- pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Vla­dan Đor­đe­vić ni­je imao u se­bi re­vo­lu­ci­o­nar­ni nerv. Ako ga je is­pr­va i po­ni­je­la ma­ti­ca, po­sli­je iz­vje­snog vre­me­na shva­tio je ku­da ona vo­di. Ra­ci­o­na­li­stič­ke i po­zi­ti­vi­stič­ke ide­je mo­gao je da pri­hva­ti sa­mo u stro­go na­uč­noj, pa i knji­žev­noj sfe­ri, ali ni­hi­li­zam Čer­ni­šev­skog, Do­bro­lju­bo­va i Pi­sa­re­va, ko­ji je kod so­ci­a­li­sta išao upo­re­do s ra­ci­o­na­li­zmom, ni­je mu se do­pao. Kor­je­ni­te pro­mje­ne ko­je po­zi­va­ju si­lu kao svog po­ma­ga­ča ni­je bi­lo ono u če­mu bi on na pra­vi na­čin is­po­ljio svo­je spo­sob­no­sti.
Go­di­ne 1869. Đor­đe­vić je di­plo­mi­rao, a sa­mo šest mje­se­ci ka­sni­je za­vr­šio je spe­ci­ja­li­za­ci­ju i po­stao dok­tor me­di­ci­ne i hi­rur­gi­je i ma­gi­star aku­šer­stva. Po­čet­kom 1870. on se pre­u­smje­rio na stro­go na­uč­ni i dje­li­mič­no knji­žev­ni rad u Omla­di­ni. Vo­lon­ti­ra­nje u ope­ra­ci­o­noj sa­li ču­ve­ne Bil­ro­to­ve kli­ni­ke bi­lo mu je glav­na pre­o­ku­pa­ci­ja, kao i pi­sa­nje struč­nih čla­na­ka eks­pe­ri­men­tal­no-kri­tič­ke sa­dr­ži­ne. Av­gu­sta iste go­di­ne, uoči go­di­šnjeg sku­pa Omla­di­ne, pot­pi­su­je se kao dok­tor Vla­dan Đor­đe­vić, član Srp­ske uje­di­nje­ne omla­di­ne Srp­skog uče­nog dru­štva. Pr­vo i po­sled­nje zva­nje svr­sta­li su ga pri­lič­no vi­so­ko na dru­štve­noj lje­stvi­ci. Pred njim se otva­ra­la li­je­pa bu­duć­nost i upje­šna ka­ri­je­ra, a svo­je po­zi­ve shva­tao je vr­lo ozbilj­no. To što je je­dan od naj­te­žih fa­kul­te­ta za­vr­šio u ro­ku i što se zdru­žio sa naj­slav­ni­jim svjet­skim pro­fe­so­ri­ma me­di­ci­ne do­volj­no go­vo­ri o raz­vi­je­nom osje­ća­nju od­go­vor­no­sti ko­ji je od naj­ra­ni­jeg dje­tinj­stva bio sa­stav­ni dio nje­go­ve lič­no­sti. Ka­da se to­me do­da iz­la­zak iz do­ba ado­le­scen­ci­je i stu­pa­nje u zre­lu fa­zu ži­vo­ta, on­da je ja­sno za­što je u pred­sto­je­ćim do­ga­đa­ji­ma su­dio tre­zve­ni­je i za­što ni­je oti­šao u kraj­nost ka­da je ri­ječ o nje­go­vom omla­din­skom an­ga­žma­nu. Od ovog do­ba Đor­đe­vić je svo­jim ra­dom i pred­u­zi­mlji­vo­šću uvi­jek iz­no­va do­ka­zi­vao da ni­je čo­vjek kraj­no­sti i da je „zlat­na sre­di­na” put ko­jem je te­žio. Zbog sve uče­sta­li­jih pro­go­na od stra­ne po­li­ci­je Uje­di­nje­na omla­di­na srp­ska je 1871. go­di­ne zva­nič­no pre­sta­la da po­sto­ji.
Za se­dam-osam go­di­na, tač­ni­je od 1863. do 1870. go­di­ne, Đor­đe­vi­ćev idej­ni raz­voj pro­šao je kroz vi­še fa­za. Naj­bit­ni­ja od­li­ka nje­go­vog idej­nog sa­zri­je­va­nja je­ste da se ono od­vi­ja­lo bez iz­ri­či­te pri­vr­že­no­sti bi­lo kom kon­kret­nom prav­cu i po­kre­tu: iz sva­kog od njih on je usva­jao i pri­hva­tao ono što je nje­go­voj lo­gi­ci im­po­no­va­lo, ne ve­zu­ju­ći se ni za jed­nu ide­ju kao vo­di­lju. Po ono­me što je vi­dio u ra­zu­mu, na­u­ci i pro­gre­su, a po­seb­no u „iz­grad­nji ka­rak­te­ra” mo­ral­nom či­sto­tom, mo­glo bi se re­ći da je pre­u­zeo vri­jed­no­sti epo­he pro­svi­je­će­no­sti, na­sli­je­đe­ne iz 18. vi­je­ka. S dru­ge stra­ne, za­ko­ni pri­ro­de ko­ji su is­klju­či­va­li vo­lju Bo­ga, a fa­vo­ri­zo­va­li do­stig­nu­ća fi­zi­o­lo­gi­je i eks­pe­ri­men­tal­ne me­di­ci­ne, svr­sta­va­li su ga me­đu pri­sta­li­ce po­pu­lar­nog dar­vi­ni­zma, dok zbog pri­hva­ta­nja ma­te­ri­ja­li­stič­kog tu­ma­če­nja svi­je­ta, u ko­jem ma­te­ri­jal­ni uslo­vi i eko­nom­ski či­ni­o­ci po­kre­ću svjet­sku isto­ri­ju, u nje­mu vi­di­mo pri­sta­li­cu mark­si­zma. U fi­ni­šu sed­me de­ce­ni­je 19. vi­je­ka već iz­gra­đe­ni in­te­lek­tu­a­lac naj­ve­ćim di­je­lom idej­no je bio mo­de­lo­van ru­hom po­zi­ti­vi­zma. Pro­gla­ša­va­nje na­u­ke re­li­gi­jom no­vog do­ba, vje­ra u pro­gres i raz­voj čo­vje­čan­stva po­mo­ću ra­zu­ma, po­stup­nost u sve­mu i iz­bje­ga­va­nje bi­lo ka­kvih na­glo­sti – sve nam to da­je za pra­vo da Đor­đe­vi­ća obi­lje­ži­mo kao po­zi­ti­vi­stu. Za­to je nje­go­vo, u osno­vi kon­zer­va­tiv­no shva­ta­nje dru­štve­nih i po­li­tič­kih po­ja­va bi­lo iz­ra­že­no u mak­si­mi „red, rad i na­pre­dak”. To će do­ći do iz­ra­ža­ja tek u po­zni­jim go­di­na­ma nje­go­vog ži­vo­ta, ka­da se kao če­tr­de­se­to­go­di­šak po­či­nje ak­tiv­ni­je uklju­či­va­ti u po­li­tič­ke to­ko­ve.
Po­što je iz­bio rat iz­me­đu Fran­cu­ske i Nje­ma­če u lje­to 1870. go­di­ne, Đor­đe­vić se, po odo­bre­nju srp­ske vla­sti, upu­tio u Nje­mač­ku da usa­vr­ši svo­ju hi­rur­šku teh­ni­ku i pro­u­či polj­sku voj­no­sa­ni­tet­sku slu­žbu. Do­bio je čin im­pe­ra­tor­sko-ger­man­skog rat­nog dok­to­ra i u tom svoj­stvu pro­veo u Frank­fur­tu pu­na tri mje­se­ca, što je ima­lo ve­li­kog zna­ča­ja za nje­go­vo usa­vr­ša­va­nje. No­vac od dnev­ni­ca upo­tri­je­bio je da pri po­vrat­ku u Beč obi­đe sve va­žni­je nje­mač­ke uni­ver­zi­te­te i upo­zna se s nji­ho­vom hi­rur­škom prak­som. Ka­da je pri­su­stvo­vao jed­noj ope­ra­ci­ji u ko­joj je dok­tor iz­va­dio ne­funk­ci­o­nal­ni bu­breg iz or­ga­ni­zma pa­ci­jen­ta, on je bio van se­be od di­vlje­nja: „Znaš li, slu­tiš li ogrom­nost to­ga na­pret­ka? Re­for­ma­ci­ja, fran­cu­ska re­vo­lu­ci­ja, sve je to igrač­ka kad se s ovim upo­re­di”. I još je do­dao: „Moj se mo­zak ne­pre­kid­no ku­pa u mo­ru ne­pre­gled­nom za me no­vih isti­na i is­ku­sta­va”. Pun en­tu­zi­ja­zma i si­gu­ran u ste­če­na zna­nja, Đor­đe­vić je je­dva če­kao da se vra­ti ku­ći. Pri­je po­vrat­ka če­ka­la ga je od­lu­ka na još jed­nom va­žnom ži­vot­nom po­lju, a to je bi­la že­nid­ba.
Se­dam pu­nih go­di­na Vla­dan Đor­đe­vić se ško­lo­vao i usa­vr­ša­vao u ino­stran­stvu. U ze­mlju se vra­tio u dva­de­set sed­moj go­di­ni, in­te­lek­tu­al­no oform­ljen, že­ljan da do­ka­že i pri­mi­je­ni svo­ju struč­nost u ko­ju je ulo­žio mno­go ra­da i ener­gi­je. Pred njim je bio ve­li­ki iza­zov do­ka­zi­va­nja, uz iz­vje­snu do­zu stra­ha i strep­nje jer ni­je znao ka­ko će bi­ti pri­hva­ćen i da li će se uklo­pi­ti. Nje­go­vi stra­ho­vi bi­li su tim ve­ći što se u otadž­bi­nu ni­je vra­ćao sam, već sa že­nom i tek ro­đe­nim dje­te­tom.
(NA­STA­VI­ĆE SE)