru­če­ne iz Be­ča, a na nji­ma je ugra­vi­ran da­tum pr­vog su­sre­ta is­pred cr­kve u jed­nom od beč­kih pred­gra­đa. Ta­da je, na za­htjev Đor­đe­vi­će­ve ba­ke, Pa­u­li­na pro­mi­je­ni­la vje­ru i pre­šla u pra­vo­sla­vlje. Svad­ba kod „Srp­skog kra­lja”, na ko­joj je Lju­bo­mir Ka­lje­vić bio sta­ri svat, Ste­va Ra­i­če­vić dje­ver, a kum Za­re Ha­dži To­ma iz sta­re ku­mov­ske po­ro­di­ce, umi­ri­la je ro­đa­ke, po­zna­ni­ke i pri­ja­te­lje, pa mla­do­že­nja ni­je tr­pio po­sle­di­ce ove neo­bič­ne že­nid­be.
(KRAJ)