-PI­ŠE: Mi­lo­sav B. Ga­go­vić, pen­zi­o­ni­sa­ni pu­kov­nik JNA

Za­hva­lju­ju­ći bla­go­vre­me­noj pro­pa­gan­di na ši­rem pro­sto­ru evrop­skom i svjet­skom, smi­šlje­noj ne­gdje na za­pa­du, a re­a­li­zo­va­noj od stra­ne pred­sjed­ni­ka Sa­ve­zne vla­de An­ta Mar­ko­vi­ća i mi­ni­stra spolj­nih po­slo­va Lon­ča­ra, pre­ko po­je­di­nih am­ba­sa­do­ra o ras­pa­du SFRJ, Sr­bi­ja je sta­vlje­na na stub sra­ma pri­je ne­go je i po­čeo ras­pad. To zva­nič­no srp­sko ru­ko­vod­stvo u po­čet­ku ni­je ni zna­lo pa se po­na­ša­lo kao da ci­je­li svi­jet zna pra­vu isti­nu o zbi­va­nji­ma u Ju­go­sla­vi­ji.
Ka­sni­ji po­ku­ša­ji da to is­pra­vi ni­je­su da­li re­zul­ta­te iz pro­stog raz­lo­ga što su čel­ni lju­di vo­de­ćih si­la već pu­sti­li u etar svo­ja mi­šlje­nja o zbi­va­nji­ma u Ju­go­sla­vi­ji na osno­vu po­da­ta­ka sa ko­ji­ma su ras­po­la­ga­li. Me­đu­tim, sa ove dis­tan­ce, kad ana­li­zi­ra­mo ras­pad SFRJ i sta­vi­mo Sr­bi­ju na je­dan tas od va­ge, a na dru­gi Slo­ve­ni­ju, Hr­vat­sku i BiH do­la­zi­mo do za­ključ­ka da je do iz­ra­ža­ja do­šla ona po­zna­ta flo­sku­la ,,po­vi­ka na vu­ka, a li­si­ce me­so je­du”. Sve su Evrop­ske ze­mlje u Sr­bi­ji vi­dje­le ru­ši­te­lja i osnov­nog kriv­ca za sve ono što se de­ša­va­lo na pro­sto­ru Ju­go­sla­vi­je, jer su na vri­je­me pot­hra­nje­ne ta­kvim po­da­ci­ma od nad­le­žnih dok je stvar­nost bi­la sa­svim dru­ga­či­ja jer su kriv­ci za sve što se de­ša­va bi­li na adre­sa­ma Slo­ve­ni­je, Hr­vat­ske i BiH, od­no­sno nji­ho­vog ru­ko­vod­stva ko­ja su svo­ja či­nje­nja kri­li, op­tu­žu­ju­ći Sr­bi­ju i nje­no ru­ko­vod­stvo kao glav­nog kriv­ca za sve ono što se do­ga­đa na pro­sto­ru Ju­go­sla­vi­je. Iako je bi­lo ja­sno, sva­kom ko­je to že­lio da zna, ta­da i sa­da, da su osnov­ni kriv­ci za ras­pad SFRJ slo­ve­nač­ko, hr­vat­sko i bo­san­sko ru­ko­vod­stvo na če­lu sa Ku­ča­nom, Tuđ­ma­nom i Ali­jom. Ne tre­ba bi­ti mno­go mu­dar pa da na osno­vu zbi­va­nja u vri­je­me ras­pa­da sva­ko shva­ti ovu tvrd­nju. Me­đu­tim, mno­gi i u ovo vri­je­me sad sa ne­kom iro­ni­jom po­mi­nju po­je­din­ce, ci­nič­no na­vo­de­ći nji­ho­va ime­na kao je­di­ne kriv­ce za sve ono što nam se de­ša­va­lo. Do­du­še, do­brim di­je­lom to či­ne Sr­bi ko­ji su ku­plje­ni od ne­kih vanj­skih in­sti­tu­ci­ja, kad go­vo­re o svo­ji­ma, što ni­je slu­čaj sa pri­pad­ni­ci­ma dru­gih na­ro­da. Ili pri­hva­ta­ju zdra­vo za go­to­vo ono što dru­gi go­vo­re o nji­ho­vom ru­ko­vod­stvu pa iz pu­nih usta po­na­vlja­ju ono što su ču­li. A isti­nu tre­ba po­sma­tra­ti ko­ri­šće­njem ade­kvat­nih či­nje­ni­ca. Vla­da­ju­ća par­ti­ja, od­no­sno ko­mu­ni­stič­ka raz­i­šla se na če­tr­na­e­stom kon­gre­su SKJ, zbog ne­sla­ga­nja oko or­ga­ni­za­ci­je SKJ u za­jed­nič­koj dr­ža­vi i de­cen­tra­li­za­ci­je ko­mu­ni­stič­kih nad­le­žno­sti. Sa­mo su srp­sko-cr­no­gor­ski ko­mu­ni­sti htje­li i že­lje­li da Ko­mu­ni­stič­ka par­ti­ja Ju­go­sla­vi­je bu­de je­din­stve­na, sa­mim tim i da op­sta­ne za­jed­nič­ka dr­ža­va. Osa­mo­sta­lje­nje su že­lje­li ko­mu­ni­sti Slo­ve­ni­je, Hr­vat­ske i dio ko­mu­ni­sta BiH. Bo­lje re­če­no, srp­ski ko­mu­ni­sti u Bo­sni su bi­li pro­tiv osa­mo­sta­lje­nja. Tu ko­mu­ni­stič­ku ne­slo­gu su is­ko­ri­sti­le no­vo­stvo­re­ne stran­ke, re­kao bih, kon­tra­re­vo­lu­ci­o­nar­ne, u re­pu­bli­ka­ma, i iz­vo­je­va­le po­bje­du na iz­bo­ri­ma 1990. go­di­ne. Po onoj na­rod­noj ,,Dva se sva­đa­ju, a tre­ći do­bi­va”. No­vim stran­ka­ma sa no­vom ide­o­lo­gi­jom ni­je od­go­va­rao mi­ran raz­laz kao i ko­mu­ni­sti­ma, jer su pri­sta­li­ce dru­ga­či­jeg ustroj­stva i ure­đe­nja dr­ža­ve, za­pra­vo oka­kvog ka­kvo je bi­lo do po­bje­de ko­mu­ni­sta 1945. go­di­ne. Ras­ko­ma­da­nu od stra­ne oku­pa­to­ra. Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra na­sta­vlja­ju ide­o­lo­gi­ju ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je u ne­što iz­mi­je­nje­nom pro­gra­mu, što ni­je slu­čaj u na­ve­de­nim re­pu­bli­ka­ma u ko­ji­ma do­mi­nant­nu ulo­gu ima­ju stran­ke ko­je ne ba­šti­ne ko­mu­ni­stič­ku ide­o­lo­gi­ju, već onu po­bi­je­đe­nu kra­jem Dru­gog svjet­skog ra­ta. Ako zna­mo da su se te dvi­je ide­o­lo­gi­je već jed­nom su­ko­bi­le i me­đu­sob­no se ra­tom ob­ra­ču­na­va­le 1941–1945. go­di­ne, on­da su se mo­gli oče­ki­va­ti no­vi su­ko­bi, no­vi rat do kog je i do­šlo. Ku­čan je obu­kao be­lo­gar­dij­ski ši­njel a Fra­njo i Ali­ja usta­ški, pri­zna­li to oni ili ne. Mi­lo­še­vić i Bu­la­to­vić su u cr­ve­nom, ko­mu­ni­stič­kom. Na­rod ko na­rod slu­ša svog go­spo­da­ra, što je i lo­gič­no ne upu­šta­ju­ći se u su­šti­nu zbi­va­nja. Oni svo­je iza­bra­ne čel­ne lju­de slu­ša­ju i za nji­ma idu ne raz­mi­šlja­ju­ći ka­kvim pu­tem će sti­ći do ci­lja, bar ne­ki od njih, iz­lo­že­ni ne­vi­đe­noj pro­pa­gan­di o ugro­že­no­sti od stra­ne srp­skog na­ro­da. A nji­ho­vi go­spo­da­ri ostva­ru­ju svo­je i ne­kog dru­gog že­lje, bez ob­zi­ra na po­sle­di­ce po svoj na­rod, pri če­mu oni lič­no ima­ju ma­te­ri­jal­ne ko­ri­sti pa ih mno­go ne in­te­re­su­je sud­bi­na i ma­te­ri­jal­ni po­lo­žaj svog na­ro­da. Slo­ven­ci­ma, Hr­va­ti­ma i Mu­sli­ma­ni­ma sme­ta­ju Sr­bi ko­ji su za za­jed­nič­ku dr­ža­vu i u ve­ći­ni za cr­ve­nu bo­ju, pa sa­mim tim su nji­ho­vi po­ten­ci­jal­ni ne­pri­ja­te­lji jer ih ome­ta­ju u re­a­li­za­ci­ji svo­jih pla­no­va, od­no­sno raz­bi­ja­nja za­jed­nič­ke dr­ža­ve. U ta­ko ne­što ubje­đu­ju i svo­je su­na­rod­ni­ke pred­sta­vlja­ju­ći Sr­be kao nji­ho­ve ne­pri­ja­te­lje ko­ji ne že­le do­bro nji­ma ni­ti nji­ho­voj dr­ža­vi, za­pra­vo kao na­rod ko­ji ho­će do­mi­na­ci­ju nad svim dru­gim na­ro­di­ma. I slo­žno kre­ću na Sr­be, ko­ji su im za ta­ko ne­što du­žni, po­što im ni­je­su do­zvo­li­li da stvo­re svo­je ne­za­vi­sne dr­ža­ve po­sli­je Pr­vog i Dru­gog svjet­skog ra­ta.
(NA­STA­VI­ĆE SE)