-pri­re­dio: mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Đor­đe­vić je oti­šao u Mo­skvu a da pret­hod­no ni­je do­bio do­zvo­lu mi­ni­star­stva da se smi­je uda­lji­ti iz Be­ča. Odan­de je slao iz­vje­šta­je, ko­je su štam­pa­le Mi­le­ti­će­va „Za­sta­va” u No­vom Sa­du i Ka­lje­vi­će­va „Sr­bi­ja” u Be­o­gra­du. Iz tih iz­vje­šta­ja vi­di se da je bio fa­sci­ni­ran cje­lo­kup­nom ma­ni­fe­sta­ci­jom i po­ne­sen sna­gom ko­jom je odi­sa­la. Odu­še­vlje­nje uni­ver­zi­tet­skim i cr­kve­nim cen­tri­ma, dvor­ci­ma, mu­ze­ji­ma, a po­naj­vi­še ru­skom flo­tom, do­pri­ni­je­lo je da Ru­si­ja u nje­go­vim oči­ma do­dat­no po­ra­ste, kao i na­da da se ru­ska tro­boj­ka za­vi­jo­ri na ku­be­ti­ma Sve­te So­fi­je.
Zbog svo­je­gla­vo­sti i na­pu­šta­nja od­re­di­šta bez odo­bre­nja iz­gu­bio je dr­žav­nu sti­pen­di­ju. Me­đu­tim, u to vri­je­me su od­no­si srp­skog kne­za Mi­ha­i­la i Uje­di­nje­ne omla­di­ne srp­ske bi­li još ko­li­ko-to­li­ko do­bri. Pri­li­kom kne­že­vog pro­la­ska kroz Beč u lje­to 1867. go­di­ne srp­ski stu­den­ti su ga do­če­ka­li sa že­ljom da ga po­zdra­ve. Đor­đe­vić se u ime Omla­di­ne pred­sta­vio kne­zu, ko­ji je po­tom na­re­dio mi­ni­stru Ko­sti Cu­ki­ću da mu vra­ti sti­pen­di­ju. Ali ako je srp­ski knez i uzeo Đor­đe­vi­ćev po­stu­pak kao neo­b­u­zda­ni mla­dić­ki gest, na Bal­pla­cu u Be­ču su mu iz­ra­di­li do­si­je u ko­ji je uni­je­to sve što je ra­dio i go­vo­rio ka­ko u Mo­skvi, ta­ko i na omla­din­skim sa­stan­ci­ma. Beč­ka taj­na po­li­ci­ja ni­je do­pu­šta­la da joj bi­lo šta pro­mak­ne. (...)
Ni is­ku­stvo gu­bit­ka sti­pen­di­je, ni ne­ga­tiv­no dr­ža­nje srp­skog kne­za pre­ma ra­du Omla­di­ne ni­je­su po­ko­le­ba­li Vla­da­na Đor­đe­vi­ća. On bi vje­ro­vat­no oti­šao i mno­go da­lje u opo­ni­ra­nju vla­di i kne­zu da iz­me­đu oca i si­na ni­je iz­bi­la že­sto­ka sva­đa. Nje­gov otac je nje­ga i nje­go­ve dru­go­ve na­zvao čap­ku­ni­ma i usi­ja­nim gla­va­ma ko­je ne­ma­ju poj­ma šta su slo­bo­da i pa­tri­o­ti­zam. „Zar ti da bu­deš u opo­zi­ci­ji pra­vi­telj­stvu ko­je te hra­ni go­spod­ski sa­mo da ti za se­be učiš; zar ti, rđo jed­na, da ideš uz nos tvo­me i mo­me go­spo­da­ru”, cep­tio je nje­gov otac od bi­je­sa. Đor­đe­vić je ži­la­vo bra­nio svo­ja ubje­đe­nja od oče­vih „sta­ro­vre­men­skih” na­če­la. Na upo­zo­re­nje da će bi­ti hap­še­nja on je hi­tro na čam­cu na­pu­stio Be­o­grad i pre­ve­zao se u Ze­mun, a oda­tle da­lje u Beč. Po­sli­je be­o­grad­ske omla­din­ske skup­šti­ne nje­go­vo su­dje­lo­va­nje u Omla­di­ni uze­lo je dru­ga­či­ji pra­vac. Osim oče­vih pri­jet­nji, to­me je bi­lo i dru­gih uzro­ka.
Upo­re­do s li­be­ral­nim, to­kom pred­sto­je­ćih go­di­na u rad Omla­di­ne in­fil­tri­ra­će se i so­ci­ja­li­stič­ke ide­je, ko­je su ta­da tek bi­le u za­čet­ku. Njen rad sve se vi­še okre­tao od po­čet­nih za­htje­va za oslo­bo­đe­nje i uje­di­nje­nje srp­skog na­ro­da ka po­li­tič­kim pi­ta­nji­ma – dr­žav­nom ure­đe­nju i gra­đan­skim slo­bo­da­ma u Kne­že­vi­ni Sr­bi­ji. Toj dis­har­mo­ni­ji do­pri­ni­je­li su ključ­ni do­ga­đa­ji ko­ji su se u me­đu­vre­me­nu iz­de­ša­va­li. Mo­nar­hi­ja se kon­so­li­do­va­la ure­div­ši se na du­a­li­stič­kom prin­ci­pu, uz po­pu­šta­nje Ma­đa­ri­ma. Vi­še ni­je bi­lo na­de u nje­no fe­de­ra­li­stič­ko ustroj­stvo, u ko­je se pu­no po­la­ga­lo uoči pru­sko-ita­li­jan­sko-austrij­skog ra­ta i ne­po­sred­no po­sli­je nje­ga. Knez Mi­ha­i­lo je ubi­jen u Ko­šut­nja­ku, a čla­no­vi Omla­di­ne i li­be­ra­li bi­li su glav­ni osum­nji­če­ni kao in­spi­ra­to­ri aten­ta­ta. I u Sr­bi­ji i van nje vo­di­la se is­tra­ga pro­tiv njih. Da bi spri­je­či­li pro­go­ne i stra­da­nja, li­be­ra­li su se pri­klo­ni­li na­mje­snič­kom re­ži­mu u Sr­bi­ji, ko­ji je po­stao glav­ni fak­tor u ze­mlji, dok je na pre­sto­lu sje­dio ma­lo­ljet­ni knez. Na­ci­o­nal­na po­li­ti­ka ko­ju je vo­dio knez Mi­ha­i­lo je na­pu­šte­na. Umje­sto nje, Na­mje­sni­štvo je svu sna­gu usred­sri­je­di­lo na unu­tra­šnja pi­ta­nja i us­po­sta­vlja­nje sta­bil­nog sta­nja u ze­mlji.
Beč­ka po­li­ci­ja, ko­ja je srp­skim or­ga­ni­ma vla­sti bi­la pri ru­ci u is­tra­zi, iz­vr­ši­la je pre­me­ta­či­nu Đor­đe­vi­će­vog sta­na u Be­ču i tom pri­li­kom od­ni­je­la nje­gov đač­ki dnev­nik. Zbog tog do­ga­đa­ja nje­go­va ak­tiv­nost u Uje­di­nje­noj omla­di­ni srp­skoj ni­je je­nja­va­la. Evi­dent­no je da je Đor­đe­vić u po­čet­ku sim­pa­ti­sao mla­du so­ci­ja­li­stič­ku stru­ju, ko­ja je vre­me­nom bi­va­la sve gla­sni­ja, a ko­ja se naj­pri­je de­kla­ri­sa­la kao omla­din­ska lje­vi­ca. Ipak, nje­go­ve sim­pa­ti­je ni­je­su bi­le bez­re­zer­vne. Bor­bi za po­li­tič­ku jed­na­kost gra­đa­na bez ob­zi­ra na sta­le­šku pri­pad­nost pri­klju­čio se pr­vi, ali ni­je že­lio da ode u kraj­nost ka ko­joj je Omla­di­na skre­ta­la. Za­to ni­je htio da ide na Tre­ću omla­din­sku skup­šti­nu odr­ža­nu u Ve­li­kom Beč­ke­re­ku sep­tem­bra 1868. go­di­ne. On je sma­trao da Omla­di­na tre­ba da na­sta­vi u prav­cu u ko­me je za­po­če­la svoj rad – „knji­gom do slo­bo­de”. Svo­je po­li­tič­ke po­gle­de is­po­ljio je u umjet­nič­koj for­mi.
Go­di­ne 1868. Vla­dan Đor­đe­vić stva­ra svo­je naj­zna­čaj­ni­je i naj­u­spje­li­je dram­sko dje­lo, za­mi­šlje­no kao tri­lo­gi­ja „Na­rod i ve­li­ka­ši”, „Na­rod i po­pov­šti­na” i „Na­rod i advo­ka­ti”. Plan je bio ogro­man, a dra­ma­ti­čar je ostva­rio sa­mo nje­gov pr­vi dio – „Na­rod i ve­li­ka­ši”. Rad­nja ko­ma­da je smje­šte­na u Sr­bi­ji, u vri­je­me di­na­stič­kog pre­vra­ta 1858. go­di­ne. Dra­ma je pi­sa­na u kri­tič­ko-pu­bli­ci­stič­kom du­hu i sa so­ci­ja­li­stič­kih po­zi­ci­ja, a iz­vr­gla je kri­ti­ci bi­ro­kra­ti­ju i cio uprav­ni si­stem ko­ji­ma su ovla­da­li ko­rup­ci­ja i be­za­ko­nje, uz­di­žu­ći pri tom Na­rod­nu skup­šti­nu. (...)
(NA­STA­VI­ĆE SE)