-PI­ŠE: mr Ra­do­je Fe­mić

Ve­li­ku sim­bo­lič­ku za­go­net­ku, ko­ju je ini­ci­ra­lo Be­ke­to­vo dje­lo ,,Če­ka­ju­ći Go­doa”, Mi­o­drag Bu­la­to­vić svo­jom dra­mom ,,Go­do je do­šao” us­pi­ja­va da „od­go­net­ne“. Pred­nost či­ta­nja, sa­dr­ža­nu u vi­zu­e­li­za­ci­ji po­et­skih sli­ka, ko­je iz­no­va obra­zu­je sva­ki či­ta­lac po­na­o­sob, Bu­la­to­vić ko­ri­sti za re­a­li­za­ci­ju svo­je po­e­tič­ke per­spek­ti­ve. Pro­to­tekst na ko­ji se ugle­da, me­đu­tim, ne sli­je­di na mi­me­tič­ki na­čin. Šta­vi­še, pri­je bi se mo­glo re­ći da „zlo­u­po­tre­blja­va“ Be­ke­to­vog Go­doa za obra­zo­va­nje no­ve sim­bo­lič­ke per­spek­ti­ve.
Svje­stan je­din­stve­no­sti sop­stve­nog po­du­hva­ta, Bu­la­to­vić je kao uver­ti­ru za či­ta­nje nje­go­vog ko­ma­da „Go­do je do­šao” sa­či­nio „ne­ko­li­ko sa­svim slu­čaj­nih us­put­nih be­le­ža­ka“. Pri­je to­ga, ve­za­nost za pro­to­tekst Sa­mju­e­la Be­ke­ta Bu­la­to­vić je na­zna­čio pod­na­slo­vom svo­je dra­me, is­ti­ču­ći da je to „va­ri­ja­ci­ja na jed­nu ve­o­ma sta­ru te­mu“. Pro­tiv­reč­nost po­ja­šnja­va­nja knji­žev­nog dje­la Bu­la­to­vić uoča­va u ne­mo­guć­no­sti da se ne­u­mjet­nič­kom upo­tre­bom je­zi­ka raz­lo­ži sim­bo­lič­ki po­re­dak knji­žev­nog tek­sta, če­sto sa­kri­ven ne sa­mo u ono­me što sa­dr­že ri­je­či već i u ono­me što či­ni nji­hov eho. Pri­pad­nost dra­me „Go­do je do­šao” tra­di­ci­ji ap­surd­nog stva­ra­la­štva su­ge­ri­še sam autor, na­gla­ša­va­ju­ći da je ovo dje­lo „sa­zda­no ce­lo na pa­ra­dok­si­ma, na me­ta­fo­ra­ma, na ale­go­ri­ja­ma.“ U auto­po­e­tič­kom di­je­lu od­nos pre­ma pro­to­tek­stu pred­vi­dljiv je ba­rem u od­no­su na for­mal­nu struk­tur­nu di­men­zi­ju. Za raz­li­ku od Be­ke­ta, ko­ji svo­ju dra­mu li­ša­va uobi­ča­je­nih struk­tur­nih kon­ven­ci­ja (po­dje­le na či­no­ve i sce­ne), Bu­la­to­vić osta­je pri­vr­žen dram­skoj struk­tu­ri, ta­ko da se kon­tra­stiv­ni od­nos pre­ma pro­to­tek­stu us­po­sta­vlja već na for­mal­noj rav­ni. Bu­la­to­vić do­slov­no is­ti­če da je na ak­ci­ju sta­vio glav­ni ak­ce­nat. Ak­ci­ja, ili rad­nja, kao nu­žan pred­u­slov us­po­sta­vlja­nja dram­ske na­pe­to­sti i re­a­li­za­ci­je dram­skog su­ko­ba, is­klju­ču­je Bu­la­to­vi­ćev ko­mad iz tra­di­ci­je „ne­dra­ma­tič­nih dra­ma.“ Po­put nje­go­ve pro­ze, i dra­mu ka­rak­te­ri­še iz­ra­zit di­na­mi­zam, ostva­ren kroz pre­da­nost (an­ti)ju­na­ka ak­ci­ji, dok je pro­stor za kon­tem­pal­ci­ju ve­o­ma re­du­ko­van. Di­ja­lo­zi se di­na­mič­no smje­nju­ju, i kom­po­zi­ci­o­ne eta­pe dram­skog tek­sta usmje­re­ne su ka ras­ple­tu. U tom smi­slu, od­nos pre­ma pro­to­tek­stu je iz­ra­zi­to di­stink­ti­van. To će se od­ra­zi­ti i na sim­bo­lič­ki plan, bu­du­ći da je kod Be­ke­ta osnov­na „pre­pre­ka“ di­na­mi­ci tek­sta neo­t­klo­nji­va, ta­ko da se ne­do­sta­tak ak­ci­je, ka­ko je uka­za­no u pret­hod­nom po­gla­vlju, za­mje­nju­je do­mi­na­ci­jom ver­bal­nog pla­na.
Struk­tur­no svoj­stvo ko­je dra­mu „Go­do je do­šao” ve­zu­je za an­ti­dram­ski dis­kurs je­ste nje­no žan­rov­sko od­re­đe­nje. Autor ne pre­ten­du­je na je­din­stve­nost žan­rov­skog od­re­đe­nja, ko­je bi ima­lo for­mu žan­rov­skog eti­ke­ti­ra­nja, već osta­vlja slo­bo­du tu­ma­če­nja. Ni­je­dan od oda­bra­nih žan­rov­skih mo­de­la (dra­ma, ko­me­di­ja, far­sa, tra­gi­ko­me­di­ja, po­vest, sa­ti­ra...) ne do­vo­di pod znak pi­ta­nja osnov­no obi­ljež­je tek­sta: „a naj­vi­še od sve­ga ovo je igra.“
Igro­li­ki prin­cip svo­ja zna­če­nja cr­pi iz bli­sko­sti in­fan­til­noj per­spek­ti­vi, ko­ja omo­gu­ća­va po­i­gra­va­nje s nor­ma­ma op­ho­đe­nja i od­no­sa pre­ma svi­je­tu. Pri­sta­nak na igru pod­ra­zu­mi­je­va uki­da­nje opo­zit­no­sti ko­je ne­pre­mo­sti­vo odva­ja­ju svi­jet eg­zakt­ne re­al­no­sti od svi­je­ta ma­šte. U ne­kim dje­li­ma ap­surd­nog ka­rak­te­ra, iz­ra­že­nost ove kom­po­nen­te to­li­ko je sna­žna da se tekst mo­že tu­ma­či­ti i u klju­ču stva­ra­la­štva za dje­cu. Bu­la­to­vi­će­va dra­ma ne osta­vlja ta­kve mo­guć­no­sti, zbog su­ro­vo eks­po­ni­ra­ne de­struk­tiv­no­sti, kao osnov­ne ka­rak­ter­ne oso­bi­ne nje­go­vih li­ko­va. Po­e­tič­ka kon­stan­ta dra­me „Go­do je do­šao” je pe­si­mi­stič­ko osje­ća­nje, ko­je igru li­ša­va za­bav­nog ka­rak­te­ra, i pre­tva­ra je u igru za op­sta­nak po sva­ku ci­je­nu.
„Bu­la­to­vi­će­va po­la­zna spi­sa­telj­ska na­mje­ra (in­ten­tio auc­to­ris) bi­la je da svoj tekst ute­me­lji na raz­re­še­nju di­ho­to­mi­je čo­vje­ka/čo­vje­čan­stva, i iš­če­ki­va­nja Go­doa/Bo­ga, ko­ji ne do­la­zi. Ili, dru­ga­či­je re­če­no, osnov­nu po­li­fo­nij­sku an­ti­no­mi­ju Be­ke­to­vog dram­skog tek­sta: eg­zi­sten­ci­je bo­žan­skog bi­ća ili nje­go­ve eg­zi­sten­ci­je kao pu­ke ilu­zi­je, Bu­la­to­vić uki­da pre­ci­znim i jed­no­znač­nim si­žej­nim po­te­zom: do­vo­đe­njem Go­da“. Mo­ti­vi­šu­ći od­lu­ku da „do­ve­de“ Go­doa me­đu lju­de, i ti­me ozna­či kraj ne­pod­no­šlji­ve epo­he uza­lud­nog oče­ki­va­nja, Bu­la­to­vić iz­no­si uvje­re­nje da je Be­ket „osu­dio čo­ve­čan­stvo na do­ži­vot­no če­ka­nje. Bi­la je to ge­ni­jal­na, ci­nič­na i sa­svim ne­pra­ved­na for­mu­la: lju­di ga oče­ku­ju a ne zna­ju ni ko je on; oče­ku­ju ga a on ni­ka­ko ne do­la­zi. Tu kod Be­ke­ta po­či­nje i za­vr­ša­va se sve. Ali ne­ma for­mu­la ko­je su za­tvo­re­ne i za­vr­še­ne“.
Te­žnja ka za­vr­še­no­sti for­mu­le ulo­vi­la je od­lu­ku auto­ra „da se po­i­gra i da ga do­ve­de.“ Ra­ni­je uoče­na Bu­la­to­vi­će­va sklo­nost kar­ne­va­li­za­ci­ji do­ži­vje­će ovom dra­mom svo­ju pu­nu re­a­li­za­ci­ju. Po­i­gra­va­nje s ve­li­kim eg­zi­sten­ci­jal­nim te­ma­ma, gro­tesk­no su­prot­sta­vlja­nje li­ko­va nji­ho­vim oče­ki­va­nim svoj­stvi­ma, de­mi­to­lo­gi­za­ci­ju Go­do­o­vog li­ka i nje­go­vo pre­vo­đe­nje iz me­ta­fi­zič­kog u re­al­ni hro­no­top – sve su to no­vi­ne ko­je Bu­la­to­vić ugra­đu­je u svo­ju in­ter­pre­ta­ci­ju Go­do­o­vog do­la­ska.
An­ti­u­to­pij­ski ka­rak­ter dra­me „Go­do je do­šao” iz­ra­ža­va auto­po­e­tič­ki stav auto­ra: „Čo­ve­čan­stvo je ne­mo­gu­će na­pra­vi­ti sreć­nim.“ Go­do, pre­ma to­me, ni­je ni spa­si­lac ni iz­ba­vi­telj. On ne mo­že do­ni­je­ti svo­jim po­da­ni­ci­ma pro­mje­nu me­ta­fi­zič­kog sta­tu­sa, ni­ti iz­mi­je­ni­ti ap­surd­ni po­re­dak, ko­jem ih je Be­ket pot­či­nio. Go­do će, u Bu­la­to­vi­će­voj vi­zi­ji, svo­jom po­ja­vom još ja­če is­ta­ći ap­surd­nost svi­je­ta ko­ji je pri­vid­no po­di­je­ljen na one ko­ji če­ka­ju spa­se­nje i na one ko­ji to spa­se­nje do­no­se. Na­go­vje­šta­va­ju­ći osnov­ne sa­dr­žaj­ne cr­te dram­skog tek­sta, Bu­la­to­vić na­po­mi­nje da evo­lu­ci­ja Go­doa – od po­ten­ci­jal­nog me­si­je do ne­po­treb­nog za­na­tli­je (pe­ka­ra), uka­zu­je na ne­po­sto­ja­nje šan­se za iz­ba­vlje­nje, jer pre­stav­ni­ci ljud­ske vr­ste na sce­ni ni­ti spa­se­nje že­le, ni­ti su ga za­slu­ži­li.
(NA­STA­VI­ĆE SE)