-Vo­ji­slav Bu­do Gle­dić

Član Kra­ljev­skog dru­štva (en­gle­ske aka­de­mi­je na­u­ka) Njutn je po­stao 1672. go­di­ne, za­hva­lju­ju­ći pr­ven­stve­no svo­jim prak­tič­nim ra­do­vi­ma iz op­ti­ke, po­seb­no svo­jom ori­gi­nal­nom kon­struk­ci­jom pr­vog te­le­sko­pa, či­ji je je­dan kva­li­tet­ni­je iz­ra­đe­ni pri­mje­rak po­slao Dru­štvu, de­cem­bra 1671. go­di­ne. Ina­če, Njutn je pr­vi svoj te­le­skop na­pra­vio još 1668. go­di­ne, ali ga je ko­ri­stio za svo­je lič­ne po­tre­be po­sma­tra­nja i pro­u­ča­va­nja ne­be­skih po­ja­va i kre­ta­nja ne­be­skih ti­je­la. Ka­da je ste­kao po­treb­no is­ku­stvo u iz­ra­di astro­nom­skih in­stru­me­na­ta, pri­stu­pio je iz­ra­di te­le­sko­pa, ko­ji će ima­ti sve po­zi­tiv­ne ka­rak­te­ri­sti­ke neo­p­hod­ne za do­bi­ja­nje či­stih, svi­je­tlih i ja­snih li­ko­va ne­be­skih ti­je­la. Naj­va­žni­je mu je bi­lo što je svo­jim re­flek­tor­skim dur­bi­nom uspio da ot­klo­ni tzv. hro­mat­sku abe­ra­ci­ju, ko­ja pred­sta­vlja ve­li­ki ne­do­sta­tak so­či­va, jer da­je sli­ke ne­be­skih ti­je­la oivi­če­ne ore­o­li­ma du­gi­nih bo­ja. Upra­vo je taj te­le­skop po­klo­nio Kra­ljev­skom dru­štvu, ali ga je pret­hod­no ko­ri­stio kao iz­van­red­no astro­nom­sko sred­stvo za po­sma­tra­nja, da bi ubr­zo po­tom nji­me ča­ri ne­ba lič­no po­sma­trao kralj En­gle­ske, kao i mno­gi dvor­ja­ni.
Njut­nov ogro­man rad u na­u­ci, što ga je oba­vio u to­ku svo­jih zre­lih go­di­na, od sre­di­ne še­zde­se­tih do po­lo­vi­ne osam­de­se­tih go­di­na 17. vi­je­ka, pred­sta­vlja vr­hun­ski uspon raz­vo­ja ljud­ske mi­sli o me­ha­nič­koj su­šti­ni pri­ro­de. Svu svo­ju ge­ni­jal­nost, ne­iz­mje­ran trud i iz­van­red­nu oštro­um­nost ta­da je usmje­rio ka­ko bi ri­je­šio ono što je pred­sta­vlja­lo glav­ni pro­blem svih du­hov­nih na­po­ra, da se ob­ja­sni si­stem svi­je­ta ko­je­ga je po­sta­vio slav­ni polj­ski na­uč­nik i ka­no­nik, Ko­per­nik. Po­sli­je ob­ja­vlji­va­nja Ko­per­ni­ko­vog he­li­o­cen­trič­nog si­ste­ma svi­je­ta, na­red­nih ne­što ma­nje od 150 go­di­na, naj­zna­čaj­ni­ji i naj­ge­ni­jal­ni­ji na­uč­ni­ci su ula­ga­li ogrom­ne na­po­re da se obra­zlo­ži, do­ka­že i da­lje usa­vr­ši taj si­stem ka­ko bi se upot­pu­ni­la sli­ka ko­smo­sa, po ko­joj je Ze­mlja sa­mo jed­na od „obič­nih” pla­ne­ta. Njut­nu je, upra­vo, po­šlo za ru­kom da uči­ni tu gi­gant­sku sin­te­zu i ta­ko kru­ni­še sve ono što je ra­đe­no, ne sa­mo od vre­me­na Ko­pe­ni­ko­ve astro­nom­ske re­vo­lu­ci­je, već i od na­uč­nih i fi­lo­zof­skih is­tra­ži­va­nja, za­po­če­tih od mi­sli­la­ca iz sta­re Grč­ke.
Njutn ni­ka­ko ni­je žu­rio sa ob­ja­vlji­va­njem svo­jih iz­van­red­nih na­uč­nih do­stig­nu­ća. Mno­go­broj­ne ra­do­ve iz op­ti­ke je sa­mo dje­li­mič­no pre­no­sio stu­den­ti­ma na pre­da­va­nji­ma i ob­ja­vlji­vao u ne­ko­li­ko po­seb­nih ras­pra­va. Svo­je glav­no dje­lo Op­ti­ka, u ko­me su bi­li ob­je­di­nje­ni svi nje­go­vi iz­van­red­ni re­zul­ta­ti na po­lju is­pi­ti­va­nja sve­tlo­sti, Njutn je ob­ja­vio tek 1704. go­di­ne. To su­zdr­ža­va­nje u ob­ja­vlji­va­nju je na­mjer­no ura­dio, jer je bio u spo­ru sa Hu­kom oko te­o­rij­skih po­stav­ki ko­je su, me­đu­tim, bi­le da­le­ko od nje­go­vih mi­nu­ci­o­znih do­stig­nu­ća na eks­pe­ri­men­tal­nom po­lju. Slič­no je bi­lo i sa obje­lo­da­nji­va­njem nje­go­vih do­stig­nu­ću na po­lju me­ha­ni­ke, fi­zi­ke i astro­no­mi­je. I nje­go­vo ne­sum­nji­vo naj­va­žni­je ot­kri­će za­ko­na sve­op­šte gra­vi­ta­ci­je, ko­je pred­sta­vlja ključ­no do­stig­nu­će nje­go­vog ogrom­nog na­uč­nog dje­la, po­ja­vi­lo se tek na­kon ve­li­kog an­ga­žo­va­nja jed­nog Njut­no­vog pri­ja­te­lja. Na­i­me, za­hva­lju­ju­ći upor­nom in­si­sti­ra­nju po­zna­tog en­gle­skog na­uč­ni­ka Ha­le­ja, ko­ji se ba­vio pro­ble­ma­ti­kom od­re­đi­va­nja pu­ta­nja ko­me­ta, Njutn je ko­nač­no ob­ja­vio svo­je ži­vot­no dje­lo Phi­lo­sop­hi­ae na­tu­ra­lis prin­ci­pia mat­he­ma­ti­ka (Ma­te­ma­tič­ki prin­ci­pi fi­lo­zo­fi­je pri­ro­de) u Lon­do­nu 1687. go­di­ne. To dje­lo se sma­tra za jed­no od naj­te­me­lji­ti­jih, naj­pot­pu­ni­jih i naj­va­žni­jih ostva­re­nja u isto­ri­ji na­u­ke, ko­je je ri­je­ši­lo niz ključ­nih pro­ble­ma iz fi­zi­ke i astro­no­mi­je ta­da­šnjeg do­ba. Ono se i da­nas sma­tra kao naj­kon­zi­stent­ni­je i naj­u­ti­caj­ni­je sa­mo­stal­no ori­gi­nal­no na­uč­no dje­lo u isto­ri­ji na­u­ke.
Na­kon iz­la­ska nje­go­vih Prin­ci­pa, za­vr­ša­va se naj­kre­a­tiv­ni­ji i naj­plod­ni­ji pe­ri­od Njut­no­vog ži­vo­ta. Po­sli­je to­ga, Njut­no­vo in­te­re­so­va­nje za na­u­ku je do­ne­kle opa­lo, ali je ostao na Kem­bri­džu, kao uva­že­ni i slav­ni pro­fe­sor na Lu­ka­so­voj ka­te­dri, gdje je pre­da­vao ma­te­ma­ti­ku, fi­zi­ku i astro­no­mi­ju. Me­đu­tim, po­red odr­ža­va­nja re­dov­ne na­sta­ve, ve­li­ki dio vre­me­na je pro­vo­dio i u stal­nim i upor­nim al­he­mij­skim is­tra­ži­va­nji­ma. Bio je uvje­ren da se iz ži­ve, an­ti­mo­na i ne­kih dru­gih ele­me­na­ta mo­že do­bi­ti zla­to. Ko­ri­stio je kem­bridž­sku la­bo­ra­to­ri­ju u ko­joj je, ka­ko to bi­lje­že nje­go­vi sa­vre­me­ni­ci, pro­vo­dio naj­ve­ći dio vre­me­na. Go­di­na­ma je svo­ja al­he­mij­ska is­tra­ži­va­nja, čak i ka­da je bio po­sve­ćen ogrom­nom ra­du na pi­sa­nju i ob­li­ko­va­nju svo­jih Prin­ci­pa, oba­vljao sa iz­van­red­nom do­sled­no­šću i uvje­re­no­šću da će do­ći do epo­hal­nih ot­kri­ća na po­lju do­bi­ja­nja ple­me­ni­tih me­ta­la. U tom smi­slu se mo­že po­seb­no pod­vu­ći da je Njutn bio je­dan od po­sled­njih naj­u­por­ni­jih i naj­u­če­ni­jih al­he­mi­ča­ra svo­ga vre­me­na.
Zad­njih de­ce­ni­ja ži­vo­ta Njutn se ba­vio, ta­ko­đe, i pro­ble­mi­ma te­o­lo­gi­je, po­seb­no hro­no­lo­gi­je ve­za­ne za na­sta­nak po­je­di­nih je­van­đe­lja. Pri kra­ju ži­vo­ta je čak, na­pi­sao i ne­ko­li­ko ra­do­va ko­je je sma­trao svo­jim na­ro­či­to vri­jed­nim do­pri­no­som ta­da­šnjim cr­kve­nim pi­ta­nji­ma. Ve­o­ma mno­go se bio po­sve­tio rje­ša­va­nju po­je­di­nih spor­nih mje­sta u Bi­bli­ji, ta­ko da je u to vri­je­me, iako sla­van ma­te­ma­ti­čar, fi­zi­čar i astro­nom, taj svoj rad vred­no­vao vi­še od svo­jih ge­ni­jal­nih do­stig­nu­ća na či­sto na­uč­nom po­lju. Tre­ba na­po­me­nu­ti da se ovaj sve­stra­ni stva­ra­lac i dje­lat­nik jed­no kra­će vri­je­me ba­vio i po­li­ti­kom. Kao pred­stav­nik svog uni­ver­zi­te­ta je po­stao član en­gle­skog par­la­men­ta, u ko­me je pro­veo dva man­da­ta, za­stu­pa­ju­ći in­te­re­se stran­ke to­ri­je­va­ca. Ipak, kao po­sla­nik se ni­je na­ro­či­to is­ti­cao, ni­ti je uzi­mao ak­tiv­nog uče­šća u te­ku­ćim ak­tu­el­nim dru­štve­nim i dr­žav­nim stva­ri­ma. Me­đu­tim, an­ga­žo­vao se, za­jed­no sa rek­to­rom Kem­bridž­skog uni­ver­zi­e­ta, na za­šti­ti vje­kov­nih tra­di­ci­o­nal­nih pra­va te vi­so­ko­škol­ske usta­no­ve. (NA­STA­VI­ĆE SE)