-Pi­še: Bo­ri­vo­je ĆET­KO­VIĆ

Pred­vo­đen Ka­ra­đor­đem srp­ski na­rod je is­pi­sao naj­slav­ni­je i naj­kr­va­vi­je stra­ni­ce svo­je isto­ri­je ko­je su bi­le pre­kret­ni­ca – po­sli­je vje­kov­nog ro­bo­va­nja stvo­re­ni su čvr­sti te­me­lji za vas­krs, po­di­za­nje srp­ske dr­ža­ve. O ve­li­či­ni i zna­ča­ju Srp­skog ustan­ka ko­ji je po­tre­sao po­ro­blje­ne na­ro­de Bal­ka­na i za­di­vio Evro­pu pi­sa­li su mno­gi isto­ri­ča­ri, pi­sci, pu­bli­ci­sti, po­li­ti­ča­ri. Pi­sa­lo se ,me­đu­tim, pri­stra­sno , ne­is­ti­i­to,” – gnu­sni zlo­či­ni su pre­ću­ta­ni, a pro­šlost se re­vi­di­ra­la i po­de­ša­va­la pre­ma sa­da­šnjo­sti. Da­ka­ko, su­bjek­tiv­ni raz­lo­zi i di­na­stič­ka bor­ba Obre­no­vi­ća i Ka­ra­đor­đe­vi­ća, po­red ne­do­volj­nog po­zna­va­nja gra­đe na­ro­či­to one iz stra­nih iz­vo­ra, do­pri­ni­je­li su ne­kri­tič­kom, pa i pri­stra­snom pi­sa­nju dje­la o ustan­ku i nje­go­vom vo­ždu.
Stran­ci ne­ma­ju op­te­re­će­nja (ide­o­lo­ških i dru­gih) ko­ja ima­ju do­ma­ći auto­ri.
U isto­rij­skoj na­u­ci i pu­bli­ci­sti­ci, ko­ja se ba­vi pro­u­ča­va­njem Pr­vog srp­skog ustan­ka na­vo­de se mi­šlje­nja i dvo­ji­ce stra­na­ca: ma­đar­skog dr­žav­ni­ka i po­li­ti­ča­ra V. Ka­la­ja i nje­mač­kog isto­ri­ča­ra L. Ran­kea.
Ka­laj, ko­ji ni­je bio po­znat kao pri­ja­telj Sr­ba, u pred­go­vo­ru svo­je isto­ri­je srp­skog na­ro­da za­pi­sao je:
Mi­nu do­ba svje­tlo­sti, ne­sta­de srp­ske dr­ža­ve, pa se či­nja­še da je srp­ski na­rod ko­nač­no iz­bri­san iz re­da osta­lih na­ro­da. Kad, ali u naj­no­vi­je do­ba pri­vla­či na se pa­žnju na­šu ta­kav po­jav, ko­me rav­no­ga ne mo­že po­ka­za­ti isto­ri­ja svi­je­ta.( Pod. B. Ć.) Bu­di se je­dan na­rod i uz­di­že se do na­rod­ne sa­mo­svi­je­sti po­sle vje­kov­nog ro­bo­va­nja... Go­di­na­ma pro­du­žu­je vi­te­šku bor­bu pro­ti­vu mno­go nad­moć­ni­je si­le... I taj pro­sti svi­jet bi­va to­li­ko spo­so­ban, da opet stvo­ri se­bi sa­mo­stal­nu dr­ža­vu...
I Le­pold Ran­ke, nje­mač­ki isto­ri­čar i uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­sor u Ber­li­nu, na­pi­sao je isto­ri­ju Srp­skog ustan­ka po­zna­tu pod ime­nom „Srp­ska re­vo­lu­ci­ja (1829)” u ko­joj s di­vlje­njem go­vo­ri o he­roj­skoj bor­bi srp­skih usta­ni­ka. Knji­gu je pre­veo po­zna­ti srp­ski na­uč­nik i dr­žav­nik Sto­jan No­va­ko­vić, ali je sa ob­ja­vlji­va­njem pre­vo­da mo­rao če­ka­ti od 1864. do 1892. go­di­ne – srp­skoj cen­zu­ri ni­je se do­pa­lo Ran­ke­o­vo pi­sa­nje o Mi­lo­šu. A, nje­go­va de­vi­za je bi­la: „Pi­ši ona­ko ka­ko je bi­lo.”
Kult Ka­ra­đor­đa
Dr Jef­to Mi­lo­vić, vr­stan po­zna­va­lac Nje­go­še­va dje­la i ži­vo­ta, kao i vre­me­na u ko­me je ži­vio, u knji­zi Pe­tar Dru­gi Pe­tro­vić Nje­goš u svom vre­me­nu ( CA­NU i Uni­ver­zi­tet­ska ri­ječ, 1984) pi­še da je kult Ka­ra­đor­đa po­sto­jao po­sli­je 1804. ne sa­mo u Sr­bi­ji ne­go i u Cr­noj Go­ri. Če­tr­de­se­tih go­di­na 19. sto­lje­ća stvo­re­na je pra­va le­gen­da oko nje­go­ve lič­no­sti. Li­to­gra­fi­ja nje­go­vog por­tre­ta sa če­ti­ri sti­ha štam­pa­na je u Če­škoj u to­ku 1843. u ve­li­kom bro­ju pri­mje­ra­ka. Ona je ras­tu­ra­na po Sr­bi­ji i svim slo­ven­skim ze­mlja­ma ko­je su se na­la­zi­le pod tur­skom i austrij­skom vla­šću. Pro­da­va­na je i u Be­ču. Za vri­je­me svo­ga bo­rav­ka u austrij­skoj pre­sto­ni­ci u ja­nu­a­ru i fe­bru­a­ru 1844. Nje­goš je na­ba­vio Ka­ra­đor­đev por­tret... Ka­da je knji­ga Ogle­da­lo srp­sko štam­pa­na u Be­o­gra­du po­čet­kom 1846, njoj je pri­lo­žen Ka­ra­đor­đev por­tret – za­pi­sao je dr Mi­lo­vić. Nje­goš je, ve­li autor ove iz­u­zet­no zna­čaj­ne knji­ge, ne­iz­mjer­no ci­je­nio Ka­ra­đor­đa kao glav­nog vo­đu Pr­vog srp­skog ustan­ka iz 1804, kao oslo­bo­di­o­ca Sr­bi­je i kao ‘naj­i­zra­zi­ti­jeg pred­stav­ni­ka ra­to­bor­ne stru­je pro­tiv Tu­ra­ka.’ I da­lje:ve­li­čao ga je u svo­jim pje­sma­ma”, a “ po­sve­tio mu je i naj­bo­lje svo­je dje­lo Gor­ski vi­je­nac.
tvo­ja gor­da mi­šca po­mra­ču­je...
„Ova mi­šca jed­ni­jem uda­rom
pre­stol sru­ši a tar­tar uz­dr­ma.”( stih.224, 228- 232, 235—236)
I kad Nje­goš ve­li­ča Ka­ra­đor­đa u Po­sve­ti pra­hu oca Sr­bi­je, on spo­mi­nje “mi­šce”:
“Fa­ra­o­na is­toč­no­ga pred Đor­đem se mr­znu si­le,
Đor­đem su se srp­ske mi­šce sa vi­te­štvom opo­ji­le”, za­klju­ču­je svo­ju ana­li­zu dr Mi­lo­vić.
Rat­nič­ke spo­sob­no­sti
Ka­ra­đor­đe je bio ve­li­ki rat­nik, ne­u­stra­ši­vi i ge­ni­jal­ni voj­sko­vo­đa. Svo­jim usta­ni­ci­ma uli­vao je po­vje­re­nje , a Tur­ci­ma strah. Mi­len­ko Vu­ki­će­vić u svom dvo­tom­nom dje­lu po­sve­će­nom Ka­ra­đor­đu ( IRO Slo­bo­da Be­o­grad, 1986.) de­talj­no je opi­sao Vo­ždo­ve ko­mand­ne spo­sob­no­sti i hra­brost u to­ku bit­ke na Mi­ša­ru, gdje su Tur­ci pre­tr­pje­li te­žak po­raz ka­kav ni­je­su do­ži­vje­li od po­čet­ka ustan­ka.
„To­ga da­na”, na­vo­di Vu­ki­će­vić, „nje­go­va hra­brost bi­la je neo­do­lji­va. Njo­me je za­po­jio svo­ju voj­sku. Nje­go­vo tam­no li­ce u bit­ki po­sto­ja­lo je sve­tlo; nje­gov ina­če ta­nak glas gr­meo je kao or­kan;nje­gov vi­so­ki stas, ma­lo po­vi­jen, u stra­ho­vi­toj bit­ki is­pra­vljao se, a iz nje­go­vih sve­tlih oči­ju si­pa­le su mu­nje ko­je spa­lju­ju ne­pri­ja­te­lja. U ovoj bor­bi na Mi­ša­ru po­vi­je­nim sta­som i tam­nim li­cem svo­jim oli­ča­vao je ceo srp­ski na­rod, ko­ji je po­vi­jen vje­ko­vi­ma sno­sio rop­stvo i po­ni­že­nje, a is­pra­viv­ši se s oza­re­nim i sve­tlim li­cem, u tre­nut­ku naj­stra­šni­je bor­be, pred­sta­vljao Sr­bi­na osvet­ni­ka, ko­ji se, is­pra­vljen, po­no­sit, oza­ren na­dom na sve­tlu bu­duć­nost, bo­ri kao lav i sve­ti za sva zla i mu­ke, ve­ko­vi­ma pod­no­še­ne.”( Pod. B. Ć.)
Broj­ni su do­ku­men­ti pri­ku­plje­ni u ze­mlji i u ino­stran­stvu u ko­ji­ma do­ma­će i stra­ne lič­no­sti go­vo­re o Ka­ra­đor­đe­voj ulo­zi u isto­rij­skim zbi­va­nji­ma u 19. vi­je­ku. Poč­ni­mo sa Bo­na­par­tom – ono što je re­kao o Ka­ra­đor­đu ne­za­o­bi­la­zno je. Na­i­me, ka­da je po­sle bit­ke kod Asper­na ( 21. i 22. maj 1809) Bo­na­par­ta za­pi­tao svo­je mar­ša­le da mu ka­žu ko­ga sma­tra­ju naj­ve­ćim ži­vim voj­sko­vo­đom, re­kli su da je to on. Od­go­vo­rio im je:
„La­ko je me­ni bi­ti sa na­šom is­ku­snom voj­skom i ogrom­nim sred­stvi­ma, ali da­le­ko na ju­gu, na Bal­ka­nu, po­sto­ji je­dan voj­sko­vo­đa, iz­ni­kao iz pro­stog se­ljač­kog na­ro­da, i ko­ji je, oku­piv­ši oko se­be svo­je čo­ba­ne, us­peo bez oruž­ja i sa­mo tre­šnje­vim to­po­vi­ma, da po­tre­se te­me­lje sve­moć­nog Osman­lij­skog car­stva, i da ta­ko oslo­bo­di svoj po­ro­blje­ni na­rod tu­đeg jar­ma. To je Cr­ni Đor­đe – nje­mu pri­pa­da sla­va naj­ve­ćeg voj­sko­vo­đe.”
I Mi­ha­il Ku­tu­zov, ču­ve­ni ru­ski rat­ni ko­man­dant ( u to­ku Pr­vog srp­skog ustan­ka odr­ža­vao je ve­ze sa Ka­ra­đor­đem) go­vo­rio je sa di­vlje­njem o srp­skom vo­ždu.(Na­sta­vi­će se)


Sr­bin oca svog ubi­ja!

„...Sr­bin oca svog ubi­ja! Đor­đe sv`jetlo Sun­ce pa­de,
na mr­tvo­ga di­vot­ni­ka krv­nik Mi­loš no­gom sta­de.
Sr­bin ta­ko oca smak­nu što mu lan­ce po­raz­bio...”

(Na­ve­de­ni re­do­vi su iz po­pu­ne Mi­la­na Re­še­ta­ra, pro­fe­so­ra Beč­kog i Za­gre­bač­kog uni­ver­zi­te­ta, po­zna­tog ko­men­ta­to­ra Gor­skog vi­jen­ca, ko­ji je bio mi­šlje­nja da se is­pu­šte­na mje­sta iz Po­sve­te, od­no­se na kne­za Mi­lo­ša. Pra­zna mje­sta po­pu­nio je u pro­zi u pr­vom svom iz­da­nju Vi­jen­ca (1890), a J. Ber­sa, sma­tra da je dr Mi­raš Ki­ćo­vić, prof. Be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta, sa­či­nio sti­ho­ve. Po­pu­nu je Re­še­tar ob­ja­vio i u Bo­san­skoj vi­li 1914)