- Pi­še: Bo­ri­vo­je ĆET­KO­VIĆ

Isto­ri­ča­ri su sa­gla­sni: Ka­ra­đor­đe je iz­ra­zi­ti tip šu­ma­dij­skog se­lja­ka, ro­đen u po­ro­di­ci si­ro­ma­šnih ro­di­te­lja u se­lu Vi­šev­cu 1762. go­di­ne u Šu­ma­di­ji. On i nje­go­vi usta­ni­ci su pre­ci srp­skih se­lja­ka ko­ji će u Pr­vom svjet­skom ra­tu pro­ni­je­ti sla­vu Sr­bi­je ši­rom svi­je­ta. „Gunj i opa­nak” oslo­bo­di­li su Sr­bi­ju, pri­znao je to i Ni­ko­la Pa­šić.
Svo­jom po­ja­vom, po­na­ša­njem i lič­no­šću iz­dva­jao se od dru­gih. U či­ta­voj Sr­bi­ji, za­pi­sao je Si­ma Mi­lu­ti­no­vić „ni­je se mo­gao na­ći ra­stom od Ka­ra­đor­đa vi­ši i sna­gom ja­či `manj ako to ni­je bio Ze­ka Bu­lju­ba­ša go­li­jeh sinova`. Po­ni­kao iz na­ro­da iz nje­ga se ni­je iz­dva­jao, ni ka­da je imao naj­ve­ću moć i sla­vu. No­sio je obič­no se­ljač­ko odi­je­lo, a vo­ždov­sko (do­la­mu, je­lek, ko­po­ran, kal­pak sa per­ja­ni­com i či­zme) sa­mo po­ne­kad u voj­nim po­ho­di­ma i na sve­ča­no­sti­ma. U ču­ve­noj Mi­šar­skoj bi­ci bio je ob­u­čen u obič­nom se­ljač­kom odi­je­lu – u šan­cu sa osta­lim voj­ni­ci­ma. Za­bi­lje­že­no je: ka­da su tur­ski pre­go­va­ra­či, po­sle pre­tr­plje­nog ve­li­kog po­ra­za do­šli u srp­ski lo­gor i za­tra­ži­li pre­da­ju za­ro­blje­ni­ka i ti­je­la po­gi­nu­lih, do­če­ka­li su ih srp­ske voj­vo­de „zla­tom i sre­brom oki­će­ni”. A ka­da su Tur­ci za­tra­ži­li da vi­de srp­skog vo­žda ni­je­su vje­ro­va­li ka­da im je Ka­ra­đor­đe, ob­u­čen u gunj i ko­šu­lju od­go­vo­rio da je on Cr­ni Đor­đe – „ne­ko­me i beo, a ne­ko­me baš crn”. Od­la­ze­ći iz srp­skog lo­go­ra zbu­nje­ni Tur­ci su za­mo­li­li voj­vo­de „da po­zdra­ve od nji­ho­ve stra­ne Beg Đor­đi­ja!”
Ka­ra­đor­đe je bio po­bo­žan čo­vjek – sve­šte­ni­ke i ka­lu­đe­re je ci­je­nio pre­ma nji­ho­vom ugle­du u na­ro­du. Ci­je­nio je pro­tu Ma­te­ja, a i ču­ve­nog bu­ko­vič­kog pro­tu Ata­na­si­ja, ko­ji je na skup­šti­ni u Ora­šcu 1804. go­di­ne za­kleo usta­ni­ke. Po­što­vao je i odr­ža­vao vjer­ske obi­ča­je i da­vao je po­klo­ne cr­kva­ma. U To­po­li je po­di­gao svo­ju cr­kvu 1811, i na­re­dio je da se ob­no­ve cr­kve ko­je su Tur­ci po­ru­ši­li ili pre­tvo­ri­li u dža­mi­je.
Hu­ma­nost pre­ma
za­ro­blje­nim Tur­ki­nja­ma
Isto­ri­ča­ri­ma je do­bro po­zna­to ve­li­ko čo­vje­ko­lju­blje srp­skog vo­žda pre­ma za­ro­blje­nim tur­skim že­na­ma i dje­ci. Ka­da je za­u­zet Be­o­grad Ka­ra­đor­đe je po­ka­zao pre­ma nji­ma kraj­nju čo­vječ­nost. Na­re­dio je da se smje­ste u dža­mi­je i po­sta­vio stra­žu da ih ču­va. Po­sta­rao se da ured­no do­bi­ja­ju i hra­nu. Slič­nu pa­žnju i oba­zri­vost po­ka­zao je pre­ma tur­skim že­na­ma i dje­voj­ka­ma i pri­li­kom za­u­ze­ća Uži­ca 1807. go­di­ne, kao i za­u­ze­ća Sje­ni­ce 1809. go­di­ne.
A ka­da su usta­ni­ci za­u­ze­li Be­o­grad Ka­ra­đor­đe je pod pri­jet­njom smrt­ne ka­zne iz­dao za­po­vi­jest da „ni­ko ni­šta ne di­ra, ni­ti u šta što je tu­đe, ni­ti u tur­sku imo­vi­nu u gra­du” , a po­seb­no je na­gla­ša­vao da se ne bi ne­ko usu­dio da pljač­ka. „Dvo­ji­ca”, za­bi­lje­žio je Vu­ki­će­vić, „ko­ji su ovu za­po­vest, vi­še pu­ta po­no­vlje­nu, pre­ko­ra­či­li, od­mah su stre­lja­ni, raš­če­re­če­ni i če­re­ci nji­ho­va te­la obe­še­ni o grad­ske ka­pi­je za ugled dru­gi­ma.
Raz­me­šte­noj tur­skoj ne­ja­či i že­na­ma po dža­mi­ja­ma, Ka­ra­đor­đe je na­re­dio da se da­je hra­na i dru­go, što je po­treb­no, a i sam im je de­lio hleb i me­so”.
Ka­ra­đor­đe ni­je bio po­hle­pan čo­vjek. Od­bio je da pri­mi go­di­šnju pla­tu (24.000 gro­ša) ko­ju mu je Skup­šti­na od­re­di­la 1811. go­di­ne, jer do­tad ni­je pri­mao ni­ka­kvu pla­tu u nov­cu. Voj­vo­da­ma i star­je­ši­na­ma ko­je su na­va­lji­va­le na nje­ga da pri­mi pla­tu od­go­vo­rio je: „Fa­la vam bra­ćo, ko­je­ku­da, ako Bog da, te saf na­rod Srb­ski od Tu­ra­ka oslo­bo­di­mo ja ću tim do­sta na­gra­đen bi­ti, pa da idem ku­ći, da i ja mo­je po­slo­ve ra­dim!”
Ka­ra­đor­đe ni­je bio osve­to­lju­biv čo­vjek. Ka­da su, po­zna­to je, Mi­len­ko Stoj­ko­vić i Pe­tar Do­br­njac bi­li pro­tje­ra­ni iz ze­mlje, Ka­ra­đor­đe je na­re­dio Jo­va­nu Ste­fa­no­vi­ću, no­vom voj­vo­di Po­reč­ja... „ne­moj­te de­cu ili ko­ga iz ku­će nje­go­ve uvre­di­ti... a u ku­će nji­ne ne di­raj­te”.
Ci­je­nio uče­ne lju­de
Vo­đa srp­skih usta­ni­ka bio je ne­pi­smen, ali je mno­go uva­ža­vao uče­ne lju­de. Sve lju­de ko­ji su mu po­ma­ga­li u or­ga­ni­zo­va­nju vla­sti, bez ob­zi­ra da li su Sr­bi­jan­ci ili pre­ča­ni, oku­pljao je oko se­be. Isto­ri­ča­ri i pu­bli­ci­sti na­vo­de da su tro­ji­ca pre­ča­na: Do­si­tej, Bo­ža Gru­jo­vić i Ivan Ju­go­vić za­u­zi­ma­li ta­ko vi­so­ke po­lo­ža­je i va­žna mje­sta, či­je su uslu­ge do­bro­do­šle Ka­ra­đor­đu... Do­si­te­ja Ob­ra­do­vi­ća je neo­bič­no ci­je­nio i po­što­vao, i kad je ovaj „vo­ždo­vim bla­go­vo­le­ni­jem” osno­vao 1808. go­di­ne Ve­li­ku Ško­lu u Be­o­gra­du, Ka­ra­đor­đe je toj ško­li i nje­nim na­stav­ni­ci­ma po­klo­nio pu­nu pa­žnju, pru­žio sva po­treb­na ma­te­ri­jal­na sred­stva za nje­no odr­ža­va­nje i svo­ga si­na Alek­su upi­sao u nju sa dru­gim pi­tom­ci­ma. Sa kar­lo­vač­kim mi­tro­po­li­tom Ste­va­nom Stra­ti­mi­ro­vi­ćem bio je u stal­noj pre­pi­sci.
Učvr­šće­nju cen­tral­ne vla­sti u oslo­bo­đe­noj ze­mlji opi­ru se po­je­di­ne voj­vo­de i star­je­ši­ne – sa bo­gat­stvom ste­kli su i moć u svo­jim na­hi­ja­ma. Sa sa­mo­volj­nim voj­vo­da­ma Ka­ra­đor­đe se ob­ra­ču­na­vao bez mi­lo­sti – nji­hov se­pa­ra­ti­zam vo­dio je raz­bi­ja­nju usta­ni­ka. Strog i pri­je­ke na­ra­vi, ali pra­vi­čan, ni­je opra­štao rđa­va dje­la ni­ko­me pa ni svo­ji­ma naj­bli­ži­ma – li­kvi­di­rao je i svog ro­đe­nog bra­ta Ma­rin­ka.
Isto­ri­ča­ri ko­ji vi­de Ka­ra­đor­đa sa one nje­go­ve rđa­ve stra­ne po­mi­nju tu nje­go­vu pri­je­ku i svo­je­gla­vu na­rav, nje­go­ve dik­ta­tor­ske oso­bi­ne, ipak, ne mo­gu po­re­ći či­nje­ni­cu da je on krup­na pi­ta­nja spolj­ne i unu­tra­šnje po­li­ti­ke rje­ša­vao na skup­šti­na­ma na­rod­nih star­je­ši­na i voj­vo­da.
Za vri­je­me ustan­ka odr­ža­no je 15 ova­kvih skup­šti­na, ko­ji­ma je pri­su­stvo­va­lo od 60 do 80 naj­vi­đe­ni­jih lju­di iz na­ro­da: kne­zo­vi, voj­vo­de, sve­šte­ni­ci i dru­gi do­ka­za­ni bor­ci ko­ji su se is­ta­kli u to­ku ustan­ka.
Za raz­li­ku od Ka­ra­đor­đa, Mi­lo­šu Obre­no­vi­ću je je­di­no bi­lo sta­lo da po­sta­ne pot­pu­ni go­so­po­dar nad srp­skim na­ro­dom... i „na­sled­ni knez u Sr­bi­ji” (S. Mar­ko­vić), dok oslo­bo­đe­nje srp­skog na­ro­da van Sr­bi­je ni­je vi­še na­ci­o­nal­ni cilj ko­me se te­ži.
(Na­sta­vi­će se)