- Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Njutn je ro­đen pri­je vre­me­na (bio je ne­do­no­šče) iste go­di­ne ka­da je umro slav­ni ita­li­jan­ski na­uč­nik Ga­li­leo Ga­li­lej, od­no­sno 1642. po sta­rom ka­len­da­ru. Njutn je do­šao na svi­jet tri mje­se­ca po­sli­je smr­ti svo­ga oca, lo­kal­nog far­me­ra, ko­ji je imao po­ljo­pri­vred­ni po­sjed u Vul­stor­pu, okrug Lin­kol­nšir, u En­gle­skoj. Ka­sni­je se nje­go­va maj­ka pre­u­da­la za jed­nog pa­sto­ra u su­sjed­nom se­lu, a svo­ga si­na je­din­ca je osta­vi­la na ču­va­nje Njut­no­voj ba­ki, ko­ja je ima­la ve­li­ki uti­caj na bu­du­ćeg zna­me­ni­tog i sve­stra­nog na­uč­ni­ka. Po­sli­je ne­ko­li­ko go­di­na nje­go­va maj­ka se vra­ti­la, na­kon smr­ti dru­gog mu­ža, do­vo­de­ći sa so­bom tro­je dje­ce iz tog bra­ka. Ma­li Isak je ško­lu po­ha­đao naj­pri­je u su­sjed­nom se­lu, a po­tom i u naj­bli­žem gra­du Gran­ta­mu, iz kog se vra­tio u rod­no se­lo ka­ko bi se ba­vio po­ljo­pri­vred­nim po­slom. Me­đu­tum, sa­mo je dvi­je go­di­ne pro­veo na svom ima­nju ba­ve­ći se po­ljo­pri­vre­dom, da bi kao de­vet­na­e­sto­go­di­šnjak oti­šao na stu­di­je u Tri­ni­ti ko­ledž na Kem­bri­džu (1661). Na tom sta­rom i po­zna­tom uni­ver­zi­te­tu Njutn je pro­veo pu­nih 35 go­di­na, pre­šav­ši uobi­ča­je­ni put aka­dem­ske na­stav­nič­ke ka­ri­je­re. Bio je iz­u­zet­no bi­star i mar­ljiv stu­dent, sa du­gač­kom i raz­ba­ru­še­nom ko­som, ne­ma­ran u odi­je­va­nju, is­hra­ni i upra­žnja­va­nju uobi­ča­je­nih stu­denst­kih, mla­dić­kih za­ba­va.
Kao stu­dent, Njutn se is­klju­či­vo ba­vio iz­u­ča­va­njem ma­te­ma­ti­ke i ta­da­šnjih pri­rod­nih na­u­ka, dok pre­ma li­je­poj knji­žev­no­sti (po­seb­no po­e­zi­ji) ni­je po­ka­zi­vao ne­ko ve­će in­te­re­so­va­nje. Na Njut­na je ve­li­ki uti­caj iz­vr­šio nje­gov pro­fe­sor, ime­njak Isak Ba­rou, ko­ji mu je pre­da­vao ma­te­ma­ti­ku i op­ti­ku. U vri­je­me ka­da je Njutn bio u pu­nom za­ma­hu iz­u­ča­va­nja na­u­ke na kem­bridž­skom uni­ver­zi­te­tu u En­gle­skoj je iz­bi­la ve­li­ka epi­de­mi­ja ku­ge (1665. g.), ko­ja je uzro­ko­va­la pre­kid na­sta­ve. Sto­ga se Njutn vra­tio u svo­je rod­no se­lo Vul­storp (ko­je se na­la­zi uda­lje­no oko 150 ki­lo­me­ta­ra sje­ver­no od Lon­do­na) i u nje­mu in­ten­ziv­no na­sta­vio da se ba­vi na­u­kom, ko­ju je na uni­ver­zi­te­tu po­čeo uve­li­ko i sa­mo­stal­no da sa­vla­đu­je. To je, ina­če, bio naj­kre­tiv­ni­ji pe­ri­od u ži­vo­tu tog ge­ni­jal­nog na­uč­ni­ka ka­da je, u prin­ci­pu, ri­je­šio ključ­ne pro­ble­me ko­ji su pred­sta­vlja­li vje­kov­nu taj­nu svih pret­hod­nih ge­ne­ra­ci­ja. Mla­da­lač­kim za­no­som i ne­vje­ro­vat­nom pro­nic­lji­vo­šću uspio je da na­či­ni mno­go­broj­na epo­hal­na ot­kri­ća u op­ti­ci, me­ha­ni­ci i ma­te­ma­ti­ci. Naj­va­žni­je je, sva­ka­ko, nje­go­vo ot­kri­će Za­ko­na op­šte gra­vi­ta­ci­je, ko­jeg je, me­đu­tim, ob­ja­vio tek dvi­je de­ce­ni­je ka­sni­je ka­da je bio pro­fe­sor na Kem­bri­džu.
Na­kon dvo­go­di­šnjeg „od­su­stvo­va­nja” u svom rod­nom se­lu, Njutn se vra­tio u Kem­bridž i na­sta­vio ve­o­ma te­me­lji­ta i sve­stra­na na­uč­na is­tra­ži­va­nja, kao i uspje­šnu uni­ver­zi­tet­sku na­stav­nič­ku ka­ri­je­ru. Ina­če, za čla­na na­stav­nič­kog ko­le­gi­ju­ma je iza­bran kao mla­di čo­vjek sa sve­ga 24 go­di­ne (1666. sa ste­pe­nom ba­ka­la­u­ra), da bi ubr­zo po­tom za­u­zeo i po­seb­nu ka­te­dru. Za­hva­lju­ju­ći pro­fe­so­ru Ba­rou, ko­ji se, ka­da je Njut­nu bi­lo 26 go­di­na, do­bro­volj­no po­vu­kao sa svo­ga mje­sta pro­fe­so­ra ka­ko bi ga ustu­pio svom ge­ni­jal­nom uče­ni­ku i na­sled­ni­ku. Po­sli­je to­ga je Njut­no­va na­stav­nič­ka ka­ri­je­ra tra­ja­la ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja, sve dok ni­je na­pu­stio Kem­bridž (1696) i za stal­no se pre­se­lio u pre­sto­ni­cu – Lon­don. For­mal­no je pod­nio ostav­ku na mje­sto pro­fe­so­ra na Kem­bri­džu 1701. go­di­ne, ka­da je de­fi­ni­tiv­no na­pu­stio ču­ve­nu Lu­ka­so­vu ka­te­dru.
Njutn je po­čeo svoj na­uč­ni is­tra­ži­vač­ki rad na pod­ruč­ju op­ti­ke, i to iz prak­tič­nog raz­lo­ga svo­je­ruč­ne iz­ra­de ma­log astro­nom­skog dur­bi­na. Po­ku­ša­va­ju­ći da ot­klo­ni od­re­đe­ne ne­do­stat­ke so­či­va, na­či­nio je no­vu kon­struk­ci­ju te­le­sko­pa. Na­i­me, umje­sto ra­ni­je Ga­li­le­je­ve (i Ke­ple­ro­ve) kon­struk­ci­je, u ko­joj je kao objek­tiv ko­ri­šće­no so­či­vo, Njutn je do­šao na ge­ni­jal­nu za­mi­sao da u tu svr­hu upo­tri­je­bi iz­du­blje­no ogle­da­lo. Svo­je­ruč­no je iz­bru­sio i iz­glan­cao ne­ko­li­ko sta­kle­nih so­či­va, kao i iz­du­blje­nih ogle­da­la. Ta­da je na­či­nio još jed­no ve­li­ko ot­kri­će u op­ti­ci: po­mo­ću tro­stra­ne sta­kle­ne pri­zme je raz­lo­žio bi­je­lu Sun­če­vu svje­tlost u spek­tral­ni niz du­gi­nih bo­ja. Ti­me je, za­pra­vo, za­sno­vao spek­tral­nu ana­li­zu, ko­ja se ka­sni­je po­ka­za­la od ogrom­nog zna­ča­ja u na­u­ci, po­seb­no astro­no­mi­ji (astro­fi­zi­ci). U isto to vri­je­me, kao ve­o­ma agil­ni i ta­len­to­va­ni stu­dent, po­čeo je da rje­ša­va ključ­na pi­ta­nja iz do­me­na me­ta­lur­gi­je i teh­ni­ke bru­še­nja i gla­ča­nja. Već kao mla­dić je, da­kle, po­sti­gao iz­u­zet­no zna­čaj­ne re­zul­ta­te na po­lju prak­tič­ne op­ti­ke, ko­ji su to­kom ka­sni­jih vje­ko­va slu­ži­li kao iz­van­red­na osno­va za pra­vlje­nje sve ve­ćih, bo­ljih i kva­li­tet­ni­jih astro­nom­skih in­stru­me­na­ta.
Iako je svo­je pr­ve ge­ni­jal­ne re­zul­ta­te u me­ha­ni­ci po­sti­gao još kao stu­dent u svom rod­nom Vul­stor­pu, Njutn se me­ha­ni­kom po­seb­no in­ten­ziv­no ba­vio oko 1679. go­di­ne. Ta­da se stra­stve­no po­sve­tio ra­du na iz­grad­nji ove osnov­ne eg­zakt­ne pri­rod­ne na­u­ke i rje­ša­va­nju ključ­nog astro­nom­skog pro­ble­ma to­ga vre­me­na: ot­kri­va­nju me­ha­ni­zma kre­ta­nja ne­be­skih ti­je­la. Ide­ju za ot­kri­će svog ču­ve­nog za­ko­na sve­op­šte gra­vi­ta­ci­je, na ko­ju je do­šao u Vul­stor­pu po­sma­tra­ju­ći pad jed­ne ja­bu­ke u svom vr­tu, raz­ra­dio je osam­de­se­tih go­di­na 17. vi­je­ka u Kem­bri­džu. Kao stu­den­ta ga je ne­do­volj­no po­zna­va­nje po­da­tka o uda­lje­no­sti Mje­se­ca od Ze­mlje spri­je­či­lo da obje­lo­da­ni taj svoj ge­ni­jal­ni do­pri­nos na­u­ci. Tek ka­sni­je, ka­da je utvr­đe­na tač­na mje­ra Ze­mlji­nog po­lu­preč­ni­ka, a ti­me i po­u­zda­ni­ja vri­jed­nost uda­lje­no­sti Mje­se­ca od ma­tič­ne pla­ne­te, Njutn je mo­gao da usta­no­vi va­lja­nost svog iz­van­red­nog ot­kri­ća što ga je na­či­nio ka­da je pri­nud­no bio od­su­tan sa fa­kul­te­ta zbog epi­de­mi­je ku­ge. No­vo­ot­kri­ve­nim za­ko­nom gra­vi­ta­ci­je je naj­pri­je ob­ja­snio za­što Mje­sec kru­ži oko Ze­mlje, a za­tim je po­ka­zao da se tim za­ko­nom mo­gu pro­tu­ma­či­ti i sva osta­la ne­be­ska kre­ta­nja, kao i sve po­ja­ve ve­za­ne za Ze­mlji­nu te­žu.
(Na­sta­vi­će se)