-Pi­še: Dar­ko JO­VO­VIĆ

Opi­to­mljen i osna­žen svje­tli­ma vel­grad­skim, uro­đe­nim ta­len­tom i in­te­lek­tu­al­nom nad­grad­njom, od­lu­čio je Vlaj­ko da se, na­kon stu­di­ja, iz Be­o­gra­da, vra­ti u svoj za­vi­čaj. Rad­ni vi­jek za­po­čeo je u be­ran­skoj „Slo­bo­di“, li­stu ko­ji je, po svo­joj sa­dr­ži­ni i lju­di­ma ko­ji su ga stva­ra­li, ostao upam­ćen kao in­for­ma­tiv­ni i du­hov­ni sve­ti­o­nik na na­šim ši­rim pro­sto­ri­ma. Ta­da je nje­go­vo oštro pe­ro po­če­lo da is­pi­su­je na­še tra­ja­nje, da na no­vin­skoj har­ti­ji ovje­ko­vje­ča­va ljud­ske sud­bi­ne i zna­čaj­ne do­go­đa­je, ona­ko ka­ko to či­ne sa­mo oni za ko­je je iz­go­vo­re­na ili na­pi­sa­na ri­ječ ne­što naj­sve­ti­je. On je u to­ku svog du­go­go­di­šnjeg no­vi­nar­skog ra­da na stra­ni­ca­ma broj­nih li­sto­va i ča­so­pi­sa ob­ja­vio mno­štvo tek­sto­va, ko­ji su na pra­vi na­čin da­va­li pod­sti­caj pu­noj afir­ma­ci­ji sre­di­ne u ko­joj je ži­vio. Uz to, Vlaj­ko Ću­la­fić je bio je­dan od osni­va­ča i du­go­go­di­šnji di­rek­tor lo­kal­nog ra­di­ja u Be­ra­na­ma. Po­red to­ga, da­vao je pu­ni do­pri­nos or­ga­ni­zo­va­nju kul­tur­nih i dru­gih de­ša­va­nja na pro­sto­ru Va­so­je­vi­ća i ši­re. Za­to Vlaj­ko tra­je, ne sa­mo u no­vi­nar­skom i knji­žev­nom i du­hov­nom svi­je­tu, ne­go i u raz­go­vo­ri­ma obič­nih i neo­bič­nih, jer je sva­ki su­sret sa njim bi­vao svo­je­vr­sni do­ži­vljaj o kom se pri­ča i pre­pri­ča­va. A, bi­lo ga je svu­da gdje to ljud­ski za­htje­vi na­la­žu, od ot­ko­sa do mi­stri­je, od se­la do gra­da, od ka­fa­ne do bi­bli­o­te­ke, od ko­li­be i ka­tu­na do hra­mo­va i uni­ver­zi­te­ta. On i da­nas ta­mo ži­vi, iako ga ne sre­ta­mo kao ne­ka­da sprem­nog da nas, kao za­pe­ta pu­ška, na­smi­je do su­za. A da je bio na uslu­zi sve­mu što su od nje­ga tra­ži­li i vri­je­me i volj­ni i ne­volj­ni, iz­me­đu osta­log, go­vo­ri i po­da­tak da je odr­žao na sto­ti­ne po­smrt­nih go­vo­ra, sta­vlja­ju­ći do zna­nja da smo pred Bo­gom isti i da smrt če­ka i vu­ka i čo­vje­ka.
Na vi­jest o smr­ti Vlaj­ka Ću­la­fi­ća pred­sjed­nik Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re No­vi­ca Đu­rić je ka­zao da je kul­tur­na sce­na Cr­ne Go­re iz­gu­bi­la vr­snog in­te­lek­tu­al­ca i ve­li­kog čo­vje­ka i knji­žev­ni­ka.
– Vlaj­ko je po svom obra­zo­va­nju i je­din­stve­nom po­et­skom iz­ka­zu bio pre­po­zna­tljiv ne sa­mo u svo­jim rod­nim Va­so­je­vi­ći­ma, ne­go i u Cr­noj Go­ri i mno­go ši­re. Osta­vio je za so­bom de­se­tak knji­ga, broj­ne za­pi­se, ese­je, pri­ka­ze, no­vin­ske tek­sto­ve, što sve za­jed­no, i po obi­mu i po kva­li­te­tu, do­ka­zu­je da je bio mo­ral­na, ljud­ska i knji­žev­na gro­ma­da. Pli­je­nio je svo­jom du­hov­no­šću što ga je, iz­me­đu osta­log, svr­sta­lo u red naj­ve­ćih in­te­lek­tu­a­la­ca po­ni­klih u do­li­ni Li­ma. Za­to je i Udru­že­nje knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re od­la­skom Vlaj­ka Ću­la­fi­ća osta­lo us­kra­će­no za jed­nog vr­snog pi­sca či­je knji­žev­no dje­lo za­slu­žu­je po­seb­nu pa­žnju i po­što­va­nje – na­veo je Đu­rić.
Sli­čan stav iz­nio je i knji­žev­nik Ran­ko Jo­vo­vić is­ti­ču­ći da je Vlaj­ko Ću­la­fić bio iz­vr­stan pje­snik sa pu­no du­ha i ča­sti.
– Vlaj­ko Ću­la­fić je bio je­dan od naj­bo­ljih srp­skih pje­sni­ka u Cr­noj Go­ri. Bio je pje­snič­ki i ljud­ski soj. Nje­go­ve pje­sme su ima­le umjet­nič­ku i ljud­sku osno­vu. Va­žio je za iz­u­zet­no du­ho­vi­tog čo­vje­ka, ali ni­ka­da ni­je pre­šao gra­ni­cu ko­ja bi mo­gla da ospo­ri nje­go­vu ljud­sku i po­et­sku ve­li­či­nu. U ovim zlim vre­me­ni­ma svo­jim sti­ho­vi­ma svje­do­čio je o stra­da­nju srp­skog na­ro­da u Cr­noj Go­ri. Te nje­go­ve pje­sme osta­će traj­ni za­pis ko­ji ni­ko­ga ne­će osta­vlja­ti rav­no­du­šnim – na­gla­sio je Jo­vo­vić.
I knji­žev­nik Ili­ja La­ku­šić je po­tvr­dio da je Vlaj­ko Ću­la­fić bio iz­u­ze­tan pje­snik i sve­stra­no obra­zo­va­na lič­nost. Ka­zao je da je u pro­te­klih tri­de­se­tak go­di­na, ostva­rio za­pa­že­ne re­zul­ta­te na po­lju knji­žev­nog, no­vi­nar­skog, du­ho­vo­nog i sve­u­kup­nog kul­tur­nog stva­ra­la­štva.
– Vlaj­ko je pi­sao pre­test­nu po­e­zi­ju. To je ra­dio vr­hun­ski, osta­vlja­ju­ći du­bok trag u sa­vre­me­nom pje­sni­štvu na na­šim ši­rim pro­sto­ri­ma. Po­red to­ga bio je od­li­čan no­vi­nar i pu­bli­ci­sta. Ztao će nje­go­ve pje­sme i uz­vi­še­ne ri­je­či tra­ja­ti kao ne­što što ne za­slu­žu­je za­bo­rav – is­ta­kao je La­ku­šić.
Sve u sve­mu, knji­žev­no stva­ra­la­štvo Vlaj­ka Ću­la­fi­ća pred­sta­vlja zna­ča­jan do­pri­nos sve­u­kup­noj srp­skoj umjet­nič­koj tvo­re­vi­ni. Vlaj­ko je svo­jim dje­lom za­du­žio i Va­so­je­vi­će i Cr­nu Go­ru. Nje­go­vim od­la­skom osta­lo je upra­žnje­no mje­sto u udru­že­nji­ma knji­žev­ni­ka i no­vi­na­ra Cr­ne Go­re. Be­ra­ne i ci­je­li nje­gov za­vi­čaj će mo­ra­ti da na po­se­ban na­čin vred­nu­ju ono što je Vlaj­ko iz­nje­drio iz svo­je uža­re­ne stva­ra­lač­ke ra­di­o­ni­ce, jer nje­go­vo knji­žev­no i ljud­sko dje­lo za­slu­žu­je vječ­no tra­ja­nje.
(KRAJ)