-Pri­re­di­la: Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić

Go­vor pred Tre­ćom ame­rič­kom ar­mi­jom uoči Da­na „D”, 5. ju­na 1944. go­di­ne

Po­sto­ji po­pu­lar­na pred­sta­va o ti­pič­nom ame­rič­kom voj­nom ko­man­dan­tu, po­seb­no dra­ga Ho­li­vu­du: na­pa­dan, odre­šit, po­gan na je­zi­ku i pun ma­či­zma, ali od­lu­čan, lo­ja­lan i dje­lo­tvo­ran. Ar­he­tip je pro­na­đen u Džor­džu Smi­tu Pa­to­nu Mla­đem, ko­ji se uz­di­gao do či­na ge­ne­ra­la i od­i­grao ključ­nu ulo­gu u ko­man­do­va­nju ame­rič­kom Sed­mom i Tre­ćom ar­mi­je u Evro­pi od 1943. do 1945, u vri­je­me ka­da se pli­ma rat­ne sre­će okre­nu­la pro­tiv na­ci­stič­ke Nje­mač­ke. Nje­go­vi lju­di zva­li su ga Old Blood and Guts (Ma­to­ri od kr­vi i pe­tlje), a bio je uisti­nu ži­vo­pi­sna i pro­ti­vr­ječ­na lič­nost. Imao je pri­je­ku na­rav, a kra­si­le su ga oštro­um­nost i otvo­re­nost. Vo­lio je i čvr­stu di­sci­pli­nu, a oda­nost svo­jih lju­di ste­kao je za­to što je, pri­je sve­ga, umio da im se na­met­ne svo­jim vla­sti­tim pri­mje­rom. Pa­to­nov ugled oja­čao je za­hva­lju­ju­ći re­zul­ta­ti­ma ko­je je po­sti­gao kao ko­man­dant Dru­gog ame­rič­kog kor­pu­sa u sje­ver­noj Afri­ci, ali i do­pri­no­som en­gle­sko-ame­rič­kom osva­ja­nju Si­ci­li­je 1943. go­di­ne, kad je bio na če­lu Sed­me ar­mi­je. U ju­nu 1944. po­vje­re­no mu je ko­man­do­va­nje nad Tre­ćom ame­rič­kom ar­mi­jom u sklo­pu ri­zič­nog, ali uspje­log po­ku­ša­ja sa­ve­zni­ka da se is­kr­ca­ju u Fran­cu­sku, 6. ju­na 1944. Ope­ra­ci­ja „Over­lord”, ka­ko je ova ofan­zi­va na­zva­na, za cilj je ima­la otva­ra­nje za­pad­nog fron­ta pro­tiv Nje­ma­ca, što je du­go već tra­žio Sta­ljin, či­ja je Cr­ve­na ar­mi­ja vo­di­la ogor­če­ne bor­be s Njem­ci­ma na is­to­ku. Ve­če pri­je ču­ve­nog „Da­na D”, Pa­ton se obra­tio svo­jim lju­di­ma u lo­go­ru ko­ji se na­la­zio „ne­gdje u En­gle­skoj”, ka­ko je za­pi­sa­no u na­mjer­no neo­d­re­đe­noj for­mu­li­sa­noj bi­lje­šci. Go­vor se od­li­ku­je za Pa­to­na ka­rak­te­ri­stič­nim iskre­nim i pro­fa­nim sti­lom. Pa­ton je, za­hva­lju­ju­ći svo­joj ha­ri­zma­tič­noj lič­no­sti i ne­spor­nim voj­nič­kim do­stig­nu­ći­ma, stvo­rio le­gen­du ko­ja tra­je.
„Vi ste ov­dje da­nas iz tri raz­lo­ga. Pr­vo, ov­dje ste da bra­ni­te svo­je do­mo­ve i svo­je naj­dra­že. Dru­go, ov­dje ste iz sa­mo­po­što­va­nja, za­to što ne bi­ste ni že­lje­li da se u ovom ča­su na­la­zi­te ma gdje dru­gdje. Tre­će, ov­dje ste za­to što ste vi pra­vi mu­škar­ci, a pra­vi mu­škar­ci vo­le da se bo­re. Kad ste vi, što ste da­nas ov­dje, svi vi, bi­li ma­li, di­vi­li ste se onom ko naj­bo­lje igra kli­ke­ra, onom ko naj­br­že tr­či, ko je naj­ja­či u bok­su, naj­bo­lji u bej­zbo­lu, di­vi­li ste se vr­hun­skim igra­či­ma ame­rič­kog fud­ba­la. Ame­ri­kan­ci vo­le po­bjed­ni­ka. Ame­ri­kan­ci gu­bit­ni­ka ne­će tr­pje­ti. Ame­ri­kan­ci pre­zi­ru ku­ka­vi­ce. Ame­ri­kan­ci uvi­jek igra­ju na po­bje­du. Ne bih se u pa­klu ni osvr­nuo za čo­vje­kom ko­ji je iz bor­be iza­šao kao po­ra­žen i on­da se smi­jao. Za­to Ame­ri­kan­ci ni­ka­da ni­su iz­gu­bi­li, ni­ti će iz­gu­bi­ti rat; jer sa­ma po­mi­sao na po­raz mr­ska je jed­nom Ame­ri­kan­cu. Ne­će­te vi ov­dje svi iz­gi­nu­ti. Sve­ga dva pro­cen­ta vas iz­gi­nu­će u bi­ci. Smr­ti se ne smi­je­te pla­ši­ti. Smrt, na kra­ju, do­đe sva­ko­me. Da, ne­ma tog čo­vje­ka ko­ji se ne pla­ši kad pr­vi put ide u bit­ku. Ako vam ne­ko ka­že da se ne pla­ši – znaj­te da la­že. Ima i onih ko­ji su ku­ka­vi­ce, ali se bi­ju kao hra­bri, jer se po­sti­de vi­djev­ši da se bo­re i dru­gi, upla­še­ni ko­li­ko i oni sa­mi.
Bit­ka je naj­u­zvi­še­ni­je nad­me­ta­nje u ko­jem jed­no ljud­sko bi­će mo­že da uče­stvu­je.
Pra­vi he­roj je čo­vjek ko­ji se bo­ri iako je upla­šen. Ne­ki lju­di pre­bro­de strah već u pr­vom mi­nu­tu pod va­trom. Ne­ki­ma je po­treb­no sat vre­me­na. Ne­ki­ma su po­treb­ni da­ni. Ali pra­vi čo­vjek ni­ka­da ne­će do­zvo­li­ti da strah od smr­ti za­sje­ni nje­go­vu čast, nje­go­vo osje­ća­nje du­žno­sti pre­ma otadž­bi­ni i nje­go­vu uro­đe­nu mu­žev­nost. Bit­ka je naj­u­zvi­še­ni­je nad­me­ta­nje u ko­jem jed­no ljud­sko bi­će mo­že da uče­stvu­je. Ona iz­vla­či iz nje­ga ono što je naj­bo­lje i od­ba­cu­je sve što je ni­sko. Ame­ri­kan­ci se po­no­se ti­me da su pra­vi mu­škar­ci, i oni to i je­su. Ne­moj­te za­bo­ra­vi­ti da se ne­pri­ja­te­lji pla­še isto ko­li­ko i vi, a vje­ro­vat­no i vi­še. Ni­su oni nad­lju­di. ... Ni­su, pri­tom, svi pra­vi he­ro­ji bor­ci iz udž­be­ni­ka. Sva­ki čo­vjek u ovoj voj­sci igra ključ­nu ulo­gu. Ni­kad ne od­u­staj­te. Ni­kad ne­moj­te ni po­mi­sli­ti da je za­da­tak ko­ji je va­ma po­vje­ren be­zna­ča­jan. Sva­ki čo­vjek tre­ba da oba­vi svoj za­da­tak, i mo­ra da ga oba­vi. Sva­ki čo­vjek je ključ­na ka­ri­ka u tom ve­li­kom lan­cu. Šta ako bi vo­zač ka­mi­o­na na­jed­nom za­klju­čio ka­ko mu se ne svi­đa to fi­ju­ka­nje gra­na­ta iz­nad gla­ve, pa sa­mo ta­ko po­žu­tio i sko­čio na­glav­ce u jen­dek? To đu­bre ku­ka­vič­ko mo­glo bi da ka­že: „Ej, pa ne­ću im ja bog­zna ka­ko ne­do­sta­ja­ti, ja sam ipak sa­mo je­dan u ko zna ko­li­ko hi­lja­da njih.”A šta bi bi­lo da svi ta­ko mi­sle? Gdje li bi­smo mi sad bi­li? I šta bi bi­lo s na­šom ze­mljom, s na­šim naj­dra­ži­ma, s na­šim do­mo­vi­ma, pa i sa ci­je­lim svi­je­tom? Ne, đa­vo da ga no­si, Ame­ri­kan­ci ta­ko ne raz­mi­šlja­ju. Sva­ki čo­vjek oba­vlja svoj za­da­tak. Sva­ko po­na­o­sob slu­ži cje­li­ni. Sva­ka če­ta, sva­ka je­di­ni­ca va­žna je u toj ne­pre­gled­noj še­mi ra­ta. Sin­ko, tvoj dje­da je bio u ve­li­koj Tre­ćoj ar­mi­ji, s onim pa­sjim si­nom po ime­nu Džor­dži Pa­ton. Mi, na­rav­no, ho­će­mo ku­ći. Ho­će­mo da za­vr­ši­mo ovaj rat. Naj­br­ži na­čin da ovaj rat za­vr­ši­mo je­ste da sre­di­mo ba­ra­be ko­je su ga za­po­če­le. Što ih br­že iz­lu­pa­mo, to će­mo pri­je mo­ći da se vra­ti­mo ku­ći. Naj­kra­ći put do ku­će vo­di pre­ko Ber­li­na i To­ki­ja. A kad stig­ne­mo u Ber­lin, ja ću lič­no da ubi­jem tog Hi­tle­ra, to đu­bre što li­je­pi ta­pe­te. Kao zmi­ju ima da ga ubi­jem! A vi će­te, lju­di, kad ovaj rat bu­de za­vr­šen, i kad se vra­ti­te ku­ća­ma, mo­ći da ka­že­te jed­nu ve­li­ku stvar. I bi­će­te, ci­je­nim, za­hval­ni kad kroz 20 go­di­na sjed­ne­te po­red ka­mi­na, sta­vi­te unu­ka na ko­lje­no, pa kad vas on pi­ta šta ste ra­di­li u tom Dru­gom svjet­skom ra­tu, a vi ne­će­te mo­ra­ti da se na­ka­šlja­va­te, pre­ba­cu­je­te ma­log s jed­nog na dru­go ko­lje­no i go­vo­ri­te: „Pa, dje­da ti je ba­le­ga­rio po Lu­i­zi­ja­ni.” Ne, bog­me, vi će­te mo­ći da po­gle­da­te to di­je­te pra­vo u oči i ka­že­te: „Sin­ko, tvoj dje­da je bio u ve­li­koj Tre­ćoj ar­mi­ji, s onim pa­sjim si­nom po ime­nu Džor­dži Pa­ton!”
(Na­sta­vi­će se)