- Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Ke­pler je ve­li­ki do­pri­nos dao i ra­znim dru­gim obla­sti­ma, a ne sa­mo astro­no­mi­ji i te­o­ri­ji kre­ta­nja pla­ne­ta i dru­gih ne­be­skih ti­je­la. U ma­te­ma­ti­ci je na­sta­vio rad slav­nih grč­kih kla­sič­nih stva­ra­la­ca, pri­je sve­ga Ar­hi­me­da i Apo­lo­ni­ja iz Per­ga­ma. Nje­ga je mno­go ine­re­so­va­la pro­ble­ma­ti­ka ge­o­me­trij­skih ti­je­la, po­seb­no onih pra­vil­nih, ko­je je još Pla­ton pro­u­ča­vao, a Euklid ob­ra­dio u svo­jim Ele­me­ni­ma. Na­sto­jao je da utvr­di za­pre­mi­nu po­je­di­nih ob­lih ti­je­la, ba­ča­va raz­li­či­tih ob­li­ka, ali je za to bi­lo po­treb­no da se ko­ri­ste no­ve ma­te­ma­tič­ke me­to­de, ina­če ma­nje eg­zakt­ne od onih ko­jih se pri­dr­ža­vao Euklid. Sto­ga je Ke­pler pri­hva­tio na­uč­ni po­stu­pak slav­nog Ar­hi­me­da, po­znat pod ime­nu es­ha­u­sti­ja (is­cr­plji­va­nje). Ti­me je on, u stva­ri, na­sta­vio rad ko­ji je vo­dio iz­grad­nji no­ve na­uč­ne obla­sti – in­te­gral­nom ra­ču­nu. Sto­ga se Ke­pler s pra­vom sma­tra jed­nim od pre­te­ča ove na­uč­ne obla­sti, ko­ja je ka­sni­je po­sta­la jed­no od te­melj­nih pod­ruč­ja ma­te­ma­tič­ke ana­li­ze ili vi­še ma­te­ma­ti­ke. On je, da­kle, pri­je Njut­na i Lajb­ni­ca uka­zao na ne­ke osnov­ne po­stav­ke in­te­gral­nog ra­ču­na. U op­ti­ci je pr­vi po­ka­zao ka­ko se svje­tlost po­na­ša u sfer­nim so­či­vi­ma i ti­me uda­rio te­me­lje te­o­rij­skim po­stav­ka­ma op­ti­ke kao jed­ne od glav­nih obla­sti fi­zi­ke.
Fi­lo­zof­ska i na­uč­na mi­sao Re­nea De­kar­ta (1596–1650) pred­sta­vlja pre­kret­ni­cu u raz­vo­ju no­vo­vje­kov­ne ci­vi­li­za­ci­je i kul­tu­re. De­kart se sma­tra osni­va­čem fi­lo­zo­fi­je ra­ci­o­na­li­zma, pri če­mu ovaj fi­lo­zof­ski pra­vac pred­sta­vlja jed­no od naj­zna­čaj­ni­jih i naj­u­ti­ca­ni­jih uče­nja u no­vo­vje­kov­noj evrop­skoj fi­lo­zo­fi­ji. Svo­jom iz­van­red­no ra­zno­vr­snom, ši­ro­kom i bo­ga­tom na­uč­nom i fi­lo­zof­skom dje­lat­no­šću, on oli­ča­va jed­nog od naj­zna­čaj­ni­jih i naj­mar­kant­ni­jih ve­li­ka­na mo­der­ne epo­he. Nje­go­vo dje­lo od­ra­ža­va no­ve du­hov­ne i na­uč­ne do­me­te, po­tre­be, usmje­re­nja i do­stig­nu­ća, na­sta­le po­sli­je du­go­vje­kov­nog i ne­pri­ko­sno­ve­nog vla­da­nja i do­mi­na­ci­je te­o­lo­gi­je u svim vi­do­vi­ma du­hov­nog i dru­štve­nog ži­vo­ta u Evro­pi. Po­red fi­lo­zo­fi­je, ovaj sve­stra­ni stva­ra­lac se ba­vio i mno­gim na­uč­nim obla­sti­ma, a nje­gov iz­van­red­no zna­ča­jan rad na ute­me­lje­nju i iz­grad­nji ana­li­tič­ke ge­o­me­tri­je, kao po­seb­ne ma­te­ma­tič­ke di­sci­pli­ne, pred­sta­vlja pre­kret­ni­cu u ka­sni­jem raz­vo­ju ma­te­ma­tič­ke ana­li­ze i dru­gih obla­sti tzv. vi­še ma­te­ma­ti­ke.
Kao ori­gi­nal­ni i ve­o­ma pro­nic­lji­vi, du­bo­ki i sve­stra­ni mi­sli­lac, ko­ji je pri­pa­dao no­vom do­bu i du­hu, De­kart je na­sto­jao da iz­gra­di i obra­zlo­ži sa­vre­me­no uče­nje o svi­je­tu i ži­vo­tu, ko­je će bi­ti za­sno­va­no na ja­snim, raz­go­vjet­nim i po­u­zda­nim prin­ci­pi­ma i te­me­lji­ma u skla­du sa po­tre­ba­ma i za­htje­vi­ma čo­vje­ko­vog ra­zu­ma. Otu­da je me­to­do­lo­gi­ja, od sa­mog po­čet­ka De­kar­to­vog mi­sa­o­nog ra­da i sva­ra­la­štva, bi­la u cen­tru svih nje­go­vih ve­li­kih fi­lo­zof­skih i na­uč­nih po­du­hva­ta ko­ji su ga uči­ni­li na­da­le­ko po­zna­tim, pri­zna­tim i ve­o­ma uti­caj­nim stva­ra­o­cem. Sma­trao je da se fi­lo­zo­fi­ja, kao i sva­ka no­va pri­rod­na na­u­ka, mo­ra­ju za­sni­va­ti na ja­snim, pri­hva­tlji­vim, po­u­zda­nim i ne­dvo­smi­sle­nim te­me­lji­ma. Po­seb­no je uka­zi­vao na prak­tič­nu pri­mje­nu te­o­rij­skog zna­nja, što je bi­lo u skla­du sa no­vim po­tre­ba­ma, stre­mlje­nji­ma i du­hom vre­me­na, ko­je je po­če­lo da se oslo­ba­đa kru­tih i pre­va­zi­đe­nih me­to­da ra­da to­kom mno­gih pret­hod­nih vje­ko­va. Nje­mu je uvi­jek uzor bi­la ma­te­ma­ti­ka, po­seb­no ge­o­me­tri­ja i al­ge­bra, pa je či­ta­vu svo­ju du­hov­nu, fi­lo­zof­sku i na­uč­nu dje­lat­nost usmje­ra­vao ta­ko da je u nje­nim osno­va­ma uvi­jek bi­la i osta­la ma­te­ma­tič­ka iz­vje­snost i evi­dent­nost. Na­sto­jao je da se ra­ci­o­nal­na na­uč­na prak­sa pro­ši­ri i na sva dru­ga pod­ruč­ja te­o­rij­skog i prak­tič­lnog ra­da, kao i na sve osta­le do­me­ne ljud­skog zna­nja i sva­ra­la­štva.
U De­kar­to­vo vri­je­me ma­te­ma­ti­ka je po­če­la da do­mi­ni­ra i da pred­sta­vlja osno­vi na­uč­ni me­tod ob­ra­de i po­ve­zi­va­nja pro­ce­sa i to­ko­va u pri­ro­di, što se po­ka­za­lo od kru­ci­jal­nog zna­ča­ja. Upo­re­do se raz­vi­ja­ju no­vi po­stup­ci, ko­ji se is­po­lja­va­ju na svim pod­ruč­ji­ma is­tra­ži­vač­kog i te­o­rij­skog na­uč­nog i fi­lo­zof­skog ra­da. Po­sma­tra­nja u astro­no­mi­ji se za­sni­va­ju na ši­ro­koj pri­mje­ni no­vo­ok­tri­ve­nog dur­bi­na, a eks­pe­ri­men­tal­ni rad se ko­ri­stio u is­pi­ta­va­nji­ma na po­lju me­ha­ni­ke, fi­zi­ke, he­mi­je i dru­gih obla­sti ljud­skog zna­nja. Sve je to tre­ba­lo po­ve­za­ti i ob­je­di­ni­ti efi­ka­snom i sklad­nom pri­mje­nom ma­te­ma­tič­kih po­stu­pa­ka, što je pred­sta­vlja­lo pot­pu­no no­vo i da­le­ko­se­žno pro­ni­ca­nje u su­šti­nu i pri­mje­nu na­u­ke. I De­kart pri­pa­da toj ple­ja­di ve­li­ka­na na­uč­ne i fi­lo­zof­ske mi­sli, pred­sta­vlja jed­nu od naj­zna­me­ni­ti­jih fi­gu­ra i lič­no­sti to­ga vre­me­na, pri če­mu je svoj fi­lo­zof­ski si­stem iz­gra­đi­vao upra­vo na no­vo­u­tvr­đe­nim i ute­me­lje­nim sta­vo­vi­ma ma­te­ma­ti­ke, me­ha­ni­ke, fi­zi­ke i astro­no­mi­je. Je­dan je od pr­vih na­uč­ni­ka ko­ji je uka­zao na mo­guć­nost na­stan­ka svi­je­ta (Sun­če­vog si­ste­ma) na pri­ro­dan na­čin, na osno­vu me­ha­nič­kih pri­rid­nih za­ko­na.
Isak Njutn je naj­ve­ći ma­te­ma­ti­čar, fi­zi­čar i astro­nom 17. vi­je­ka i je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih is­tra­ži­va­ča pri­ro­de u isto­ri­ji. Dao je ogro­man do­pri­nos raz­vo­ju eg­zakt­nih na­u­ka, po­seb­no ma­te­ma­ti­ci, me­ha­ni­ci, op­ti­ci i astro­no­mi­ji. Ste­kao je be­smrt­nu sla­vu svo­jim ra­dom na ot­kri­va­nju osnov­nih za­ko­na pri­ro­de, zbog če­ga se sma­tra ute­me­lji­va­čem kla­sič­ne fi­zi­ke. Ovaj zna­me­ni­ti En­glez se, u svom na­uč­nom ra­du, na­do­ve­zao na pro­u­ča­va­nja svo­jih pret­hod­ni­ka Ko­pe­r­ni­ka, Ke­ple­ra, De­kar­ta, Haj­gen­sa i Ga­li­le­ja. Osim to­ga, u nje­go­vom dje­lu je do­šla do pu­nog iz­ra­ža­ja pri­mje­na eks­pe­ri­men­tal­nog po­stup­ka i ko­ri­šće­nje em­pi­rij­skog ma­te­ri­ja­la, kao i nje­go­va ade­kvat­na ma­te­ma­tič­ka ob­ra­da i in­te­r­pre­ta­ci­ja. (NA­STA­VI­ĆE SE)