-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Pa­vlo­vić je, go­to­vo po pra­vi­lu, imao sprem­ne od­go­vo­re na sva­ku pri­mjed­bu. Is­ti­cao je da je nje­gov rad u pot­pu­no­sti oslo­bo­đen pri­stra­sno­sti, osim „pri­stra­sti­ja za isti­nu”, či­me se vje­što prav­dao. Pri­tom je ne­pre­sta­no in­si­sti­rao na iz­ja­vi da ni­je član ni­jed­ne par­ti­je, te da je iz tih raz­lo­ga u sta­nju da pot­pu­no ra­ci­o­nal­no i od­mje­re­no pro­cje­nju­je i ocje­nju­je ak­tu­el­ne po­li­tič­ke do­ga­đa­je. Da bi pot­kri­je­pio svo­je tvrd­nje, ob­ja­vlji­vao je pi­sma upu­će­na ured­ni­štvu iz Sr­bi­je, pu­na po­hva­la i po­dr­ške, iz ko­jih se mo­glo za­klju­či­ti i to ka­ko srp­ska vla­da ote­ža­va di­stri­bu­ci­ju nje­go­vih „No­vi­na” u Sr­bi­ju. Uka­zu­ju­ći na či­nje­ni­cu da su nje­go­ve „No­vi­ne” trn u oku re­ži­mu u Kne­že­vi­ni, isto­vre­me­no je hva­lio tr­pe­ljiv od­nos kne­za Mi­ha­i­la pre­ma li­stu.
Lič­ni od­nos pre­ma ak­tu­el­nim vla­sti­ma u Sr­bi­ji Pa­vlo­vić je naj­bo­lje po­ka­zao iz­no­se­ći sa­vjet do­pi­sni­ka iz Be­o­gra­da: „Hra­bri­te se, da­kle, i tru­di­te se, sa­mo na­ma ne­moj­te ni­ka­kve isti­ne da ka­zu­je­te, ko­je se nas ti­ču, jer on­da, osim što vam ne po­ma­že­mo, ne­go od­ma­že­mo sva­ko­ja­ko, jošt će­mo i dru­ga­či­je zna­ti osve­ti Vam se.” Sa­svim ra­zu­mlji­vo, on svo­ja po­li­tič­ka opre­dje­lje­nja ni­ka­da ni­je otvo­re­no iz­no­sio, već se, na­pro­tiv tru­dio da ih što bo­lje za­ma­ski­ra i pri­kri­je. U tom kon­tek­stu tre­ba tra­ži­ti ob­ja­šnje­nje nje­go­vog od­ri­ca­nja od bi­lo ka­kve sa­rad­nje s usta­vo­bra­ni­te­lji­ma. Kao čo­vjek iz­ra­že­ne in­te­li­gen­ci­je i vr­stan no­vi­nar, on je znao da vr­lo če­sto mo­že ubi­je­di­ti či­ta­o­ce da oči­gled­nu isti­nu, ako je po­ri­ca­na na be­sra­man na­čin, pri­hva­te kao ne­i­sti­nu. Sto­ga, ka­da je av­gu­sta 1840. go­di­ne, u okvi­ru op­tu­žni­ce po­dig­nu­te pro­tiv usta­vo­bra­ni­telj­skih vo­đa, po­me­nu­ta kri­vi­ca Sto­ja­na Si­mi­ća i La­za­ra Zu­ba­na, ko­ji su, ka­ko se na­vo­di, svo­jim pi­sa­njem u pe­štan­skim „No­vi­na­ma” ši­ri­li „tu­žbe njini[h] je­di­no­mi­sle­ni­ka pro­ti­vu knja­za, Nje­go­vog da­na­šnjeg Pra­vle­ni­ja, i ce­log na­ro­da Srb­skog, opi­su­ju­ći da je na­rod bun­to­van...”, Pa­vlo­vić se ni­je dao zbu­ni­ti. On je po­ri­cao bi­lo ka­kav ob­lik sa­rad­nje sa op­tu­že­ni­ma: „Mi smo ov­de sve­toj isti­ni za lju­bov iz­ja­sni­ti du­žni da ot Gd. Sto­ja­na Si­mi­ća ni po­sred­stve­no pre­ko G. La­ze Zu­ba­na ni ne­po­sred­stve­no, kao i ot isto­ga Gd. La­ze Zu­ba­na sa­mo­ga nig­da ni­ka­kva iz­ve­sti­ja ni ot jed­nog, ni slov­ca pri­mi­li i u No­vi­ne na­še sta­vi­li ni­smo.”
Na­pro­tiv, či­nje­ni­ce go­vo­re sa­svim su­prot­no. Sa­ču­van je ve­ći broj pi­sa­ma ko­ja svje­do­če o čvr­stim i stal­nim ve­za­ma Te­o­do­ra Pa­vlo­vi­ća sa Sto­ja­nom Si­mi­ćem i dru­gim is­tak­nu­tim usta­vo­bra­ni­te­lji­ma. Iz nji­ho­ve pre­pi­ske se vi­di da je Pa­vlo­vić pri­mao ne sa­mo pra­vo­vre­me­na i pot­pu­na oba­vje­šte­nja o zbi­va­nji­ma u Sr­bi­ji, već i go­to­ve tek­sto­ve, ko­je je po­tom pu­bli­ko­vao u „No­vi­na­ma”. Ta­ko­đe, na isti na­čin do­bi­jao je i in­struk­ci­je o to­me ka­kav stav je po­treb­no da za­u­zme ured­ni­štvo „No­vi­na” pre­ma Ru­si­ji, Por­ti i dru­gim za­in­te­re­so­va­nim stra­na­ma, što je bi­lo na­ro­či­to zna­čaj­no u vri­je­me unu­tra­šnje kri­ze po­ve­za­ne s pro­mje­nom di­na­sti­je u Sr­bi­ji. Iz tih raz­lo­ga, Pa­vlo­vi­će­vo po­ri­ca­nje bli­skih pri­ja­telj­skih ve­za sa usta­vo­bra­ni­te­lji­ma va­lja tu­ma­či­ti sa­mo kao pro­mi­šljen po­li­tič­ki po­tez, ko­jim je po­ku­šao da u oči­ma jav­no­sti sa­ču­va pri­vid lič­ne ne­u­tral­no­sti i auto­nom­nog dje­lo­va­nja. Na taj na­čin je svo­jim li­sto­vi­ma, a pri­je svih „Serb­skim na­rod­nim no­vi­na­ma” kao po­li­tič­kom gla­si­lu, uspio da obez­bi­je­di po­treb­nu auto­ri­ta­tiv­nost i kva­li­fi­ko­va­nost za do­no­še­nje ocje­na o ak­tu­el­nim zbi­va­nji­ma na po­li­tič­koj sce­ni Sr­bi­je če­tr­de­se­tih go­di­na 19. vi­je­ka.
Vu­či­će­vom bu­nom i svr­ga­va­njem kne­za Mi­ha­i­la kru­ni­sa­ni su vi­še­go­di­šnji na­po­ri usta­vo­bra­ni­te­lja da se do­mog­nu vla­sti u Sr­bi­ji. Pre­vrat je na­stao kao lo­gič­na po­sle­di­ca sti­ca­ja za usta­vo­bra­ni­te­lje po­volj­nih okol­no­sti. Po­red na­go­mi­la­nih unu­tra­šnjih ne­spo­ra­zu­ma, na­sta­lih ja­ča­njem an­ta­go­ni­za­ma iz­me­đu dvi­je po­li­tič­ke stru­je, od iz­u­zet­nog zna­ča­ja bio je i uti­caj spolj­nih či­ni­la­ca. Za pro­mje­nu na pre­sto­lu u Sr­bi­ji mno­go vi­še od jav­no iz­ra­že­nog in­te­re­sa po­ka­za­la je Por­ta, a njoj ni­je­su bi­le pro­tiv­ne austrij­ska i fran­cu­ska vla­da, kao ni polj­ska emi­gra­ci­ja, ko­ja je uze­la uče­šća u sa­moj ak­ci­ji „vu­či­će­va­ca”. (...)
Pe­ri­od pr­ve knez Mi­lo­še­ve vla­de, a po­go­to­vo pe­ri­od pr­ve vla­de kne­za Mi­ha­i­la i do­la­ska usta­vo­bra­ni­te­lja na vlast usto­li­če­njem Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća, sa sta­no­vi­šta ulo­ge Pa­vlo­vi­će­vih „No­vi­na” i nji­ho­vog uti­ca­ja na po­li­tič­ki ži­vot Sr­bi­je, pred­sta­vlja naj­di­na­mič­ni­ji, naj­zna­čaj­ni­ji i za is­tra­ži­va­če gra­đom naj­bo­ga­ti­ji pe­ri­od. To je vri­je­me u ko­me Pa­vlo­vi­će­va no­vi­nar­ska, ali i par­tij­sko-po­li­tič­ka an­ga­žo­va­nost do­se­že vr­hu­nac i bi­va na­gra­đe­na po­bje­dom po­li­tič­ke stru­je ko­ju je po­dr­ža­vao. Po­sli­je ovog sli­je­dio je pe­ri­od ko­ji, su­de­ći po do­ga­đa­ji­ma na unu­tra­šnjem i spolj­nom pla­nu, ve­za­nim za Kne­že­vi­nu, ni­je bio mno­go ma­nje za­ni­mljiv. Ipak, na osno­vu po­da­ta­ka ko­je „No­vi­ne” pru­ža­ju, ovaj pe­ri­od ne da­je ta­kvo obi­lje na­pi­sa o Sr­bi­ji ka­kvo je nu­dio pret­hod­ni. Po­što je me­đu­par­tij­ska bor­ba naj­ve­ćim di­je­lom bi­la okon­ča­na po­bje­dom usta­vo­bra­ni­te­lja, ne­sta­lo je po­tre­be da se u pe­štan­skim „No­vi­na­ma” po­ja­vlju­ju tek­sto­vi istog obi­ma i sa­dr­ži­ne kao što su to bi­li oni iz pret­hod­nog pe­ri­o­da. Umje­sto to­ga, Pa­vlo­vić je cje­lo­kup­nu dje­lat­nost „No­vi­na” pre­u­smje­rio na ja­ča­nje sim­pa­ti­ja Sr­ba sa obi­je stra­ne Sa­ve i Du­na­va pre­ma no­voj vla­sti i na učvr­šći­va­nje me­đu­na­rod­nog po­lo­ža­ja usta­vo­bra­ni­te­lja, pri­je sve­ga nji­ho­vih od­no­sa sa Ru­si­jom.
(KRAJ)