-Pi­še: Bo­ri­vo­je ĆET­KO­VIĆ

Mi­loš Obre­no­vić je ro­đen 1780. go­di­ne u se­lu Do­br­nji, u Užič­koj na­hi­ji. U mla­do­sti te­ško je ži­vio – bio je čo­ba­nin kod imuć­ni­jih se­lja­ka. Brat po maj­ci Mi­lan (nje­go­vo pre­zi­me Mi­loš će pre­u­ze­ti), ko­ji je tr­go­vao svi­nja­ma, po­ma­gao ga je ma­te­ri­jal­no – uzeo ga kod nje­ga pa su za­jed­no uče­stvo­va­li u di­za­nju ustan­ka 1804. god. Brat je ubr­zo po­stao voj­vo­da, a to zva­nje će ubr­zo do­bi­ti i Mi­loš. Ka­da su usta­ni­ci osva­ja­li Uži­ce 1807. god. Ka­ra­đor­đe mu je lič­no dao voj­vod­sku di­plo­mu. Bo­rio se pod ko­man­dom kne­za Si­ma Mar­ko­vi­ća, a po­sle slo­ma ustan­ka ostao je u ze­mlji, što je, ne­ma sum­nje, po­ve­ća­lo nje­gov ugled – iza­bran je za vo­đu Dru­gog srp­skog ustan­ka.
U di­na­stič­kim bor­ba­ma u Sr­bi­ji Vuk je (mo­rao je) na­gi­njao mno­go vi­še Mi­lo­šu Obre­no­vi­ću ne­go Ka­ra­đor­đu. Ka­žem: mo­rao je – Mi­loš mu je dao i go­di­šnju pen­zi­ju. Ali Vuk ni­je mo­gao da otr­pi – pro­go­vo­rio je bez dla­ke na je­zi­ku o pa­šin­skoj vla­da­vi­ni kne­za Mi­lo­ša.
U pi­smu „pre­mi­lo­sti­vom go­spo­da­ru”, (pi­sa­no u Ze­mu­nu, 12. apri­la 1832, a po­sla­no tek 13. av­gu­sta), Vuk , iz­me­đu osta­log, ka­že:
„Da­nas u Sr­bi­ji pra­vi­telj­stva, u pra­vom smi­slu te re­či, ne­ma ni­ka­ko­ga, ne­go ste ce­lo pra­vi­telj­stvo vi sa­mi:kad ste vi u Kra­gu­jev­cu, i pra­vi­telj­stvo je u Kra­gu­jev­cu;kad ste vi u Po­ža­rev­cu, i ono je u Po­ža­rev­cu; kad ste vi u Top­či­de­ru, i ono je u Top­či­de­ru; kad ste vi na pu­tu, i ono je na pu­tu; a da vi su­tra, sa­ču­vaj bo­že, umre­te ( ko­je jdnom mo­ra bi­ti), umr­lo bi i pra­vi­telj­stvo, pa on­da: ko­ji bi bio ja­či, onaj i sta­ri­ji. Upra­vo sad da Vam ka­žem: ja sam, dok sam bio ta­mo, kad ste se god V. Sv. raz­bo­le­li mro od stra­ha da ne umre­te, jer znam šta bi on­da mo­glo bi­ti i od Va­še fa­mi­li­je i od Va­ših pri­ja­te­lja i pri­vr­že­ni­ka.”
U jed­nom spi­su pro­na­đe­nom u nje­go­voj za­o­stav­šti­ni tek 1900. go­di­ne Vuk go­vo­ri o svo­joj oba­ve­zi pre­ma po­tom­stvu da u „opi­si­va­nju slav­nih de­la Mi­lo­ša Obre­no­vi­ća” mo­ra ne­što re­ći i o „nje­go­vom mo­ral­nom ka­rak­te­ru” i nje­go­vim „rđa­vim de­li­ma”. A re­kao je do­sta, ma­da je ukrat­ko „pret­sta­vio por­tret Mi­lo­še­va ži­vo­ta u vla­sti i go­spo­dar­stvu”. Na­veo je „pet glav­nih svoj­sta­va nje­go­vi: I Sprd­nja, II Sa­mo­lju­blje i pre­zre­ni­je svi­ju dru­gih lju­di, III Sa­mo­volj­no vla­da­nje i upra­vlja­nje ze­mljom, IV Ne­po­sto­jan­stvo i laž, V Do­ma­ći ži­vot”.
Mi­lo­šev do­ma­ći ži­vot je po­seb­na pri­ča. Osim že­ne Lju­bi­ce imao je još mno­go že­na – mi­lo­sni­ca. Jed­nu od tih nje­go­vih že­na ko­je je dr­žao kod se­be, Pe­tri­ju Sa­ra­jev­ku Lju­bi­ca je pi­što­ljem ubi­la. U tom nje­go­vom ha­re­mu bi­lo je i po­kr­šte­nih Tur­ki­nja. Mi­li­vo­je Bla­zna­vac bio je van­brač­ni sin Mi­lo­ša Obre­no­vi­ća. Po svom po­na­ša­nju, no­šnji, od­no­su pre­ma dru­gi­ma vr­hov­ni knez Sr­bi­je je li­čio na tur­ske pa­še. Bio je ne­nad­ma­šen u lič­nom bo­ga­će­nju, a imao je i spo­sob­nost pod­mi­ći­va­nja dru­gih da su mu na to­me za­vi­dje­li i sa­mi Tur­ci. Bio je pu­ki si­ro­mah, a po­stao je je­dan od naj­bo­ga­ti­jih lju­di na Bal­ka­nu. Po­mi­nje se po­da­tak da je Mi­loš 1839, ka­da je do­šao u su­kob sa usta­vo­bra­ni­te­lji­ma i mo­rao po­ći u iz­gnan­stvo, po­nio sa so­bom pet mi­li­o­na zlat­nih fo­rin­ti, a pri­de imao je ima­nja u Vla­škoj ko­ja su pred­sta­vlja­la ve­li­ko bo­gat­stvo. On je, slo­bod­no mo­že­mo re­ći, pro­to­tip ka­sni­jih srp­skih po­li­ti­ča­ra, (i ne sa­mo srp­skih) , ko­ji su se tr­go­vi­nom enorm­no obo­ga­ti­li a po­tom­stvu osta­vi­li u na­slje­đe ko­rup­ci­ju kao ne­iz­le­či­vu en­dem­sku bo­lest.
(Na­sta­vi­će se)


De­spot i ti­ra­nin

Po­gu­bio je mno­ge za­slu­žne lju­de iz ustan­ka. Ni­je ma­li broj usta­ni­ka ko­je je ba­ti­nao, zlo­sta­vljao i oma­lo­va­ža­vao. Bio je pro­du­že­na ru­ka Ma­ra­šli­je i dru­gih ve­zi­ra – sve je ra­dio sa­mo­volj­no i u do­slu­hu sa nji­ma. Vješt i ve­o­ma lu­kav po­li­ti­čar znao je da u vri­je­me tur­sko- ru­skih su­ko­ba sa­ču­va pri­ja­telj­ske od­no­se i sa sul­ta­nom i sa ru­skim ca­rem. Vo­dio je , da­kle, dvo­stru­ku po­li­ti­ku, po­li­ti­ku sje­de­nja na dvi­je sto­li­ce. I ova nje­go­va dvo­lič­na, kraj­nje prag­ma­tič­na po­li­ti­ka, či­ji je cilj bio da učvr­sti svoj po­lo­žaj na­sled­nog kne­za ba­šti­ni­će srp­ski po­li­ti­ča­ri u dru­goj po­lo­vi­ni 19. vi­je­ka, pa sve do da­na­šnjih da­na.
Vo­đa Dru­gog srp­skog ustan­ka ima na du­ši mno­ge zlo­či­ne – od svih naj­te­ži je smak­nu­će Ka­ra­đor­đa. Gro­zno ubi­stvo vo­žda Ka­ra­đor­đa bol­no je od­jek­nu­lo ne sa­mo u srp­stvu, ne­go i u slo­ven­stvu, u Evro­pi.