-Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Za Ga­li­le­ja, sve­mir je bio jed­na „ve­li­čan­stve­na knji­ga ko­ja je na­pi­sa­na je­zi­kom ma­te­ma­ti­ke, a nje­ni zna­ci su tro­u­glo­vi, kru­go­vi i dru­ge ge­o­me­trij­ske fi­gu­re bez ko­jih lju­di ne mo­gu da shva­te ni­jed­nu nje­nu ri­ječ”. Na pla­to­nov­ski na­čin, Ga­li­lej je po­ku­šao da shva­ti ma­te­ma­tič­ke prin­ci­pe ko­ji vla­da­ju pri­ro­dom i pri­pi­sao ma­te­ma­ti­ci ap­so­lu­tan pri­o­ri­tet. Kao i Ko­per­nik i Ke­pler, vje­ro­vao je da ma­te­ma­ti­ka iz­ra­ža­va har­mo­ni­ju i lje­po­tu ono­ga što je stvo­rio Bog.
In­si­sti­ra­ju­ći na to­me da se do fi­zič­ke isti­ne do­la­zi pu­tem po­sma­tra­nja, eks­pe­ri­men­ti­sa­nja i ra­zu­ma, Ga­li­lej je oštro kri­ti­ko­vao osla­nja­nje na auto­ri­tet. Sho­la­stič­ki mi­sli­o­ci sma­tra­li su Ari­sto­te­la vr­hov­nim auto­ri­te­tom u pi­ta­nji­ma ko­ja se od­no­se na pri­ro­du, a uni­ver­zi­tet­sko obra­zo­va­nje se za­sni­va­lo na pro­u­ča­va­nju i ko­men­ta­ri­sa­nju nje­go­vih dje­la. Ovi dok­tri­nar­ni ari­sto­te­lov­ci lju­ti­li su Ga­li­le­ja, ko­ji se pro­ti­vio što oni isti­nu tra­že, ne ta­ko što otva­ra­ju oči pre­ma njoj i no­vom zna­nju, već se sli­je­po osla­nja­ju na an­tič­ke tek­sto­ve. Go­di­ne 1590, on je na­pi­sao: „Ma­lo je onih ko­ji po­ku­ša­va­ju da ot­kri­ju da li je isti­na ono što ka­že Ari­sto­tel; za njih je do­volj­no da ima­ju da ci­ti­ra­ju što vi­še Ari­sto­te­lo­vih tek­sto­va da bi se o nji­ma mi­sli­lo da su još obra­zo­va­ni­ji.” U svom dje­lu Di­ja­log ko­ji se od­no­si na dva glav­na si­ste­ma svi­je­ta – Pto­le­me­jev i Ko­per­ni­kov (1632), Ga­li­lej je po­dr­žao Ko­per­ni­kov stav i kri­ti­ko­vao pri­hva­ta­nje Ari­sto­te­lo­vog uče­nja bez pro­vje­re.
Ga­li­le­je­va po­dr­ška Ko­per­ni­ku iza­zva­la je ve­o­ma oštru re­ak­ci­ju zva­nič­nih pred­stav­ni­ka cr­kve i te­o­lo­gi­je, od­no­sno uče­nih fi­lo­zo­fa, kao i sve­šten­stva, ko­ji su se pla­ši­li da je taj raz­me­tlji­vi na­uč­nik ugro­ža­vao sli­ku svi­je­ta, ko­ja je ima­la po­dr­šku uva­že­nih an­tič­kih auto­ra, Sve­tog pi­sma i sho­la­stič­ke tra­di­ci­je. Ga­li­lej je pro­kla­mo­vao isti­nu o fun­da­men­tal­noj struk­tu­ri pri­ro­de ko­ja se ni­je za­sni­va­la na svje­do­če­nju Sve­tog pi­sma, već mu je, u stva­ri, pro­ti­vr­je­či­la – i ru­ši­la zva­nič­nu te­o­lo­šku in­ter­pre­ta­ci­ju. U stva­ri, Ga­li­lej je šti­tio no­vu na­u­ku od sva­ke te­o­lo­ške kon­tro­le. Već za­stra­še­ni pri­jet­nja­ma pro­te­sta­na­ta, ka­to­lič­ki zva­nič­ni­ci su stra­ho­va­li od ide­ja ko­je bi mo­gle da pot­ko­pa­ju nji­ho­vo tra­di­ci­o­nal­no uvje­re­nje i auto­ri­tet.
Go­di­ne 1616, in­dek­sna kon­gre­ga­ci­ja, or­gan cr­kve za cen­zu­ru, osu­di­la je uče­nje ko­per­ni­ka­ni­zma. Kar­di­nal Be­lar­min, ko­ji je pred­vo­dio in­kvi­zi­ci­ju, na­re­dio je Ga­li­le­ju da pre­sta­ne da bra­ni no­vu astro­no­mi­ju. Ka­da je Ga­li­lej ob­ja­vio svo­je dje­lo Di­ja­log ko­ji se od­no­si na dva glav­na si­ste­ma svi­je­ta, nje­go­vi ne­pri­ja­te­lji su uspje­li da za­u­sta­ve da­lje štam­pa­nje. Go­di­ne 1633, star i one­mo­ćao, na­uč­nik je po­zvan u Rim. Po­što mu je in­kvi­zi­ci­ja su­di­la i na kra­ju ga osu­di­la, bi­lo mu je na­re­đe­no da se od­rek­ne Ko­per­ni­ko­ve te­o­ri­je. Ne že­le­ći da na­ško­di se­bi i si­gu­ran da će isti­na na kra­ju po­bi­je­di­ti, Ga­li­lej se po­ko­rio in­kvi­zi­ci­ji. Na ko­lje­ni­ma je iz­go­vo­rio ri­je­či ko­je je zah­ti­je­va­la in­kvi­zi­ci­ja: „Iskre­na sr­ca i is­kre­ne vje­re ja se od­ri­čem, pro­kli­njem i pre­zi­rem na­pred re­če­ne gre­ške i je­re­si (da je Sun­ce cen­tar svi­je­ta i ne­po­kret­no, i da Ze­mlja ni­je cen­tar svi­je­ta) i uop­šte sva­ku dru­gu gre­šku... ko­ja je u su­prot­no­sti sa Sve­tom cr­kvom i ku­nem se da ubu­du­će ni­ka­da ne­ću re­ći ni­ti tvr­di­ti, usme­no ili u pi­sa­nom ob­li­ku, ni­šta što bi mo­glo da pru­ži pri­li­ku za slič­ne sum­nje u od­no­su na me­ne.”
Ga­li­lej je osu­đen na do­ži­vot­ni za­tvor – uglav­nom kuć­ni pri­tvor u nje­go­voj vi­li u bli­zi­ni Fi­ren­ce. Di­ja­log je bio za­bra­njen, a sta­rom i go­to­vo sli­je­pom na­uč­ni­ku bi­lo je one­mo­gu­će­no da pi­še o ko­per­ni­ka­ni­zmu. Tek 1835. go­di­ne cr­kva je ski­nu­la za­bra­nu sa ko­per­ni­ka­ni­zma. Ne­po­sred­ni uči­nak to­ga što je in­kvi­zi­ci­ja osu­di­la Ga­li­le­ja bio je da se na­uč­na ak­tiv­nost u ka­to­lič­kim ze­mlja­ma ugu­ši: „Po­sli­je osu­de Ga­li­le­ja, knji­ge ko­je su bi­le u pret­hod­ni­ci no­ve na­u­ke – tj. one ko­je su za­stu­pa­le me­ha­nič­ku fi­lo­zo­fi­ju i he­li­o­cen­trič­nost – mo­ra­le su se štam­pa­ti ta­mo gdje in­kvi­zi­ci­ja ni­je ima­la vlast. U prak­si to je zna­či­lo u pro­te­stant­skoj Evro­pi.”
Ga­li­le­je­ve kon­struk­ci­je sve bo­ljih i kva­li­tet­ni­jih dur­bi­na, pri če­mu i su ne­ki mo­de­li ima­li uve­ća­nje i pre­ko 30 pu­ta, iza­zva­lo je ve­li­ko in­te­re­so­va­nje či­ta­ve kul­tur­ne jav­no­sti u Evro­pi. Ga­li­lej je čak, or­ga­ni­zo­vao i pro­iz­vod­nju svo­jih in­stru­me­na­ta od ko­jih je ne­ke po­kla­njao uva­že­nim su­ve­re­ni­ma, a mno­ge pro­da­vao i ta­ko sti­cao od­re­đe­nu ma­te­ri­jal­nu ko­rist. Mno­gi po­sma­ra­či su uoča­va­li raz­ne po­ja­ve na ne­bu što je bo­ga­ti­lo zna­nje u obla­sti prak­tič­ne astro­no­mi­je. Po­je­din­ci su čak, po­če­li i da ospo­ra­va­ju Ga­li­le­jev pri­mat u ne­kim nje­go­vim ot­kri­ći­ma, kao što su, na pri­mjer, bi­le pje­ge na Sun­cu ili po­sto­ja­nje sa­te­li­ta oko Ju­pi­te­ra. U tom po­gle­du mo­že­mo po­me­nu­ti sa­mo naj­zna­čaj­ni­je is­tra­ži­va­če iz tog vre­me­na. Naj­pri­je Si­mo­na Ma­ri­ju­sa (1570–1624), ko­ji je, ta­ko­đe, me­đu pr­vi­ma po­sma­trao Ju­pi­te­ro­ve mje­se­ce i pom­no bi­lje­žio nji­ho­ve po­lo­ža­je i po­ja­ve ko­je uzro­ku­ju. Pr­vi je za­pa­zio po­sto­ja­nje ču­ve­ne An­dro­me­di­ne ma­gli­ne (sa­da po­zna­te kao Ve­li­ke ga­lak­si­je u sa­zvje­žđu An­dro­me­da), kao i po­ja­vu Mer­ku­ro­vih fa­za (mi­je­na). Za­tim i pa­žlji­ve po­sma­tra­če Kri­sto­fa Šaj­ne­ra (1575–1650) i Jo­ha­na Fa­bri­ci­ju­sa (1587–1615), ko­ji vr­še po­sma­tra­nje pje­ga na Sun­cu u isto vri­je­me ka­da je to ra­dio Ga­li­lej, od­no­sno po­čev­ši od 1611. go­di­ne. I ovi po­sma­tra­či su, slič­no Ga­li­le­ju, na osno­vu po­mje­ra­nja pje­ga to­kom vre­me­na, mo­gli da od­re­đu­ju br­zi­nu okre­ta­nja Sun­ca oko sop­stve­ne ose.
(NA­STA­VI­ĆE SE)