-Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Ve­li­ki do­pri­nos po­pu­la­ri­za­ci­ji i usva­ja­nju he­li­o­cen­trič­nog si­ste­ma svi­je­ta, kao i dru­gim obla­sti­ma na­u­ke, dao je zna­me­ni­ti ita­li­jan­ski na­uč­nik Ga­li­leo Ga­li­lej (1564–1642). Ro­đen je u Pi­zi, a ško­lo­vao se za lje­ka­ra, ali stu­di­je me­di­ci­ne ni­ka­da ni­je za­vr­šio, ne­go se po­sve­tio pro­u­ča­va­nju fi­zi­ke, ma­te­ma­ti­ke i teh­nič­kih di­sci­pli­na. Ra­no je po­stao (sa 25 go­di­na) pro­fe­sor ma­te­ma­ti­ke u Pi­zi, a po­tom u Pa­do­vi (od 1591), da bi 1610. pre­šao u Fi­ren­cu, gdje je bio u slu­žbi ču­ve­ne po­ro­di­ce Me­di­či. Na­da­re­ni mu­zi­čar i umjet­nik i kul­ti­vi­sa­ni hu­ma­ni­sta, Ga­li­leo je po­zna­vao i vo­lio la­tin­ske kla­si­ke i ita­li­jan­sku po­e­zi­ju. Isto ta­ko, bio je i astro­nom i fi­zi­čar ko­ji je po­mo­gao da se uz­dr­ma sred­njo­vje­kov­na kon­cep­ci­ja ko­smo­sa i uob­li­či mo­der­ni na­uč­ni po­gled na svi­jet. Ga­li­lej je, ina­če, mno­go du­go­vao pla­to­nov­skoj tra­di­ci­ji, ko­ja je po­ku­ša­va­la da shva­ti ma­te­ma­tič­ku har­mo­ni­ju uni­ver­zu­ma. Po­seb­nu pa­žnju je po­sve­tio iz­u­ča­va­nju Ar­hi­me­do­vih na­uč­nih ra­do­va, ko­ga je do­ži­vlja­vao za naj­ve­ćeg i naj­zna­čaj­ni­jeg he­le­ni­stič­kog ma­te­ma­ti­ča­ra, fi­zi­ča­ra i in­že­nje­ra, ko­ji je tra­gao za ge­o­me­trij­skim shva­ta­njem pro­sto­ra i kre­ta­nja.
Ga­li­lej je od­ba­cio sred­njo­vje­kov­nu po­dje­lu uni­ver­zu­ma, ko­ja je po­ti­ca­la još od Ari­sto­te­la, na vi­še i ni­že pod­ruč­je, i pro­kla­mo­vao ide­ju o jed­no­o­bra­zno­sti pri­ro­de. Ka­da je sa­znao da su u Ho­lan­di­ji iz­u­mi­li dur­bin, o če­mu ga je oba­vi­je­stio je­dan nje­gov ra­ni­ji uče­nik, Ga­li­lej je sam se­bi na­pra­vio taj in­stru­ment i upo­tri­je­bio ga za is­tra­ži­va­nje ne­ba. Bio je pr­vi čo­vjek ko­ji je to uči­nio. To­kom ži­vo­ta je na­pra­vio ne­ko­li­ko mo­de­la, stal­no ih usa­vr­ša­va­ju­ći, pri če­mu je nje­gov pr­vi dur­bin kon­stru­i­san u de­cem­bru 1609. go­di­ne. Po­sta­vio ga je u ku­po­li ve­li­ke ka­te­dra­le Sve­tog Mar­ka u Ve­ne­ci­ji, i nji­me je po­čeo da po­sma­tra zvje­zda­no ne­bo. Bio je to pr­vi pro­dor u du­bi­ne va­si­o­ne na osno­vu ko­ri­šće­nja op­tič­ke teh­ni­ke, što je pred­sta­vljao pre­la­zak na no­vu isto­rij­sku fa­zu u raz­vo­ju ove drev­ne na­u­ke. Nje­gov dur­bin je imao za objek­tiv ra­sip­no (kon­vek­sno) so­či­vo, a za oku­lar sa­bir­no (kon­kav­no) so­či­vo što je omo­gu­ća­va­lo stva­ra­nje us­prav­nih li­ko­va.
Ga­li­lej je od­mah, po­što je usmje­rio no­vi in­stru­ment ka zvje­zda­nom ne­bu, za­pa­zio no­ve pri­zo­re ko­je pri­je nje­ga ni­ko ni­je mo­gao vi­dje­ti ni­ti pret­po­sta­vi­ti da se mo­gu za­pa­zi­ti. Br­zo je usta­no­vio da Mje­se­če­va po­vr­ši­na ni­je rav­na ni ide­al­na ne­be­ska oblast, već po­vr­ši­na pre­kri­ve­na mno­go­broj­nim pla­nin­skim lan­ci­ma, kru­žnim bre­go­vi­ma i ve­li­kim i ma­lim udo­li­na­ma ko­je je na­zvao mo­ri­ma. Na­sto­jao je da iz­mje­ri vi­si­nu ta­mo­šnjih pla­ni­na na osno­vu du­ži­ne sjen­ki, ko­ju ba­ca­ju ka­da su oba­sja­ne Sun­če­vom svje­tlo­šću. Utvr­dio je da Mje­sec uvi­jek Ze­mlji po­ka­zu­je jed­nu te istu stra­nu, iz če­ga je pro­zi­la­zi­lo da on na­pra­vi je­dan pu­ni obrt za isto vri­je­me za ko­je se okre­ne i oko svo­je ose. Usta­no­vio je da se ipak, vi­di ne­što vi­še od po­lo­vi­ne Mje­se­če­ve lop­te na osno­vu tzv. po­ja­ve li­bra­ci­je. Po­sma­tra­ju­ći Mje­sec, Ga­li­lej je za­klju­čio: „Do­šao sam do mi­šlje­nja i uvje­re­nja da po­vr­ši­na Mje­se­ca (a i dru­gih ne­be­skih ti­je­la) ni­je glat­ka, jed­no­o­bra­zna i pre­ci­zno sfe­rič­na ka­ko vje­ru­je ve­li­ki broj fi­lo­zo­fa, već je ne­rav­na, gru­ba i pu­na udu­blje­nja i uz­vi­še­nja, na­li­ku­je po­vr­ši­ni Ze­mlje, sa na­iz­mje­nič­nim lan­ci­ma pla­ni­na i du­bo­kih do­li­na.”
Ovo ot­kri­će Mje­se­če­vih kra­te­ra i pla­ni­na, na­ve­lo je Ga­li­le­ja da ras­ki­ne s ari­sto­te­lov­skim uče­njem da su ne­be­ska ti­je­la či­sta, sa­vr­še­na i ne­pr­o­mjen­lji­va. To je zna­či­lo da je Mje­sec, za­pra­vo, jed­no ne­be­sko ti­je­lo, sa­či­nje­no od istog ma­te­ri­ja­la kao i Ze­mlja. Ga­li­le­je­vo ot­kri­će Sun­če­vih pje­ga ne­ko­li­ko go­di­na ka­sni­je, pred­sta­vlja­lo je još je­dan do­kaz da ne­be­ska ma­te­ri­ja ni­je bi­la ne­pro­mjen­lji­va po pri­ro­di. Za Ga­li­le­ja ni­je po­sto­ja­la raz­li­ka u sa­sta­vu iz­me­đu ne­be­skih i ze­malj­skih ti­je­la. Pri­ro­da ni­je hi­je­rar­hij­ski stvo­re­na u ob­li­ku spe­ci­fič­nog po­ret­ka, u ko­me su fi­zič­ke cje­li­ne ran­gi­ra­ne pre­ma svom po­sje­do­va­nju ili ne­do­stat­ku ne­ke oso­bi­ne; za­pra­vo, pri­je bi se mo­glo re­ći da je ona ho­mo­gen si­stem, isti u svim svo­jim seg­men­ti­ma. Po­je­din­ci ko­ji su bi­li oda­ni kon­ven­ci­o­nal­nom ari­sto­te­lov­skom po­gle­du, od­ba­ci­va­li su Ga­li­le­je­vo ot­kri­će, po­ri­ču­ći da Mje­sec, kao kri­stal­na ne­be­ska sfe­ra, mo­že da bu­de za­mr­ljan (pre­kri­ven) kra­te­ri­ma, ili da sim­bol ne­be­skog sa­vr­šen­stva, Sun­ce, mo­že da bu­de upr­lja­no pje­ga­ma. Tvr­di­li su da Ga­li­le­jev dur­bin ne da­je objek­tiv­ne pri­zo­re stvar­no­sti, ne­go ob­ma­nju­je po­sma­tra­če.
Sa svo­jim dur­bi­nom Ga­li­lej je ot­krio če­ti­ri sa­te­li­ta ko­ja kru­že oko Ju­pi­te­ra, što je bi­lo do­stig­nu­će ko­jim je pre­va­zi­đe­na glav­na za­mjer­ka Ko­per­ni­ko­vom si­ste­mu. Ga­li­lej je po­ka­zao da jed­no ne­be­sko ti­je­lo mo­že, za­i­sta, da se okre­će oko cen­tra ko­ji ni­je Ze­mlja; da Ze­mlja, da­kle, ni­je za­jed­nič­ki cen­tar za sva ne­be­ska ti­je­la; i da ne­ko ne­be­sko ti­je­lo (Ze­mljin mje­sec ili Ju­pi­te­ro­vi sa­te­li­ti) mo­že da kru­ži oko ne­ke pla­ne­te u isto vri­je­me, dok se ta pla­ne­ta okre­će oko ne­kog dru­gog ti­je­la (Sun­ca).
Ga­li­lej je kr­čio pu­te­ve u eks­pe­ri­men­tal­noj fi­zi­ci i una­pri­je­dio mo­der­nu pred­sta­vu – da na­u­ka o kre­ta­nju tre­ba da bu­de iz­ve­de­na iz ne­po­sred­nog po­sma­tra­nja i iz ma­te­ma­ti­ke. Ba­ve­ći se pro­ble­mom kre­ta­nja, Ari­sto­tel ni­je po­la­zio od po­sma­tra­nja i ma­te­ma­tič­kih pro­ra­ču­na, već se uglav­nom osla­njao a pri­o­ri na prin­ci­pe i lo­gi­ku zdra­vog ra­zu­ma; na­su­prot nje­mu, Ga­li­lej je in­si­sti­rao na pri­mje­ni ma­te­ma­ti­ke pri iz­u­ča­va­nju ti­je­la u po­kre­tu, i u stva­ri je iz­u­ča­vao ubr­za­nje, iz­vo­de­ći eks­pe­ri­men­te, ko­ji su iz­i­ski­va­li bri­žlji­va ma­te­ma­tič­ka mje­re­nja.
(NA­STA­VI­ĆE SE)