-PI­ŠE: Mi­lo­sav B. Ga­go­vić, pen­zi­o­ni­sa­ni pu­kov­nik JNA

Ne ma­nja enig­ma u po­gle­du pri­stu­pa­nja mu­sli­man­sko-hr­vat­skoj vla­sti i nje­go­vo an­ga­žo­va­nje u toj vla­sti je knji­žev­nik Mar­ko Ve­šo­vić. Ne znam šta je bi­lo s njim. Nje­gov ro­đak pot­pu­kov­nik dr Mi­o­drag Ve­šo­vić do­šao je kod me­ne sa mol­bom da za Mar­ka obez­bi­je­dim tri mje­sta u ču­ve­nom ,,Ki­ka­šu”, ko­ji le­ti na li­ni­ji Be­o­grad–Sa­ra­je­vo i obrat­no.
Na­zo­vem di­rek­to­ra aero­dro­ma ,,But­mir” i ka­žem mu da obez­bi­je­di tri sje­di­šta na ime Mar­ka Ve­šo­vi­ća – on, su­pru­ga i kćer­ka, ka­ko mi je Mi­o­drag re­kao. Pri­je po­li­je­ta­nja ,,Ki­ka­ša”, di­rek­tor me oba­vje­šta­va: ,,Ne­ma Mar­ka”. Mi­o­drag ka­že ni­je uspio da se spre­mi i mo­li da mu obez­bi­je­dim mje­sta za sju­tra­dan. Ja ta­ko i ura­dim. Sju­tra­dan, po­no­vo me di­rek­tor oba­vje­šta­va: ,,Ne­ma Mar­ka”. Pi­tam Mi­o­dra­ga za­što ne­ma Mar­ka ni da­nas. Iz­vi­ni, ka­že mi Mi­o­drag, ni­je­su mu htje­le su­pru­ga i kćer­ka da idu, pa je i on od­u­stao. Ma­lo mi čud­no da jed­nom Ve­šo­vi­ću su­pru­ga ko­man­du­je, ali de­ša­va se i to. Me­đu­tim, u ovo sa­da­šnje vri­je­me Mar­ko tvr­di da ni­je htio da se pri­klju­či agre­so­ri­ma na Sa­ra­je­vo. Srp­skim čet­ni­ci­ma i ju­go­slo­ven­skoj voj­sci. Ma­da je mir­ne du­še mo­gao pro­du­ži­ti za Cr­nu Go­ru, kao što su mno­gi to i ura­di­li. Ta­ko ti Mar­ko za­hva­lju­ju­ći su­pru­zi po­sta­de he­roj. Zna­ju­ći za sve ovo, slat­ko sam se na­smi­jao slu­ša­ju­ći ga jed­nom pri­li­kom kad go­vo­ri o dr Ra­do­va­nu Ka­ra­dži­ću ka­ko se pla­ši su­pru­ge i sve ra­di ka­ko mu ona ka­že. Zna Mar­ko za ja­dac, pa po­la­zi od se­be kad go­vo­ri o dru­gi­ma. Bio je Mar­ko i na ono­me sku­pu ,,an­ti­fa­ši­stič­kom” 6. apri­la pred re­pu­blič­kim zda­njem na Ma­rin dvo­ru. Ta­da su pri­sut­ni ,,an­ti­fa­ši­sti” pso­va­li maj­ku pri­pad­ni­ci­ma JNA i uz­vi­ki­va­li ,,ubi­ce” i ,,čet­ni­ci”, a apla­u­di­ra­li go­vo­r­ni­ci­ma Ni­ja­zu Du­ra­ko­vi­ću, Jo­si­pu Pe­ja­ko­vi­ću, Dra­ga­nu Vi­ki­ću i pred­stav­ni­ku ru­da­ra, ga­ra­ve rad­nič­ke kla­se.
Ti go­vor­ni­ci ni ri­je­či ne re­ko­še o po­ko­lju, ko­ji dan ra­ni­je, ne­vi­nog srp­skog ži­vlja u se­lu Ma­lo­van kod Pro­zo­ra od stra­ne po­vam­pi­re­nih fa­ši­sta hr­vat­sko-mu­sli­man­skih. Ni­ti o po­ko­lju Sr­ba od stra­ne HVO u se­lu Si­je­ko­vac. Vje­ru­jem da je to znao i Mar­ko. Ako ni­šta, znao je ko je iz­ja­vlji­vao da ,,ne­ma su­ži­vo­ta sa Sr­bi­ma”, ili: ,,Za su­ve­re­nu BiH spre­man sam žr­tvo­va­ti mir”. Znao je i ko je po ma­si pu­cao to­ga da­na. Gle­dao je Mar­ko i ka­ko pri­pad­ni­ci oru­ža­nih sna­ga ko­ji­ma i on pri­pa­da igra­ju fud­bal sa od­sje­če­nim gla­va­ma srp­skih mla­di­ća. Ne­što slič­no kao što to ra­de i ovih da­na na si­rij­skom vo­ji­štu. Do­du­še, ono ta­mo ni­je­su srp­ske gla­ve, pa je cio svi­jet na no­ga­ma, pa vje­ru­jem da je i Mar­ko. Zna Mar­ko mno­go to­ga o če­mu tre­ba jav­nost upo­zna­ti. Re­ci, Mar­ko, ko­ju ri­ječ u ime mr­tvih, ako ne ži­vih, za­rad isti­ne. Re­ci u ime va­šeg ko­le­ge pro­fe­so­ra Mom­či­la Pe­jo­vi­ća, ko­ga su u nje­go­vom sta­nu za­kla­li ti va­ši sa­bor­ci. Li­je­po bi bi­lo kad bi Mar­ko po­ka­zao ćud Ve­šo­vi­ća i na­pi­sao pot­pu­nu isti­nu o zbi­va­nji­ma u Sa­ra­je­vu, o ubi­ja­nju i zlo­sta­vlja­nju Sr­ba ko­ji ni­je­su na­pu­sti­li svo­je sta­no­ve, već osta­li u nji­ma ra­ču­na­ju­ći da ni­ko­me ni­je­su ni­šta lo­še uči­ni­li. Na­pi­ši i o ono­me kad si ta­mo nji­ma i sam za­smr­dio na bi­je­li luk i sla­ni­nu. Zna Mar­ko da Ali­ja Izet­be­go­vić kao ak­tu­el­ni pred­sjed­nik Pred­sjed­ni­štva BiH u zva­nič­noj po­sje­ti Tur­skoj, pri­je ne­go je po­čeo rat, ni­je po­lo­žio vi­je­nac na spo­men-obi­ljež­je ocu gra­đan­ske Tur­ske Ata­tur­ku. Pri­je nje­ga to ni­je ura­dio ni iran­ski čel­ni čo­vjek aja­to­lah. Zna Mar­ko ko je i od ko­ga bje­žao iz Sa­ra­je­va te 1992. go­di­ne. Zna Mar­ko od ko­ga je i on htio da po­bjeg­ne, ali sti­ca­jem okol­no­sti ostao je ta­mo, pa se sad ju­na­či i osu­đu­je one ko­ji su mo­ra­li po­bje­ći. Mno­go to­ga zna Mar­ko, sa­mo ako ima hra­bro­sti da to sve na­pi­še.
Mi­šlje­nja sam da su naj­ve­ći za­go­vor­ni­ci rat­nih su­ko­ba u BiH bi­li do­šlja­ci iz San­dža­ka, Cr­ne Go­re, sa Ko­so­va i iz Ma­ke­do­ni­je. Od­mah po­sli­je njih, te­le­vi­zi­ja An­ta Mar­ko­vi­ća zva­na JU­TEL, na če­lu sa Go­ra­nom Mi­li­ćem, kao i pri­dvo­ri­ce srp­sko-cr­no­gor­ske. Do­ma­ći sta­ro­sje­de­o­ci Mu­sli­ma­ni ni­kad ne bi po­ku­ša­li ugro­zi­ti svo­je su­sje­de, već bi rje­še­nje tra­ži­li mir­nim pu­tem, bez ob­zi­ra na in­si­sti­ra­nje gru­pe oko Izet­be­go­vi­ća, ra­di­kal­nih isla­mi­sta. Sta­ro­sje­de­o­ci Mu­sli­ma­ni na Baš-čar­ši­ji pri­je ra­ta ni­je­su do­zvo­lja­va­li Mu­sli­ma­ni­ma iz San­dža­ka da se na­se­le u tom di­je­lu Sa­ra­je­va. Ni­je na­od­met ni da ko­ju ri­ječ ka­že Mar­ko za­što je nje­gov ko­le­ga knjžev­nik, sa­da po­čiv­ši, go­spo­din Iso Ka­lač po­bje­gao iz Sa­ra­je­va. Bio sam u pri­li­ci da se sa njim sret­nem u me­ljin­skoj bol­ni­ci u Her­ceg No­vom kao biv­ši gra­đa­ni Sa­ra­je­va. Di­va­ni­li smo o mno­go če­mu, po­seb­no o la­žnom brat­stvu i je­din­stvu. Te­ško je pod­no­sio mno­go to­ga, pa i pro­gon iz Sa­ra­je­va. Još te­že mu je bi­lo što će nje­go­vi su­na­rod­ni­ci, za­ve­de­ni i sli­je­pi kod oči­ju, po­či­ni­ti zlo­čin nad dru­gi­ma, što će im se kao bu­me­rang vra­ti­ti istom mje­rom. O ne­kim je i po­i­me­nič­no go­vo­rio, do­du­še u če­ti­ri oka, pa ne­ka ta­ko i osta­ne, po­što on ni­je me­đu na­ma. Mno­go to­ga ima što Mar­ko zna i šta se de­ša­va­lo. Zna Mar­ko kad su 17. mar­ta 1992. go­di­ne ta­da­šnji li­de­ri SDA, SDS-a i HDZ-a, Izet­be­go­vić, Ka­ra­džić i Bo­ban, na pe­toj run­di pre­go­vo­ra pod po­kro­vi­telj­stvom Evrop­ske za­jed­ni­ce u Sa­ra­je­vu pot­pi­sa­li do­ku­ment o prin­ci­pi­ma bu­du­ćeg ustav­nog ure­đe­nja po ko­me bi BiH bi­la dr­ža­va ko­ju bi sa­či­nja­va­le tri kon­sti­tu­tiv­ne je­di­ni­ce za­sno­va­ne na na­ci­o­nal­nim prin­ci­pi­ma. Zna i ko je po­ga­zio taj do­go­vor. Zna Mar­ko da je te­ža bi­la unu­tra­šnja blo­ka­da Sa­ra­je­va od one spolj­ne. Zbog te unu­tra­šnje blo­ka­de, ni­je­dan Sa­raj­li­ja ni­je mo­gao iza­ći van ako ni­je imao ko­ju hi­lja­du dojč ma­ra­ka. Ona spolj­na je bi­la či­sto voj­nič­ka i ome­ta­la je pro­la­zak na­o­ru­ža­nim for­ma­ci­ja­ma i uz­vra­ća­la na nji­ho­va dej­stva. A i gra­na­ti­ra­nje oko­li­ne Sa­ra­je­va na­se­lje­ne Sr­bi­ma iz sa­mog Sa­ra­je­va ni­je bi­lo mno­go sla­bi­je od ono­ga spolj­njeg, sa­mo što su efek­ti bi­li raz­li­či­ti, zbog gu­sti­ne na­se­lje­no­sti i in­fra­struk­tu­re te­ri­to­ri­je.
Vje­ru­jem i da Mar­ko osje­ća po­tre­bu da se pro­tiv na­sil­no na­met­nu­te po­li­ti­ke na­ro­du BiH od stra­ne ta­da­šnjeg ru­ko­vod­stva na če­lu sa Ali­jom Izet­be­go­vi­ćem u da­na­šnje vri­je­me tre­ba bo­ri­ti či­nje­ni­ca­ma i isti­nom. Da svi um­ni i do­bro­na­mjer­ni lju­di tre­ba da obje­lo­da­ne isti­nu ka­ko bi ob­ma­ne i la­ži smje­sti­li ta­mo gdje im je mje­sto. Bio bi po­li­tič­ki zlo­čin ako to ne bi ura­di­li i sa ove vre­men­ske dis­tan­ce da­li pra­vu sli­ku o sve­mu ono­me što se do­ga­đa­lo, bez ima­lo pri­stra­sno­sti. Oče­ku­jem od jed­nog Ve­šo­vi­ća da to i ura­di, ako ne ra­di se­be, a ono ra­di mr­tvih i isti­ne.(NA­STA­VI­ĆE SE)