-Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

U Pe­tro­ni­je­vi­će­voj iz­ja­vi, na­ved­noj u pro­šlom na­stav­ku, iz­re­če­noj u afek­tu, či­me ona ne gu­bi auten­tič­nost već je upra­vo do­bi­ja, ni­je su­štin­ski va­žna nje­go­va pri­jet­nja da će se vra­ti­ti Tur­ci u Sr­bi­ju, ne­go nje­go­vo po­i­ma­nje funk­ci­o­ni­sa­nja vla­sti, ko­je je la­kon­ski iz­re­kao je­dan ma­nje is­tak­nut usta­vo­bra­ni­telj­ski pr­vak: „Vlast je tu­tor, a na­rod pu­pi­la”. Da­kle, vlast se mo­ra po­što­va­ti, auto­ri­tet vla­sti ne smi­je bi­ti do­ve­den u pi­ta­nje, u su­prot­nom sli­je­di nje­no uru­ša­va­nje. Bi­lo da je či­ja, vlast je jed­na­ka.
Pre­go­vo­ri kne­za Mi­ha­i­la i Mu­sa-efen­di­je o sud­bi­ni usta­vo­bra­ni­te­lja tra­ja­li su od av­gu­sta do ok­to­bra 1840. go­di­ne. Tur­ski ko­me­sar je pred­la­gao da se biv­šim čla­no­vi­ma Sa­vje­ta, ko­ji su pre­bje­gli pod tur­sku za­šti­tu, od­re­de pen­zi­je, a da se osta­li am­ne­sti­ra­ju. Me­đu­tim, ka­da je knez Mi­ha­i­lo taj pred­log iz­nio na raz­ma­tra­nje Sa­vje­tu, sa­vjet­nik Pe­tar Tu­ca­ko­vić iz­ja­vio je da će se i sam pri­klju­či­ti „od­met­ni­ci­ma”, ako im se odo­bri pen­zi­ja, pa je ta­ko, od­lu­kom ve­ći­ne u Sa­vje­tu, pred­log od­bi­jen. Po­što pre­go­vo­ri kne­za Mi­ha­i­la i Mu­sa-efen­di­je ni­je­su uro­di­li plo­dom, Pe­tro­ni­je­vić i još tri­de­set še­sto­ri­ca usta­vo­bra­ni­te­lja kre­nu­li su za­jed­no sa tur­skim ko­me­sa­rom 16. ok­to­bra 1840. iz ze­mlje. To je bi­la pr­va ma­sov­na po­li­tič­ka emi­gra­ci­ja iz Sr­bi­je. One su se i ka­sni­je de­ša­va­le u do­ba po­li­tič­kih pro­mje­na, kao 1842, kad su emi­gri­ra­li obre­no­vi­ćev­ci, te 1883. kad je ista sud­bi­na za­de­si­la ra­di­ka­le.
Čim su sti­gli u Vi­din usta­vo­bra­ni­te­lji su se po­di­je­li­li na dvi­je gru­pe. Jed­ni su osta­li u Vi­di­nu, a Pe­tro­ni­je­vić, Vu­čić, Ili­ja Ga­ra­ša­nin i još njih de­se­tak, pro­du­ži­li su u Ca­ri­grad. Por­ta ni­je sa­mo pru­ža­la usta­vo­bra­ni­te­lji­ma mo­ral­nu po­dr­šku, već ih je ma­te­ri­jal­no iz­da­šno po­ma­ga­la. Naj­pri­je su bi­li smje­šte­ni u Mu­sa-pa­ši­nom ko­na­ku a po­sli­je tri ne­dje­lje pre­se­lje­ni su u ku­ću ure­đe­nu „po je­vro­pej­ski”. Iz tur­ske dr­žav­ne ka­se do­di­je­lje­no im je 20.000 gro­ša po­mo­ći: Pe­tro­ni­je­vi­ću i Vu­či­ću po 2.500 gro­ša, biv­šim čla­no­vi­ma Sa­vje­ta po 2.000 i ta­ko da­lje. Pe­tro­ni­je­vić je u iz­gnan­stvo po­veo jed­nog slu­gu i jed­nog pi­sa­ra.
Ko­ri­ste­ći ve­ze na Por­ti, Pe­tro­ni­je­vić se, kao pred­vod­nik emi­gra­ci­je, an­ga­žo­vao na omo­gu­ća­va­nju „čast­nog” po­vrat­ka usta­vo­bra­ni­te­lja u Sr­bi­ju. Do lje­ta 1841. go­di­ne Pe­tro­ni­je­vi­će­vi na­po­ri ni­je­su uro­di­li plo­dom, pr­ven­stve­nog zbog to­ga što je sud­bi­na prog­na­nih usta­vo­bra­ni­te­lja za­vi­si­la od ru­sko-tur­skog spo­ra­zu­ma. Na­i­me, ve­li­ki ve­zir Re­uf-pa­ša je u de­cem­bru 1840. obe­ćao usta­vo­bra­ni­te­lji­ma da će ih sul­tan, u do­go­vo­ru sa ru­skom vla­dom, vra­ti­ti na ra­ni­ja zva­nja, sto­ga su slič­ne in­struk­ci­je do­bi­li i be­o­grad­ski mu­ha­fis Ća­mil-paš – od Por­te i ru­ski kon­zul Va­šćen­ko od svo­je vla­de. Osim to­ga, ru­ska vla­da je u mar­tu 1841. u Sr­bi­ju po­sla­la spe­ci­jal­nog iza­sla­ni­ka ba­ro­na Ni­ko­lu Li­ve­na ra­di spo­ra­zu­ma sa srp­skom vla­dom; tad je do­go­vo­re­no da se Pe­tro­ni­je­vi­ću i Vu­či­ću iz dr­žav­ne ka­se iz­da­je pen­zi­ja od 1.000 ta­li­ra. Pro­kla­ma­ci­jom od 5. apri­la 1841. go­di­ne knez Mi­ha­i­lo se oba­ve­zao da će am­ne­sti­ra­ti emi­gran­te, omo­gu­ći­ti im po­vra­tak u slu­žbu i obez­bi­je­di­ti im lič­nu i imo­vin­sku si­gur­nost, a prog­na­ni­ci su se ima­li oba­ve­za­ti da će pri­hva­ti­ti kne­že­vu mi­lost i da ne­će ra­di­ti pro­tiv vla­de. Usta­vo­bra­ni­te­lji su pred­lo­že­ni spo­ra­zum sma­tra­li po­ni­ža­va­ju­ćim, jer je od njih zah­ti­je­va­no da mo­le kne­za za slu­žbu a nju su, po svom uvje­re­nju, iz­gu­bi­li kne­že­vom kri­vi­com. Od Por­te su oče­ki­va­li da im omo­gu­ći bez­u­slov­no vra­ća­nje na sta­ra zva­nja.
Pe­tro­ni­je­vić je o svom ra­du kod Por­ti­nih zva­nič­ni­ka oba­vje­šta­vao usta­vo­bra­ni­te­lje u Vi­di­nu, ko­ji su se u me­đu­vre­me­nu po­di­je­li­li na „ro­do­ljup­ce srp­ske” i „usta­vo­bra­ni­te­lje”. Si­mu Mi­lu­ti­no­vi­ća Sa­raj­li­ju i ku­ma Ili­ju Ča­ra­pi­ća mo­lio je da pre­va­zi­đu spo­ro­ve, da „do­bro pro­mo­zga­ju o bu­du­ćoj sud­bi­ni sva­ko­ga” da se za nje­ga ne bri­nu jer, ka­ko za se­be ka­že, „ja po mom srd­cu ne mo­gu na­da­ti se ni­ka­ko­mu zlu ni od Bo­ga, ni od ca­re­va”. Pe­tro­ni­je­vi­će­vo pi­smo pri­mi­ri­lo je ras­pra­ve me­đu „Vi­din­li­ja­ma”, a Sa­raj­li­ja ga je zbog to­ga na­zvao „sve­srd­ni­kom”. Kra­jem apri­la ja­vio je Lu­ki Ga­ra­ša­ni­nu i Ste­va­nu Kni­ća­ni­nu da će „nji­ho­va” stvar do­bro is­pa­sti, iako je ba­ron Li­ven ra­dio su­prot­no na­lo­zi­ma svog dvo­ra, pa je pri­tom po­ku­šao i da oprav­da knez Mi­ha­i­lo­vu vla­du. Pe­tro­ni­je­vi­ćev op­ti­mi­zam za­sni­vao se na či­nje­ni­ci da je Por­ta, po­vo­dom Li­ve­no­ve mi­si­je, ko­jom je pre­ma nje­nom su­du pre­kr­šen ra­ni­je po­stug­nut do­go­vor o sta­tu­su usta­vo­bra­ni­te­lja, upu­ti­la žal­bu ru­skom po­slan­stvu u Ca­ri­grad. Jo­va­nu Zdrav­ko­vi­ću, pak pi­sao je po­čet­kom ju­na 1841. ka­ko se od kne­za Mi­ha­i­la oče­ku­je da iz­da „se­net”, ko­jim će se oba­ve­za­ti na strikt­no po­što­va­nje usta­va i iz­da­va­nje za­o­sta­lih pla­ta iz­gna­nim usta­vo­bra­ni­te­lji­ma. Kra­jem ju­na obe­ća­vao je Si­mi Mi­lu­ti­no­vi­ću da će se nji­hov po­lo­žaj ri­je­ši­ti za dvi­je ne­dje­lje. „Vi­dje­će­mo da li će se kon­či­ti i šta će da­lje slje­do­va­ti: za­sad pak znaj­te da ni­je ona­ko osta­lo kao što je Li­ven i Va­šćen­ko kteo”.
Por­ta je Pe­tro­ni­je­vi­ću u pro­lje­će 1841. go­di­ne nu­di­la slu­žbu u Mi­ni­star­stvu tr­go­vi­ne. Po­za­di­na tur­skog pred­lo­ga usled ne­do­stat­ka iz­vo­ra ni­je po­zna­ta, ali iz­gle­da da je Pe­tro­ni­je­vić, bu­du­ći raz­o­ča­ran su­ko­bi­ma i po­dje­la­ma iz­me­đu svo­jih po­li­tič­kih sa­bo­ra­ca u Ca­ri­gra­du i Vi­di­nu, ma­lo­du­šno po­mi­šljao da dig­ne ru­ke od da­lje bor­be u Sr­bi­ji.
(NA­STA­VI­ĆE SE)