-Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Ve­li­ki Ga­li­le­jev sa­vre­me­nik i je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih na­uč­ni­ka u isto­ri­ji je i slav­ni nje­mač­ki ma­te­ma­ti­čar i astro­nom Jo­han Ke­pler (1571-1600). Kao dje­čak je bio upu­ćen u pro­te­stant­sku se­mi­nar­sku ško­lu u pro­vin­cij­skom gra­du Ma­ul­bro­nu, kao sin nad­ni­ča­ra i ka­sni­je pla­će­nog voj­ni­ka. U toj ško­li je tre­bao da stek­ne sve­šte­nič­ko obra­zo­va­nje. Sa tri go­di­ne je pre­le­žao ve­li­ke bo­gi­nje, ko­je su mu ošte­ti­le vid i po­re­me­ti­le mo­to­ri­ku ru­ku. Na­kon za­vr­šet­ka sred­nje ško­le na­sta­vio je stu­di­je te­o­lo­gi­je u Ti­bin­ge­nu, ali se ipak, opre­di­je­lio za na­stav­nič­ku dje­lat­nost. Po­stao je na­stav­nik ma­te­ma­ti­ke (i dru­gih pred­me­ta) u pro­te­stan­skom se­mje­ni­štu (sred­njoj ško­li) u austrij­skom gra­du Gra­cu, a ne­što ka­sni­je po­čeo je i da pri­pre­ma astro­nom­ske i me­te­o­ro­lo­ške al­ma­na­he, kao i ho­ro­sko­pe. ,,Bog je svim stvo­ro­vi­ma po­da­rio sred­stva za ži­vot”, na­pi­sao je on. ,,Astro­no­mi­ma je u tu svr­hu na­mi­je­nio astro­lo­gi­ju”. Me­đu­tim, Ke­pler je mo­rao da na­pu­sti Grac 1597. go­di­ne po­sli­je če­ga se, na po­ziv Ti­ha Ba­hea, za­pu­tio u Prag i po­stao asi­stent tom zna­me­ni­tom astro­no­mu i astro­lo­gu. Po­sli­je Ti­ho­ve smr­ti, pre­u­zeo je zvje­zdar­ni­cu u Pra­gu i na­sta­vio rad na pro­u­ča­va­nju kre­ta­nja pla­ne­ta i na is­pi­ti­va­nju sa­sta­va va­si­o­ne kao cje­li­ne.
Ke­pler je bio za­do­jen kla­sič­nim an­tič­kim obra­zo­va­njem, po­seb­no je ci­je­nio Pi­ta­go­ri­nu i Pla­to­no­vu fi­lo­zo­fi­ju. Sma­trao je da je ko­smos jed­na bo­žan­ska tvo­re­vi­na ko­je je ge­o­me­trij­ski osmi­šlje­na i usa­gla­še­na i, da su pla­ne­te po­ve­za­ne na osno­vu ge­o­me­trij­ske har­mo­ni­je u či­joj osno­vi su pra­vil­na ge­o­me­trij­ska ti­je­la. Za­to je na­sto­jao da pro­ble­ma­ti­ku ko­smo­sa po­ve­že i ob­u­hva­ti jed­nom har­mo­nij­skom cje­li­nom, u ko­joj će sim­bo­li­ka bro­je­va i pro­por­ci­ja ima­ti do­mi­nat­nu ulo­gu. U tom du­hu je ob­ja­vio i svo­ju pr­vu na­uč­nu knji­gu Myste­ri­um Co­smo­grap­hi­cum (Ko­smo­graf­ska mi­ste­ri­ja) u Ti­bin­ge­nu 1596. go­di­ne. Knji­ga je, kao što joj, uosta­lom, i na­slov ka­že, ima­la ele­men­te fa­na­stič­ne sa­dr­ži­ne, ali se tu na­la­zi­lo i mno­go no­vih i ra­ci­o­nal­nih mi­sli i ide­ja. Knji­ga je na­i­šla na do­bar pri­jem kod či­ta­lač­ke pu­bli­ke, što je mla­dog Ke­ple­ra pod­sta­klo da se du­blje i sve­stra­ni­je po­sve­ti pro­na­la­že­nju taj­ni svi­je­ta i ot­kri­va­nju za­ko­na ko­ji­ma se va­si­o­na po­ko­ra­va. Ovim svo­jim dje­lom Ke­pler je po­stao po­znat ne sa­mo u struč­nim ne­go i u ši­rim kru­go­vi­ma, a us­po­sta­vio je i ve­ze sa mno­gim is­tak­nu­tim na­uč­ni­ci­ma svo­ga vre­me­na, pa i sa slav­nim Ga­li­le­jem, sa ko­jim se če­sto do­pi­si­vao i raz­mje­nji­vao mi­šlje­nje o mno­gim aku­el­nim na­uč­nim i fi­lo­zof­skim pi­ta­nji­ma.
Ke­pler se ne­pre­kid­no su­o­ča­vao sa mno­go­broj­nim i ra­zno­vr­snim te­ško­ća­ma, od naj­ra­ni­je mla­do­sti, pa do kra­ja ži­vo­ta. Imao je niz po­ro­dič­nih tra­ge­di­ja, maj­ku ve­o­ma go­ro­pad­nu že­nu, oca ko­ji je ra­no na­pu­stio po­ro­di­cu i, oti­šao da se bo­ri to­kom Tri­de­se­to­go­di­šnjeg ra­ta. Iako je zva­nič­no bio car­ski astro­nom i astro­log na op­ser­va­to­ri­ji u Pra­gu, nje­go­va pri­ma­nja su bi­la ne­re­dov­na i oskud­na. Ko­nač­no, u poslednje vri­je­me su čak, iz­o­sta­la ta­ko da je ži­vio od po­zaj­mi­ca, što ga je pri­mo­ra­va­lo da tra­ži prav­du i od zva­nič­nih dr­žav­nih or­ga­na. Do­dat­na sred­stva je do­bi­jao po­vre­me­no, sa­sta­vlja­ju­ći ho­ro­sko­pe za ko­je se ipak, po­ka­za­lo da su bi­li do­bro sa­sta­vlja­ni i če­sto tač­no predstka­zi­va­li bu­du­će do­ga­đa­je i sud­bi­ne po­zna­tim lič­no­sti­ma. Ni­je, me­đu­tim, mno­go vje­ro­vao u ho­ro­sko­pe i astro­lo­gi­ju, iako ja na tom pla­nu imao od­re­đe­nog uspje­ha, zbog če­ga je tu oblast na­zi­vao „bo­ga­tom se­strom astro­no­mi­je”.
Na­sli­je­div­ši ogo­man po­sma­trač­ki ma­te­ri­jal od svog pret­hod­ni­ka na pra­škoj op­ser­va­to­ri­ji Ti­ha Bra­hea, Ke­pler je na­sto­jao da od­go­net­ne neo­bič­no i vje­ko­vi­ma neo­bja­šnje­no kre­ta­nje pla­ne­ta oko Sun­ca. Do­bro je po­zna­vao sva do­ta­da­šnja na­sto­ja­nja na pla­nu ob­ja­šnje­nja kre­ta­nja ne­be­skih ti­je­la, po­seb­no Pto­lo­me­jev i Ko­per­ni­kov si­stem. Uvi­dio je sve manj­ka­vo­sti i ne­do­stat­ke, ko­ji su se is­po­lja­va­li kod oba si­ste­ma, ali je pri­mat da­vao Ko­pe­ni­ko­vom uče­nju, jer je uvi­dio nje­go­vu jed­no­stav­nost i ma­te­ma­tič­ku po­ve­za­nost. Naj­vi­še pa­žnje je po­sve­tio pro­u­ča­va­nju pu­ta­nje pla­ne­te Mar­sa, za ko­ju je Ti­ho bio na­či­nio ogo­man broj po­sma­ta­nja. Uvi­dio je da se ni­ka­ko ni­je mo­gla Mar­so­va pu­ta­nja pri­ka­za­ti kao kru­žna li­ni­ja, ka­ko su je sma­tra­li svi po­zna­va­o­ci ko­smič­ke pro­ble­ma­ti­ke. Ra­de­ći du­go po tom pi­ta­nju, ot­krio je tri osnov­na za­ko­na kre­ta­nja pla­ne­ta oko Sun­ca (kao i sa­te­li­ta oko ma­tič­nih pla­ne­ta), pri če­mu je pva dva ko­smič­ka za­ko­na ob­ja­vio 1609. u svom dje­lu Astro­no­mia no­va..., a tre­ći za­kon u dje­lu Har­mo­ni­ces mun­di 1619. go­di­ne. Ko­nač­no je usta­no­vio da pu­ta­nje pla­ne­ta (i sa­le­li­ta) ni­je­su kru­žne or­bi­te, već za­tvo­re­ne li­ni­je po­zna­te pod ime­nom elip­se.
Ka­da je usta­no­vio da su pu­ta­nje pla­ne­ta elip­sne kri­ve, ti­me je, za­pra­vo, do­šao do ot­kri­ća svo­ga pr­vog za­ko­na ko­ji gla­si: Pu­ta­nje pla­ne­ta su elip­se, u či­joj se za­jed­nič­koj ži­ži na­la­zi Sun­ce. U svom dru­gom za­ko­nu je usta­no­vio da je br­zi­na okre­ta­nja pla­ne­ta oko Sun­ca pro­mjen­lji­va i da je ve­ća ka­da je pla­ne­ta bli­ža Sun­cu. Ti­me je usta­no­vio svoj dru­gi za­kon, ko­ji se mo­že krat­ko for­mu­li­sa­ti na slje­de­ći na­čin: Du­ži­ne ko­je po­ve­zu­ju pla­ne­te sa Sun­cem (ra­di­jus vek­to­ri) za iste vre­men­ske in­ter­va­le opi­su­ju jed­na­ke po­vr­ši­ne. Tre­ći Ke­ple­rov za­kon ob­je­di­nju­je sve pla­ne­te u jed­nu cje­li­nu i da­je za­jed­nič­ku ve­zu, ko­ju je ovaj na­uč­nik for­mu­li­sao na sledeći na­čin: Kva­dra­ti vre­me­na obi­la­ska pla­ne­ta oko Sun­ca od­no­se se kao tre­ći ste­pe­ni (ku­bo­vi) ve­li­kih po­lu­o­sa nji­ho­vih pu­ta­nja.
(NA­STA­VI­ĆE SE)