-PI­ŠE: Dra­gi­ša Do­žić

Po­zna­ti ar­hi­tek­ta, pro­fe­sor Be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta i biv­ši gra­do­na­čel­nik Be­o­gra­da Bog­dan Bog­da­no­vić, pri­je vi­še od po­la vi­je­ka, ova­ko je do­ži­vio pr­vi su­sret sa Bi­o­grad­skim je­ze­rom i Bi­o­grad­skom go­rom: ,,To je ne­što što od­vo­di iz na­šeg vre­me­na i vra­ća, po­ma­lo, u pro­šlost i svi­jet baj­ki, što pod­sje­ća na da­le­ku pro­šlost ze­mlje, a ni­je ni pej­zaž ni emo­ci­ja, a sve je di­vlje, ne­vi­no, ne­zgrap­no i pre­ve­li­ko, a sve je pre­tje­ra­no i brit­ko i svje­tlost i sje­na­ka i anar­hi­ja mi­ri­sa i či­ni je iz­nad na­šeg vre­me­na i na­še ci­vi­li­za­ci­je, gdje se čo­vjek gu­bi kao lič­nost na­šeg vre­me­na…” Bi­o­grad­ska go­ra da­nas ima i svo­je dru­go na­lič­je. Je­dan po­sje­ti­lac, ko­ji je do­bar po­zna­vlac pri­rod­nih ri­jet­ko­sti Bi­o­grad­ske go­re, ovog lje­ta je na ova­kav na­čin do­ži­vio su­sret sa Bi­o­grad­skom go­rom: ,,Pra­šum­ski re­zer­vat. Mi­ri i ti­ši­na i za čo­vje­ka i za di­vljač. Net­knu­ta pri­ro­da vje­ko­vi­ma. To je bi­lo ne­ka­da, pri­je 45 go­di­na, ka­da sam pr­vi put kro­čio u re­zer­vat. Ne­ma to­ga vi­še u Bi­o­grad­skoj go­ri. A sa­da mi­ris di­ma i ro­šti­lja, bu­ka mo­to­ra i dži­po­va od Kra­lje­va ko­la do Ze­ko­ve gla­ve. Re­li sa­vre­mi­nih `ljubitelja prirode`. Go­mi­le auta i mi­ris naf­te na par­kin­gu kod je­ze­ra. Moć­ne ma­ši­ne sa de­se­ti­na­ma ko­nja, la­du­ju is­pod bu­ka­va. Bun­ga­lo­vi, og­nji­šta, gra­di­li­šte no­vog ugo­sti­telj­skog objek­ta. Vi­ken­dom, va­ša­ri­šte. Ako po­bjeg­ne­te iz ovog ha­o­sa i kre­ne­te sta­zom oko je­ze­ra, da se na­di­še­te či­stog va­zdu­ha, do­če­ka vas na dru­goj stra­ni je­ze­ra, mi­ris im­preg­ni­sa­nih tal­pi na mo­sto­vi­ma, obje­kat rib­nja­ka, po­ču­pa­ni pa­nje­vi od po­sje­če­nih sta­ba­la na oba­li je­ze­ra. Po­đe­te li pre­ma La­le­vi­ća do­lo­vi­ma, sre­šće vas stra­ši­lo osma­trač­ni­ca. Bi­o­grad­sko je­ze­ro, sr­ce re­zer­va­ta, a oko je­ze­ra to­tal­na de­va­sta­ci­ja pro­sto­ra. Pre­ko 30.000 po­sje­ti­la­ca u to­ku se­zo­ne i di­vljač bje­ži iz tog ha­o­sa… Grad­nja obje­ka­ta oko je­ze­ra je, vje­ro­vat­no, po­kri­ve­na po­treb­nom do­ku­me­na­ta­ci­jom i sve je po za­ko­nu. Ta­man po­sla da oni ko­ji bri­nu o ži­vot­noj sre­di­ni i za­šti­ti pri­ro­de, ra­de mi­mo pro­pi­sa. Si­gur­no je ura­đe­na i stra­te­ška pro­cje­na uti­ca­ja na ži­vot­nu sre­di­nu, ali pro­pi­se do­no­si čo­vjek i uskla­đu­je ih pre­ma svo­jim tr­nut­nim po­tre­ba­ma. Da­nas do­no­se pro­pis, a sju­tra iz­mje­nu. A pra­šu­ma ne ži­vi od da­nas do sju­tra, ona ne­ma krat­ko­roč­ni in­te­res. Ona je tu bi­la vje­ko­vi­ma i sa­ču­va­la se. Ni de­se­ti­ne ka­tu­na i bu­lju­ci sto­ke na obo­du pra­šu­me ne na­u­di­še joj. De­va­sta­ci­ji re­zer­va­ta mo­ra se sta­ti na put, uko­li­ko ne že­li­mo da osta­ne­mo bez pra­šu­me. De­va­sta­ci­ja se ši­ri me­tar po me­tar, obje­kat po obje­kat, ape­ti­ti ra­stu, pa će bi­ti i spra­to­va. Da mi ne­što za­ra­di­mo, a bu­du­ćim ge­ne­ra­ci­ja­ma će­mo osta­vi­ti pri­ču o ne­ka­da­šnjoj pra­šu­mi.” (D.M.)
O bri­zi u za­šti­će­nim pro­sto­ri­ma i, uop­šte, o od­no­su o za­šti­ti živt­ne sre­di­ne do­sad su se ogla­si­le mno­ge par­la­men­tar­ne i van­par­la­men­tar­ne stran­ke, ne­vla­di­ne or­ga­ni­za­ci­je, ne­za­vi­sni in­te­lek­tu­al­ci, ali to ni­je da­va­lo že­lje­ne re­zul­ta­te. Pro­šle go­di­ne Po­zi­tiv­na Cr­na Go­ra ogla­si­la se po­vo­dom ne­la­gal­nih obje­ka­ta o na­ci­o­nal­nim par­ko­vi­ma, za­la­žu­ći se, amand­man­ski, da ne bu­du ob­u­hva­će­ni Za­ko­nom o le­ga­li­za­ci­ji ne­for­mal­nih obje­ka­ta. U sa­op­šte­nju je ta stran­ka en­re­gič­no zah­ti­je­va­la da se ne­le­gal­ni objek­ti uklo­ne, is­ti­ču­ći zna­čaj tih pro­sto­ra, ko­ji či­ne 7,7 od­sto te­ri­to­ri­je Cr­ne Go­re i pred­sta­vlja­ju eko­lo­šku i ge­o­graf­sku cje­li­nu, ko­ja se po­seb­nim za­ko­nom iz­dva­ja i šti­ti. S ob­zi­rom na od­nos vla­sti pre­ma tom pro­ble­mu, otva­ra­nje po­gla­vlja 27 o za­šti­ti ži­vot­ne sre­di­ne bi­će ve­li­ki iza­zov. Po­sto­je pri­mje­ri ne­kih dr­ža­va, ko­je su is­hi­tre­no po­sta­le čla­ni­ce EU, a ka­sni­je su pla­ća­le ne­ke pe­na­le zbog ne­is­pu­nja­va­nja eko­lo­ških stan­dar­da.
Za­vr­ša­va­ju­ći apel za spas Bi­o­grad­ske go­re, ko­ju su de­ce­ni­ja­ma ču­va­li na­ši pre­ci, nad­le­žne dr­žav­ne i na­uč­ne in­sti­tu­ci­je, lju­di od stru­ke i na­u­ke, sje­tio sam se raz­go­vo­ra Zo­ra­na Ra­di­sa­vlje­vi­ća, no­vi­na­ra ,,Po­li­ti­ke”, sa Vi­tom Mar­ko­vi­ćem, po­zna­tim pje­sni­kom , pro­znim pi­scem, ese­ji­stom, ana­li­ti­ča­rem, po­vo­dom nje­go­ve na­no­vi­je knji­ge ,,Go­vo­rio je Vi­to Mar­ko­vić” (Po­li­ti­ka, 29.6.2017). Vi­to je tom pri­li­kom re­kao: ,,Ovaj vek je si­le­dži­ja, ne­čo­vek. Ne­sta­li su ide­a­li. uni­šte­na je mo­ral­na sna­ga. Sa­mo se o bo­gat­stvu i sla­vi sa­nja”. Pri­u­pi­tao ga je no­vi­nar ,,Ho­će­te re­ći, sve je da­nas u zna­ku po­hle­pe i stra­sti?”
„Tač­no ta­ko. Ucvi­ljen je ži­vot. Vla­sni­ci krup­nog ka­pi­ta­la, pre­ma svo­joj vo­lji i po­tre­ba­ma, sli­ku sve­ta stva­ra­ju. Raz­me­ću se, u tu­đi pro­stor utr­ča­va­ju. Bez gri­že sa­ve­sti, sla­bi­jeg od se­be, ga­ze , pot­či­nja­va­ju. Ose­ćaj si­gur­no­sti, ljud­ski spo­koj ugro­ža­va­ju. Ovaj vek ni­je ljud­ski vek. On je si­le­dži­ja, ne­čo­vek. Na sva­kom ko­ra­ku ljud­ska ose­ća­nja vre­đa. Ne pri­hva­ta čo­ve­ka kao čo­ve­ka. Okre­će mu le­đa. Me­ri­la vred­no­sti u nje­mu ne­ma.” Sle­de­će pi­ta­nje no­vi­na­ra pje­sni­ku Vi­tu je bi­lo: ,,Po­sto­ji, valj­da, ne­što što čo­ve­ku sna­gu da­je, put u ži­vot u bu­duć­nost otva­ra?”. Pje­snik je na to ka­zao: ,,Po­sto­je, na­rav­no, san i na­da…” Ci­ti­rao sam pje­sni­ka Mar­ko­vi­ća sa­mo ra­di to­ga što sam u nje­go­vim od­go­vo­ri­ma pre­po­znao sta­vr­nost ko­ja nas okru­žu­je i vuč­je vri­je­me, ko­je sve no­si i žde­re, da čo­vjek sa­mo u snu mo­že da vi­di na­du.
Zbog sve­u­kup­nog dru­štve­nog zna­ča­ja i ši­reg re­gi­o­nal­nog in­te­re­sa za oču­va­nje Bi­o­grad­ske go­re i nje­nog po­nov­nog kan­di­do­va­nja za upis na li­stu Svjet­ske ba­šti­ne Une­ska, po­zi­vam od­go­vor­ne dr­žav­ne or­ga­ne i in­sti­tu­ci­je, ne­vla­di­ne or­ga­ni­za­ci­je i dru­ge su­bjek­te, ko­ji se ba­ve za­šti­tom ži­vot­ne sre­di­ne, da spri­je­če na­um si­le­dži­ja i moć­nih taj­ku­na da iz­gra­de no­vi ho­tel u sr­cu pra­šu­me. Pri­prem­nim ra­do­vi­ma za grad­nju, bez gra­đe­vin­ske do­zvo­le, za­po­čeo je pro­ces de­va­sta­ci­je pra­šum­skog re­zer­va­ta od evrop­skog zna­ča­ja. Mo­gu­će je da su za­klju­ča­na vra­ta da Bi­o­grad­ska go­ra po­sta­ne dio Svjet­ske ba­šti­ne, na­ro­či­to zbog či­nje­ni­ce da ni­je­su pri­hva­će­ne pre­po­ru­ke eks­pe­ra­ta da se po­sto­je­ći objek­ti iz­mje­ste na Kra­lje­vo ko­lo. Neo­d­go­vo­ran od­nos pre­ma iz­vor­nim pri­rod­nim re­zer­va­ti­ma, pred­sta­vio bi nas pred li­cem ci­vi­li­zo­va­ne Evro­pe u XXI vi­je­ku, kao pri­mi­ti­van i ne­pro­svi­je­ćen na­rod, ko­ji ne zna da ci­je­ni vri­jed­no­sti, ko­je nas vi­so­ko re­pre­zen­tu­ju i či­ne naš na­ci­o­nal­ni eko­lo­ški brend.
(KRAJ)