-Pri­re­dio: Ivan Mi­lo­še­vić

Že­nid­ba. Na­zad za 20-30 go­di­na bi­li su sa­svim dru­gi obi­ča­ji pri pro­sid­bi i svad­bi. Ta­da je to bi­lo na ne­ko­li­ko na­či­na. Pro­sid­ba: mo­mak ma ko­jim na­či­nom da šta god dje­voj­ci i is­tu­ri pu­šku, što zna­či da je nje­go­va: na­sil­no od­vo­đe­nje de­voj­ke i, naj­zad, ima slu­ča­je­va da se dvo­ji­ca lju­di, ako se jed­nom ro­di mu­ško, a dru­gom žen­sko, po­go­de da se to dvo­je dje­ce uzmu ako osta­nu ži­vi, što se doc­ni­je mo­ra is­pu­ni­ti, pa ma­kar ko­je od njih osli­je­pi­lo ili osa­ka­ti­lo.
Obič­na je pro­sid­ba ova­ka: po po­la go­di­ne bi se vo­di­li pre­go­vo­ri iz­me­đu ro­da dje­voj­či­na i mo­mač­kog i to pre­ko pri­ja­te­lja i svoj­te-pro­vo­da­dži­je. Pre­ko tih pro­vo­da­dži­ja su do­zna­va­li ka­kva je de­voj­ka, jer se mla­do­že­nja i dje­voj­ka ni­su mo­gli vi­dje­ti, oso­bi­to po­što poč­ne go­vo­ri­ti o pro­sid­bi, a muč­no su je i osta­li ro­đa­ci mla­do­že­nji­ni mo­gli vi­dje­ti. Kad se do­bi­je pri­sta­nak od dje­vo­jač­kih ro­di­te­lja, on­da do­la­ze sa stra­ne mla­do­že­nje naj­ma­nje tri pro­sca da pro­se dje­voj­ku. To su obič­no otac ili stric ili brat mla­do­že­njin, naj­sta­ri­ji iz ple­me­na i još je­dan iz po­ro­di­ce ili ka­kav pri­ja­telj. Pro­sci obič­no idu pred ve­če i do­šav­ši dje­vo­jač­koj ku­ći, za­tu­re ka­kav dru­gi raz­go­vor, a kad se po­sta­vi so­fra, on­da nasjta­ri­ji pro­sac ot­poč­ne: „Mi do sad če­ka­smo da nas pi­ta­te što smo do­šli, pa po­što ne šće­ste, da vi ja ka­žem: ču­li smo da ima­te ne­ka­kvu đe­voj­či­cu, a mi opet ima­mo jed­no mom­če, pa smo do­šli da vi ju ište­mo, ako Bog bu­de su­dio, da bu­de­mo pri­ja­te­lji!” Po­sli­je ne­ko­li­kog ću­ta­nja naj­sta­ri­ji iz po­ro­di­ce od­go­vo­ri: „Ču­dim se za­što su se ova­kvi lju­đi po­te­ži­li, kad tu ne­ma za vas đe­voj­ke, to je ma­ka­nja (di­je­te).” Na to mu pro­sac ka­že: „Mo­re, mi još ne ma­ni­še­mo ma­kar da je od pe­di, no tra­ži­mo če­lja­de od lju­đi i odža­ka i do­bre pri­ja­te­lje, pa ni ona od ove ku­će ne mo­že bi­ti rđa­va.” Do­ma­ćin bi na to od­mah re­kao: „Pa po­što je ta­ko, sret­no bi­lo, da­će­mo vi ju, da ni ta­kvi lju­đi tra­že jed­nu mu­šku gla­vu ne bi­smo im se od­go­vo­ri­li, a ka­mo­li đe­voj­ku, ko­ja i ni­je za do­ma.” Ta­da pro­sci iz­va­de pr­sten (naj­ma­nje du­kat) i dad­nu ga star­je­ši­ni, po­što dje­voj­ka ne sa­mo što ni­je tu, ne­go ni­je ni u ku­ći. Ona ni­je mo­gla ka­za­ti ni ho­ću ni ne­ću, ma­kar je u vo­du ba­ci­li. Ta­ko se isto ni mla­do­že­nja za že­nid­bu ni­je pi­tao.
Po­što is­pro­se dje­voj­ku, poč­nu pi­ti ra­ki­ju, ko­ju su pro­sci do­ni­je­li. Tu se po­di­žu zdra­vi­ce, če­sti­ta se, lju­be se itd. Ra­no uju­tru pro­sci is­pa­le po ko­ju pu­šku, pa po­što ru­ča­ju da­ru­ju žen­ske, pri­ma­ju da­ro­ve za se­be, mla­do­že­nju i sva­ko če­lja­de u ku­ći i po­đu. Kad ku­ći poč­nu me­ta­ti iz pu­ša­ka, dok od je­da­red ne za­gr­me pred sva­kom se­o­skom ku­ćom pu­ške i se­lja­ci po­hi­ta­ju na če­sti­ta­nje. Tu na­sta­ne ve­li­ko ve­se­lje. Se­lja­ci za­pit­ku­ju ka­ko im se do­pa­do­še pri­ja­te­lji, ka­ko ih do­če­ka­še, da ot­ku­da ne vi­de­še dje­voj­ku, šta da­do­še pr­ste­na, da­ra, šta ih da­ro­va­še itd. Ovi se na to hva­le, iz­no­se da­ro­ve itd.
Ka­ko dje­voj­ka mo­ra sje­de­ti is­pro­še­na od jed­ne do pet go­di­na, to joj se ro­di­te­lji do­go­vo­re sa no­vim pri­ja­te­lji­ma ka­da će oni do­ni­je­ti se­ljan­sku ra­ki­ju. To je ra­ki­ja za se­lja­ke iz se­la iz ko­jeg je dje­voj­ka, a ovi opet kad sva­to­vi do­đu do­ne­su po jed­nu zdra­vi­cu (bo­cu ra­ki­je). Kad se do­ne­se se­ljan­ska ra­ki­ja, dje­vo­jač­ki otac tra­ži od svo­jih pri­ja­te­lja po 100-1000 gro­ša za ri­ječ (onu ko­ju je iz­go­vo­rio da će im da­ti dje­voj­ku), po 50-100 gro­ša brac­ko­ga da­ra ili pu­šku za bra­ta dje­voj­či­na, du­kat maj­ci, 200-250 gro­ša za pas dje­voj­ci, 50-100 gro­ša za zu­bun, ta­lir ili du­kat za ka­pu. Ovaj od­go­va­ra: „Da­ću, ako tra­ži­te i 100 du­ka­ta, do sad ni­ko ni­je ro­ba za bla­go osta­vio, pa ne­ću ni ja.” Ovom pri­li­kom ra­ki­dži­je (oni ko­ji do­ne­su se­ljan­sku ra­ki­ju) do­ne­su pro­še­ni­ci da­ro­ve, jer joj ovom pri­li­kom svi čla­no­vi po­ro­di­ce, pa i obli­žnje odi­ve mla­do­že­nji­ne, po­šlju da­ra. Dje­voj­ka im na to ša­lje uzdar­je. Sju­tra­dan ra­ki­dži­je se vra­ća­ju sa pri­mlje­nim uzdar­jem, ali pri­je ugo­vo­re ka­da će do­ći na ugo­vor i do­ni­je­ti sve što se od njih tra­ži. Pri­je ugo­vo­ra do­la­zi jed­na ili dvi­je že­ne od ro­da mla­do­že­nji­na i one se zo­vu tor­bo­no­še. Ove že­ne do­no­se tor­bu sa da­ro­vi­ma od svo­ju žen­skih iz ku­će. A dje­voj­ka im opet ša­lje uzdar­je, ali se kri­je i od ovih že­na, te je ne mo­gu vi­dje­ti.
Od pro­sid­be do svad­be bi­va­lo je da pro­te­če i po pet go­di­na. Za sve to vri­je­me dje­voj­ka se mo­ra­la kri­ti ne sa­mo od mla­do­že­nje i po­ro­di­ce mu, ne­go i od nje­go­vih ro­đa­ka i se­lja­ka. Za sve to vri­je­me ni­je išla ni na ka­kve sa­bo­re, skup­šti­ne ili sjed­ni­ce. Ako bi po­šla na pa­zar, sa­bor ili sa­ma na pla­ni­nu, pa bi to do­ču­la mla­do­že­nji­na po­ro­di­ca, od­mah bi je osta­vlja­li.
(na­sta­vi­će se)