- Pri­re­di­la: Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić

Hi­tle­ro­va voj­ska je Če­ho­slo­vač­koj bru­tal­no od­u­ze­la ne­za­vi­snost 1939. go­di­ne. Po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta i ko­mu­ni­stič­kog dr­žav­nog uda­ra, ze­mlja je pa­la pod so­vjet­sku do­mi­na­ci­ju, a kad je Alek­san­dar Dub­ček po­ku­šao da li­be­ra­li­zu­je si­stem 1968. go­di­ne, u ta­ko­zva­nom Pra­škom pro­lje­ću, sa­mo je pri­zvao oru­ža­nu in­ter­ven­ci­ju ten­ko­va Var­šav­skog pak­ta. Če­ho­slo­vač­ka je slo­bo­du po­no­vo ste­kla tek mir­nom „Pli­ša­nom re­vo­lu­ci­jom” de­cem­bra 1989, kad je če­ški ko­mu­ni­stič­ki re­žim do­ži­vio ko­nač­ni slom, kao što se de­si­lo i s dru­gim ko­mu­ni­stič­kim re­ži­mi­ma u re­gi­o­nu. Za no­vog pred­sjed­ni­ka iza­bran je vo­de­ći dram­ski pi­sac Če­ške, pr­vi me­đu di­si­den­ti­ma, čo­vjek ko­ji je u oči­ma mno­gih pred­sta­vljao mo­ral­nu sa­vi­jest na­ci­je: Vac­lav Ha­vel. Po­što mu je us­kra­će­no uni­ver­zi­tet­sko obra­zo­va­nje (zbog to­ga što je po­te­kao iz imuć­ne po­ro­di­ce), Ha­vel se u mla­do­sti pr­vo okre­nuo po­zo­ri­štu. Še­zde­se­tih je pi­sao ko­ma­de ma­hom u „ap­sur­di­stič­kom” žan­ru, lu­ka­vo i do­mi­šlja­to kri­ti­ku­ju­ći sve ne­lo­gič­no­sti i is­kva­re­nost ko­mu­ni­stič­kog si­ste­ma. Ha­vel je pro­gla­šen „kla­snim ne­pri­ja­te­ljem”; od­u­zet mu je pa­soš, a ko­ma­di za­bra­nje­ni. Ka­sni­je mu je pru­že­na pri­li­ka, i to ne jed­nom, da na­pu­sti ze­mlju, ali nje­mu je dra­že bi­lo da osta­ne trn u pe­ti vla­sti­ma, i ta­da je za­pi­sao: „Rje­še­nje ove ljud­ske si­tu­a­ci­je ni­je u to­me da se iz te si­tu­a­ci­je iza­đe”. Gra­đan­ski fo­rum, opo­zi­ci­o­ni po­kret či­jem je osni­va­nju znat­no do­pri­nio i Ha­vel, ko­nač­no je 1989. uspio da po­ti­sne Ko­mu­ni­stič­ku par­ti­ju sa vla­sti, i de­cem­bra iste go­di­ne Ha­vel no­va Skup­šti­na Če­ho­slo­vač­ke iza­bra­la je Ha­ve­la za pred­sje­ni­ka ze­mlje. Bio je to je­dan uisti­nu iz­van­re­dan pre­o­kret. Pr­vog ja­nu­a­ra 1990. Ha­vel se pre­ko ra­di­ja obra­tio svom na­ro­du.
„ži­vi­mo u mo­ral­no za­ga­đe­nom okru­že­nju. Osje­ća­mo se mo­ral­no bo­le­snim za­to što smo na­vi­kli da go­vo­ri­mo ne­što dru­go, a ne ono što mi­sli­mo. Na­u­či­li smo da ne vje­ru­je­mo ni u šta, da ne obra­ća­mo pa­žnju jed­ni na dru­ge, da bri­ne­mo sa­mo za se­be. Poj­mo­vi kao što su lju­bav, pri­ja­telj­stvo, sa­o­sje­ćaj­nost, po­ni­znost ili pra­šta­nje iz­gu­bi­li su svo­ju du­bi­nu i di­men­zi­je, i za mno­ge od nas oni su pred­sta­vlja­li sa­mo neo­bič­ne psi­ho­lo­ške po­ja­ve, ili su li­či­li na za­lu­ta­le va­pa­je iz dav­nih vre­me­na, po­ma­lo smi­je­šne u epo­hi ra­ču­na­ra i sve­mir­skih bro­do­va. Sa­mo su ma­lo­broj­ni me­đu na­ma bi­li u sta­nju gla­sno da uz­vik­nu da da­na­šnji vla­sto­dr­šci ne bi smje­li da bu­du sve­moć­ni, i da te po­seb­ne far­me, na ko­ji­ma se pro­iz­vo­di eko­lo­ški či­sta hra­na vr­hun­skog kva­li­te­ta na­mi­je­nje­na nji­ma i sa­mo nji­ma, svo­je pro­iz­vo­de tre­ba da ša­lju ško­la­ma, si­ro­ti­šti­ma i bol­ni­ca­ma – ako već na­ša po­ljo­pri­vre­da ni­je ka­dra da te pro­iz­vo­de po­nu­di svi­ma. Biv­ši re­žim – na­o­ru­žan svo­jom nad­me­nom i ne­tr­pe­lji­vom ide­o­lo­gi­jom, sveo je čo­vje­ka na pu­ku pro­iz­vod­nu sna­gu, a pri­ro­du na sred­stvo za pro­iz­vod­nju. Ti­me su na­pad­nu­ti sa­ma nji­ho­va su­šti­na i uza­jam­ni od­nos čo­vje­ka i pri­ro­de. To je da­ro­vi­te i sa­mo­stal­ne lju­de, ko­ji sa uspje­hom ra­de u svo­joj sop­stve­noj ze­mlji, sve­lo na šra­fo­ve i kli­no­ve ne­ke ču­do­vi­šno ogrom­ne, buč­ne i smr­dlji­ve ma­ši­ne, či­ja stvar­na svr­ha ni­je ja­sna ni­ko­me. A ta ma­ši­na ne mo­že ni­šta dru­go ne­go da bes­po­vrat­no iz­nu­ri i sa­mu se­be i sve svo­je šra­fo­ve i kli­no­ve.
Svi smo mi na­vi­kli na to­ta­li­tar­ni si­stem i pri­hva­ti­li ga kao ne­pro­mje­nji­vu či­nje­ni­cu.
Kad go­vo­rim o tom za­ga­đe­nom mo­ral­nom am­bi­jen­tu, ne go­vo­rim sa­mo o go­spo­di ko­ja je­du or­gan­sko po­vr­će i ne sti­žu ni da po­gle­da­ju kroz pro­zo­re avi­o­na. Go­vo­rim o svi­ma na­ma. Svi smo mi na­vi­kli na to­ta­li­tar­ni si­stem i pri­hva­ti­li ga kao ne­pro­mje­nji­vu či­nje­ni­cu, i na taj na­čin do­pri­ni­je­li da on i da­lje tra­je. Dru­gim ri­je­či­ma, svi smo mi – prem­da, po pri­ro­di stva­ri, ne svi u is­toj mje­ri – od­go­vor­ni za dje­lo­va­nje to­ta­li­tar­ne ma­ši­ne­ri­je; ni­ko od nas ni­je sa­mo žr­tva; svi mi, ta­ko­đe, uče­stvu­je­mo u nje­nom ra­du.
Za­što to go­vo­rim? Bi­lo bi ne­ra­zum­no poj­mi­ti tu­žno za­vje­šta­nje po­sled­njih če­tr­de­se­tih go­di­na kao ne­što stra­no, kao ne­što što nam je za­vje­štao ne­ki da­le­ki ro­đak. Na­pro­tiv, to za­vje­šta­nje mo­ra­mo pri­hva­ti­ti kao gri­jeh ko­ji smo po­či­ni­li pro­tiv sa­mih se­be. Ako ga ta­ko pri­hva­ti­mo, shva­ti­će­mo da je na svi­ma na­ma, i sa­mo na na­ma, da pre­du­zme­mo ne­što po­vo­dom to­ga. Ne mo­že­mo kri­vi­ti biv­še vla­da­re za sve, ne sa­mo za­to što ta­ko ne bi­smo bi­li na pu­tu isti­ne već za­to što bi to mo­glo da oma­lo­va­ži du­žnost s ko­jom se sva­ko od nas da­nas su­o­ča­va, to jest oba­ve­zu da de­la­mo ne­za­vi­sno, slo­bod­no, raz­bo­ri­to i br­zo. I da nas ni­ko ne shva­ti po­gre­šno: ni naj­bo­lja vla­da na svi­je­tu, ni naj­bo­lji par­la­ment i naj­bo­lji pred­sjed­nik – ne mo­gu sa­mi po­sti­ći bog­zna šta. Po­gre­šno bi, ta­ko­đe, bi­lo od njih oče­ki­va­ti li­jek za sve. Slo­bo­da i de­mo­kra­ti­ja pod­ra­zu­mi­je­va­ju lič­no uče­stvo­va­nje, a sa­mim tim i od­go­vor­nost sva­kog od nas. Lju­di, vra­ti­la vam se va­ša vlast! Ako shva­ti­mo to, on­da ni svi uža­si ko­je je no­va če­ho­slo­vač­ka de­mo­kra­ti­ja na­sli­je­di­la ne­će iz­gle­da­ti ta­ko stra­šno. Ako shva­ti­mo to, na­da će se vra­ti­ti u na­ša sr­ca.
... Da za­klju­čim: že­lio bih da vam ka­žem da ho­ću da bu­dem pred­si­ed­nik ko­ji će ma­nje go­vo­ri­ti, a vi­še ra­di­ti. Pred­si­ed­nik ko­ji ne­će sa­mo gle­da­ti kroz pro­zor svog avi­o­na već ko­ji će, na pr­vom me­stu i pri­je sve­ga, uvi­jek bi­ti me­đu svo­jim su­gra­đa­ni­ma i umje­ti li­je­po da ih sa­slu­ša.
Mo­že­te me pi­ta­ti o ka­kvoj re­pu­bli­ci ma­štam. Do­zvo­li­te da vam od­go­vo­rim: ma­štam o jed­noj re­pu­bli­ci ne­za­vi­snoj, slo­bod­noj i de­mo­krat­skoj, i eko­nom­ski na­pred­noj re­pu­bli­ci u ko­joj će, pri­tom, vla­da­ti dru­štve­na prav­da; ukrat­ko, o jed­noj hu­ma­noj re­pu­bli­ci ko­ja slu­ži čo­vje­ku i u ko­joj, upra­vo sto­ga, op­sta­je i na­da da će čo­vjek slu­ži­ti njoj. O re­pu­bli­ci ostva­re­nih lju­di, jer bez to­ga ne­mo­gu­će je rje­ši­ti bi­lo ko­je od pro­ble­ma s ko­ji­ma se su­o­ča­va­mo, ni one ljud­ske, ni one eko­nom­ske, ni eko­lo­ške, ni dru­štve­ne, ni po­li­tič­ke.
Naj­u­gled­ni­ji me­đu mo­jim pret­hod­ni­ci­ma svoj pr­vi go­vor za­po­čeo je ci­ti­ra­ju­ći ve­li­kog če­škog pro­sve­ti­te­lja Ko­me­ni­ju­sa. Me­ni će­te do­pu­sti­ti da svoj pr­vi go­vor okon­čam pa­ra­fra­zom istog is­ka­za: Lju­di, vra­ti­la vam se va­ša vlast!”
(Na­sta­vi­će se)