Pri­re­di­la: Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić


Ra­dij­ski go­vor u ko­jem
raz­ma­tra če­šku
ko­mu­ni­stič­ku pro­šlost,
1. ja­nu­a­ra 1990.

Ka­da je 1991. So­vjet­ski sa­vez pre­tr­pio slom či­ni­lo se da je ide­o­lo­ški rat iz­me­đu ka­pi­ta­li­zma i ko­mu­ni­zma za­vr­šen i da je us­po­sta­vljen „no­vi svjet­ski po­re­dak”. Pre­vla­da­va­lo je uvje­re­nje da će ubu­du­će jed­na su­per­si­la, SAD, sta­ja­ti na če­lu he­ge­mo­ni­je za­pad­nih li­be­ral­nih de­mo­krat­skih ide­a­la.
Da­nas ta­kva raz­mi­šlja­nja dje­lu­ju na­iv­no. Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve je­su osta­le su­per­si­la, ali si­la iz­bli­je­de­log sja­ja, umor­na od du­go­go­di­šnje sku­pe in­ter­ven­ci­o­ni­stič­ke spolj­ne po­li­ti­ke, is­cr­plje­na pri­jet­njom ko­ju pred­sta­vlja­nja me­đu­na­rod­ni te­ro­ri­zam, i u stal­noj bor­bi da uspo­ri pro­dor eko­nom­skog ti­gra – Ki­ne. Ru­si­ja, pak, pod ne­u­mo­lji­vim vođ­stvom pred­sjed­ni­ka Vla­di­mi­ra Pu­ti­na, i da­lje ima ve­li­ki uti­caj na po­li­tič­ku rav­no­te­žu u svi­je­tu. Pu­tin, do­mi­nant­na lič­nost u ru­skoj po­li­ti­ci od pre­la­za iz XX u XXI vi­jek na­o­va­mo, pred­vo­dio je dr­ža­vu u pe­ri­o­du mo­de­r­ni­za­ci­je i ve­li­kog pri­vred­nog ra­sta, a na­čin na ko­ji je okon­čao rat u Če­če­ni­ji pri­ba­vio mu je re­pu­ta­ci­ju ži­la­vog i ne­mi­lo­srd­nog vo­đe. I dok ga kri­ti­ča­ri op­tu­žu­ju da je sa­mo­dr­žac, on se na me­đu­na­rod­noj po­zor­ni­ci ni­je li­bio da ukr­šta ko­plja ni sa SAD ni s Evrop­skom uni­jom. Post­hlad­no­ra­tov­ske na­pe­to­sti iz­me­đu Is­to­ka i Za­pa­da ni­ka­da ni­je­su bi­le iz­ra­že­ni­je kao u tre­nu­ci­ma kad je Pu­tin na­lo­žio pri­sa­je­di­nje­nje Kri­ma (do­tle ukra­jin­ske po­kra­ji­ne), po­sli­je pa­da re­ži­ma Vik­to­ra Ja­nu­ko­vi­ča po­čet­kom 2014. go­di­ne. U go­vo­ru ko­ji je u mar­tu 2014. odr­žao pred ru­skim pa­r­la­men­tom, Pu­tin je iz­lo­žio ono što, po nje­go­vom uvje­re­nju, pred­sta­vlja isto­rij­sko oprav­da­nje za ovo pri­pa­ja­nje. On je tom pri­li­kom re­kao da ovim či­nom šti­ti et­nič­ko ru­sko sta­nov­ni­štvo u krim­skoj obla­sti ko­je je na me­đu­na­rod­no ne­pri­zna­tom re­fe­ren­du­mu odr­ža­nom sre­di­nom tog mje­se­ca tra­ži­lo po­nov­no uje­di­nje­nje s Mo­skvom. Pu­tin je ovu pri­li­ku is­ko­ri­stio da na­pad­ne ši­ru me­đu­na­rod­nu za­jed­ni­cu (i, po­seb­no, Sje­di­nje­ne Ame­rič­ke Dr­ža­ve) zbog mi­je­ša­nja u unu­tra­šnja po­li­tič­kih pi­ta­nja ne­za­vi­snih ze­ma­lja. Tom te­mom ba­vio se, ina­če, i ra­ni­je. Ta­ko je, na pri­mjer, go­di­ne 2007. u obra­ća­nju uče­sni­ci­ma Bez­bjed­no­sne kon­fe­ren­ci­je u Min­he­nu go­vo­rio o po­ja­vi ko­ju je on pro­tu­ma­čio kao ame­rič­ki eks­pan­zi­o­ni­zam.
U go­vo­ru odr­ža­nom mar­ta 2014. sa ža­lo­šću se osvr­nuo na ras­pad So­vjet­skog Sa­ve­za ko­ji se od­i­grao dvi­je de­ce­ni­je ra­ni­je. Po­je­di­ni ko­men­ta­to­ri pro­tu­ma­či­li su nje­go­ve ri­je­či kao po­sta­vlja­nje te­me­lja za dru­ga mo­gu­ća „oti­ma­nja te­ri­to­ri­ja”, gdje god po­sto­ji ru­ska et­nič­ka ve­ći­na – što je ne­iz­o­stav­no mo­ra­lo iza­zva­ti strah u ne­ko­li­kim ze­mlja­ma ko­je za­u­zi­ma­ju ne­ka­da­šnja po­gra­nič­na pod­ruč­ja SSSR. Oni ko­ji su vje­ro­va­li da će se Ru­si­ja po­vu­ći u se­be po­sli­je slo­ma ko­mu­ni­zma mo­ra­li su ko­nač­no da od­u­sta­nu od te svo­je ilu­zi­je. „Dra­gi pri­ja­te­lji, oku­pi­li smo se da­nas ov­de pod­stak­nu­ti jed­nim pi­ta­njem ko­je je od ži­vot­nog, isto­rij­skog zna­ča­ja za sve nas. Na Kri­mu je 16. mar­ta odr­žan re­fe­ren­dum u skla­du s de­mo­krat­skim pro­ce­du­ra­ma i me­đu­na­rod­nim nor­ma­ma. Vi­še od 82 pro­cen­ta bi­rač­kog ti­je­la uče­stvo­va­lo je u tom gla­sa­nju. I pre­ko 96 od­sto njih iz­ja­sni­lo se u ko­rist po­nov­nog uje­di­nje­nja s Ru­si­jom. Ovi bro­je­vi go­vo­re sa­mi za se­be. Da bi se ra­zu­mje­li raz­lo­zi na ko­ji­ma se ova­kav iz­bor te­me­lji, do­volj­no je po­zna­va­ti isto­ri­ju Kri­ma i zna­ti šta su Ru­si­ja i Krim od­u­vi­jek zna­či­li jed­no za dru­go. Sve što Krim ima go­vo­ri o na­šoj za­jed­nič­koj isto­ri­ji i po­no­su. Na Kri­mu se na­la­zio drev­ni Her­son, gdje je knez Vla­di­mir kr­šten. Du­hov­ni knja­žev pod­vig, kad je pri­hva­tio pra­vo­sla­vlje, pred­sta­vljao je osno­vu na ko­joj će se doc­ni­je raz­vi­ja­ti kul­tu­ra, ci­vi­li­za­ci­ja i ljud­ske vri­jed­no­sti za­jed­nič­ke na­ro­di­ma Ru­si­je, Ukra­ji­ne i Be­lo­ru­si­je. Na Kri­mu se na­la­ze i gro­bo­vi ru­skih voj­ni­ka za­hva­lju­ju­ći či­joj je hra­bro­sti Krim ušao u sa­stav Ru­skog car­stva. Ta­mo je i Se­va­sto­polj – le­gen­dar­ni grad iz­van­red­ne isto­ri­je, tvr­đa­va u ko­joj je ro­đe­na ru­ska Cr­no­mor­ska flo­ta. Krim su, isto ta­ko, i Bal­kla­va i Kerč, Ma­la­hov Kur­gan i Sa­pun go­ra. Sva­ko od tih mje­sta dra­go je na­šim sr­ci­ma, jer sim­bo­li­zu­je ru­sku voj­nič­ku sla­vu i ne­sva­ki­da­šnju sr­ča­nost. Ru­si i Ukra­jin­ci, krim­ski Ta­ta­ri i pri­pad­ni­ci dru­gih et­nič­kih gru­pa ži­ve ota­da jed­ni do dru­gih na Kri­mu, i sva­ko je za­dr­žao svoj vla­sti­ti iden­ti­tet, tra­di­ci­ju, je­zik i vje­ru. Sti­ca­jem okol­no­sti, uku­pan broj sta­nov­ni­ka Krim­skog po­lu­o­str­va da­nas iz­no­si 2,2 mi­li­o­na, od če­ga su go­to­vo 1,5 mi­li­on Ru­si, 350.000 Ukra­jin­ci ko­ji ma­ter­njim je­zi­kom sma­tra­ju pre­te­žno ru­ski i oko 290–300.000 krim­skih Ta­ta­ra ko­ji, ka­ko je po­ka­zao re­fe­ren­dum, ta­ko­đe na­gi­nju Ru­si­ji. U sr­ci­ma i gla­va­ma na­ših lju­di, Krim je od­u­vek bio neo­dvo­ji­vi deo Ru­si­je. To čvr­sto ubje­đe­nje ute­me­lje­no je na isti­ni i prav­di, a pre­no­si se s ko­lje­na na ko­lje­no, i ta­ko se pre­no­si­lo u du­gom vre­men­skom pe­ri­o­du, pod ra­znim okol­no­sti­ma, upr­kos svim dra­ma­tič­nim pro­mje­na­ma ko­ji­ma je na­ša ze­mlja bi­la iz­lo­že­na to­kom ci­je­log XX vi­je­ka. Po­sli­je re­vo­lu­ci­je, bolj­še­vi­ci su, iz mno­gih raz­lo­ga – ne­ka im Bog su­di – ve­li­ke dje­lo­ve isto­rij­skog ju­ga Ru­si­je pri­po­ji­li Re­pu­bli­ci Ukra­ji­ni. Uči­ni­li su to ni naj­ma­nje ne vo­de­ći ra­ču­na o et­nič­kom sa­sta­vu sta­nov­ni­štva, i da­nas ta pod­ruč­ja či­ne ju­go­i­stok Ukra­ji­ne. A on­da je, 1954. go­di­ne, do­ni­je­ta od­lu­ka da se Krim­ska re­gi­ja do­di­je­li Ukra­ji­ni, za­jed­no sa Se­va­sto­po­ljem, upr­kos či­nje­ni­ci da je to bio grad pod upra­vom fe­de­ral­ne vla­sti. Sve na Kri­mu svje­do­či o na­šoj za­jed­nič­koj isto­ri­ji i po­no­su. Ono što je sa­da va­žno je­ste ova od­lu­ka ko­jom su ne­dvo­smi­sle­no pre­kr­še­ne ustav­ne nor­me ko­je su na sna­zi bi­le čak i ta­da... U to vri­je­me bi­lo je ne­za­mi­sli­vo da bi Ukra­ji­na i Ru­si­ja mo­gle da se po­di­je­le i po­sta­nu dvi­je za­seb­ne dr­ža­ve. Pa ipak, upra­vo to se de­si­lo. A kad je taj slom oza­ko­njen, svi su za­bo­ra­vi­li na Krim i Se­va­sto­polj – glav­nu ba­zu Cr­no­mor­ske flo­te. Mi­li­o­ni lju­di le­gli su uve­če da spa­va­ju u jed­noj, a pro­bu­di­li se u dru­gim dr­ža­va­ma, pre­ko­noć po­stav­ši et­nič­ke ma­nji­ne u biv­šim sa­ve­znim re­pu­bli­ka­ma, dok su pri­pad­ni­ci ru­ske na­ci­o­nal­no­sti po­sta­li jed­na od naj­ve­ćih, ako ne i naj­ve­ća et­nič­ka gru­pa u svi­je­tu po­di­je­lje­na gra­ni­ca­ma”.(Na­sta­vi­će se)