- Pi­še: Bo­ri­vo­je ĆET­KO­VIĆ

Dr Gr­gur Jak­šić u dje­lu Evro­pa i vas­krs Sr­bi­je (Be­o­grad, 1933) pi­še o Ka­ra­đor­đe­vom ka­te­go­rič­kom od­bi­ja­nju po­nu­đe­nih pri­vi­le­gi­ja pa i one da po­sta­ne na­sled­ni knez Sr­bi­je. Za raz­li­ku od Mi­lo­ša, ko­me je vri­je­me bi­lo na­klo­nje­no, vožd je na umu imao sa­mo za­jed­nič­ku bor­bu pro­tiv Tu­ra­ka i oslo­bo­đe­nje svih po­ro­blje­nih hri­šća­na.
Ka­da je ru­ski car­ski iza­sla­nik Pa­u­lu­či za­pi­tao usta­nič­ke star­je­ši­ne ka­kve pri­vi­le­gi­je bi že­lje­li da im da car­ski dvor, Ka­ra­đor­đe ga je pre­ki­nuo ovim ri­je­či­ma: „Mo­ja je je­di­na že­lja da svo­ju do­mo­vi­nu vi­dim oslo­bo­đe­nu sva­kog stra­ha da će po­no­vo pa­sti pod tur­ski ja­ram; ta­da ću se od­re­ći sve­ga i vra­ti­ti se svo­me plu­gu”.
Ovo mi­šlje­nje ni­je di­je­lio dr Slo­bo­dan Jo­va­no­vić: Ka­ra­đor­đe bi, „da ni­je bio ubi­jen, kao i Mi­loš Obre­no­vić, uzeo ti­tu­lu kne­za”.
„Pra­vi­stelstvju­šči so­vet”, či­ta­mo u Jo­va­no­vi­će­vim Po­li­tič­kim i prav­nim spi­si­ma, za­mi­šljen is­pr­va kao skup na­hij­skih iza­sla­ni­ka ko­ji će ogra­ni­ča­va­ti Ka­ra­đor­đa, po­stao je sa­da Ka­ra­đor­đe­va kan­ce­la­ri­ja; nje­go­vi čla­no­vi, po­sta­vlje­ni od Ka­ra­đor­đa umje­sto da bu­du iza­bra­ni od na­hi­ja, ni­su bi­li ni­šta dru­go ne­go „po­pe­či­te­lji”, t.j. mi­ni­stri „vr­hov­nog vo­žda”. Isti­na, vr­hov­na po­li­tič­ka vlast pri­pa­da­la je for­mal­no Sa­ve­tu; Ka­ra­đor­đe je bio sa­mo nje­gov pred­sjed­nik, ali da se ni­je de­si­la ka­ta­stro­fa od 1813, Ka­ra­đor­đe bi se ja­mač­no iz­dvo­jio iz Sa­ve­ta i uzeo ti­tu­lu kne­za.
Da je Ka­ra­đor­đe od na­rod­nih star­je­ši­na tra­žio bes­po­go­vor­nu po­slu­šnost u to ne tre­ba sum­nja­ti – us­pje­si usta­ni­ka ni­je su se mo­gli ostva­ri­ti bez je­din­stve­ne ko­man­de, pa i bez dik­ta­tu­re nad ne­po­slu­šnim i svo­je­gla­vim na­hij­skim gla­va­ri­ma. Su­prot­sta­vlja­ju­ći se sa­mo­vo­lji ne­po­slu­šnih voj­vo­da, bo­rio se da bu­de vr­hov­ni vožd usta­ni­ka, a ne „vr­hov­ni knez”, za šta se bo­rio Mi­loš Obre­no­vić. Sta­lo mu je, da­kle, da ima svu vlast pa i po­li­tič­ku, ko­ja bi bi­la u funk­ci­ji ja­ča­nja nje­ga kao „vr­hov­nog vo­žda” usta­ni­ka i da sta­ne na put se­pa­ra­ti­stič­kim te­žnja­ma po­je­di­nih na­rod­nih star­je­ši­na u za­pad­noj i u is­toč­noj Sr­bi­ji ko­ji ni­je­su pri­zna­va­li nje­go­vu po­li­tič­ku vlast.
Ni­je­sam sklon mi­šlje­nju da bi Ka­ra­đor­đe od „vr­hov­nog vo­žda” po­stao „vr­hov­ni knez Sr­bi­je” – va­tre­na že­lja da oslo­bo­di Sr­bi­ju i srp­stvo i osta­le hri­šća­ne tur­skog rop­stva nad­vla­da­la je u nje­mu po­tre­bu da i na­kon oslo­bo­đe­nja go­spo­da­ri u srp­skom na­ro­du. Da mu je to­li­ko bi­lo sta­lo do mo­ći i bo­gat­stva, mo­gao je i on, po­put Mi­lo­ša, da pri­hva­ti tur­ske po­nu­de i po­đe pu­tem kom­pro­mi­sa. No, i da je Ka­ra­đor­đe uzeo ti­tu­lu kne­za, u šta nam je te­ško po­vje­ro­va­ti, to ne bi bio knez – tur­ski pan­dur, neo­gra­ni­če­ni go­spo­dar, vr­hov­ni su­di­ja u ze­mlji u ko­joj se ni­ko ne osje­ća si­gur­nim, pa ni nje­go­ve pri­sta­li­ce.
(Na­sta­vi­će se)


Ka­ra­đor­đe­va smrt

Ka­da je do­šao u Sr­bi­ju sa svo­jim pi­sa­rom Na­u­mom ja­vio se svom ku­mu Vu­ji­ci Vu­li­će­vi­ću, ta­da­šnjem kne­zu Sme­de­rev­ske na­hi­je. Bio je smje­šten u jed­noj ko­li­bi u Ra­do­vanj­skom lu­gu. Upo­znao je ku­ma sa svo­jim na­mje­ra­ma da po­no­vo po­dig­ne usta­nak. Ku­ma Vu­ji­cu po­slao je Mi­lo­šu Obre­no­vi­ću da ga upo­zna sa nje­go­vim pla­no­vi­ma. Mi­loš ni­je ča­sio: u do­go­vo­ru sa be­o­grad­skim ve­zi­rom Ma­ra­šli­jom uči­nio je sve „da se gla­va Ka­ra­đor­đe­va sad do­ne­se u Be­o­grad”.
Muč­ki, ku­ka­vič­ki, Ka­ra­đor­đe je ubi­jen 25. ju­la 1817. na spa­va­nju, pred zo­ru u Ra­do­vanj­skom lu­gu, a sa njim i nje­gov pi­sar Na­um. („Ta­mo gdje je bi­lo kla­nje/Sr­bi zo­vu Ra­do­va­nje” – pje­snik Pa­jić)
Ubi­ce su od­sje­kle gla­ve i Vu­ji­ca ih je upu­tio Mi­lo­šu. A Mi­loš od­mah na­re­dio da se obje ode­ru i is­pu­ne pa­mu­kom i od­ne­su Ma­ra­šli­ji. Već pri­pre­mlje­nog ta­ta­ri­na Ma­ra­šli­ja ša­lje u Ca­ri­grad da sul­ta­nu po­ne­se na po­klon gla­vu oslo­bo­di­o­ca Sr­bi­je.
Vra­ti­mo se Ka­ra­đor­đu i nje­go­vom stra­hu da će Sr­bi­ja bi­ti po­no­vo po­ro­blje­na.
Nje­gov strah bio je oprav­dan – Sr­bi­ja je po­no­vo pa­la pod Tur­ke.
„Po­vra­tak tur­ske vla­sti 1813, sma­tra aka­de­mik Va­sa Ču­bri­lo­vić, i kom­pro­mi­sno rje­še­nje od­no­sa sa Tur­skom iz­me­đu Mi­lo­ša Obre­no­vi­ća i Ma­ra­šli Ali pa­še spo­ra­zu­mom na Mo­ra­vi za vri­je­me Dru­gog ustan­ka 1815. ba­ci­lo je Sr­bi­ju za pe­de­set go­di­na una­trag u sve­mu pa i u nje­nom dr­žav­nom raz­vit­ku”.
Ču­bri­lo­vi­će­vu ocje­nu o „ba­ca­nju Sr­bi­je una­trag za 50 go­di­na” ne­ki po­li­ti­ča­ri i isto­ri­ča­ri ospo­ra­va­ju. Ne mo­že se, me­đu­tim, ospo­ra­va­ti či­nje­nič­no sta­nje da su Tur­ci ko­nač­no na­pu­sti­li Sr­bi­ju 24. apri­la 1867. go­di­ne po sul­ta­no­vom fer­ma­nu ko­ji je knez Mi­ha­i­lo pro­či­tao na Ka­le­meg­da­nu 6. apri­la ove go­di­ne.
Sr­bi su pri­je Gr­ka po­ve­li bor­bu pro­tiv Tu­ra­ka, ali su se mno­go ka­sni­je od njih oslo­bo­di­li oto­man­skog iga. Jer, grč­ki hra­bri usta­ni­ci ni­je­su u svo­jim re­do­vi­ma, u svo­joj He­te­ri­ji ima­li Mi­lo­še Obre­no­vi­će – kom­pro­mi­se­re, spo­ra­zu­ma­še, pro­fi­te­re, po­je­din­ce sprem­ne da zbog svo­jih in­te­re­sa slu­že tu­đi­nu.