-priredio: MILADIN VELjKOVIĆ

Ar­hi­man­drit Sa­va, u na­stav­ku svog za­pi­sa, ka­že da epar­hi­ja Ra­ško-pri­zren­ska „ob­u­hva­ta ove va­ro­ši: Pri­zren, Pri­šti­nu, Lju­mu, Gnji­la­ne, Ja­nje­vo, Vu­či­trn, Mi­tro­vi­cu, Ora­o­vi­cu, Peć, Đa­ko­vo, No­vi Pa­zar, Sje­ni­cu, No­vu Va­roš, Bi­je­lo Po­lje, Ro­ža­je, Be­ra­ne, Plav, Gu­si­nje i Ska­dar, a Pod­go­ri­ca, Spuž, Ža­bljak, Bar i Ul­cinj, to je oti­šlo od pri­je 8 go­di­na pod Cr­nu Go­ru”. Da­lje ar­hi­man­drit Sa­va na­vo­di:
– Po­sli­je uki­nu­ća Srp­ske pa­tri­jar­ši­je, 13. sep­tem­bra 1766. go­di­ne, osta­le su hi­lja­da­ma ku­ća du­že vre­me­na bez ar­hi­je­re­ja i po­po­va, pa ta­da se go­to­vo svi Sr­bi, pre­ko 200 se­la, u Go­ri i Lju­mi, na ju­go­za­pa­du od Pri­zre­na, is­tur­či­še.
Za ovih ne­sreć­nih 120 go­di­na po pa­du pa­tri­jar­ši­je zna se da su mi­tro­po­li­ti pri­zren­ski bi­li: Ga­vri­lo, So­fro­ni­je, Ev­se­vi­je, a, po nje­go­voj smr­ti, 1789. go­di­ne, osta­la je pri­zren­ska mi­tro­po­li­ja pra­zna 18 go­di­na, ali je bi­la za to vri­je­me pod nad­zo­rom mi­tro­po­li­ta no­vo­pa­zar­skog Ja­ni­ći­ja, ro­dom Sr­bi­na, iz No­vog Pa­za­ra, či­ja se epar­hi­ja bi­la ote­gla čak do be­o­grad­ske epar­hi­je – do Kru­šev­ca i Čač­ka, do iza Ohri­da i do Ja­dran­skog mo­ra, pa tek 1807. go­di­ne po­stao je on stal­ni mi­tro­po­lit ra­ško-pri­zren­sko-sken­de­rij­ski, s ti­tu­lom i „eg­zarh Gor­nje Me­zi­je”. Po smr­ti ovog sv. ar­hi­pa­sti­ra, 1818. go­di­ne, do­šao je de­čan­ski ar­hi­man­drit, Sr­bin iz Ku­ma­no­va, Za­ri­ja, a po smr­ti ovo­ga, 1830. go­di­ne, do­šli su opet sle­de­ći ar­hi­pa­sti­ri, Gr­ci: „Ana­ni­je 1836. go­di­ne, Ge­ra­sim od 1836. do 1837. go­di­ne, Si­nek­si­je od 1837. do 1840. go­di­ne, Ig­nja­ti­je od 1840. do 1849. go­di­ne, a te go­di­ne do­đe za mi­tro­po­li­ta pri­zren­skog sa­da­šnji vla­di­ka Me­le­ti­je.
Ri­mo­ka­to­lič­ke vje­ro­i­spo­vi­je­sti Al­ba­ne­zi ili, bo­lje re­ći, po­ka­to­li­če­ni Sr­bi, ko­ji su za­bo­ra­vi­li i ne zna­ju svoj je­zik, ima­ju jed­nu osnov­nu ško­lu, u ko­joj pre­da­ju na ta­li­jan­skom je­zi­ku ma­loj dje­ci, od ko­je opet sva­ko zna go­vo­ri­ti srp­ski, a ita­li­jan­ski ni­jed­ne ri­je­či ne zna. Od pri­je ne­kih go­di­na ni­je­su ima­li vi­še đa­ka u ško­li od 26, i ovu ško­lu po­ma­gao je austrij­ski car.
Ov­dje oni ima­ju i jed­nu cr­kvu, hram Sv. Di­mi­tri­ja, ko­ja je bi­la raz­va­li­na do krim­skog ra­ta, pa ta­da fran­cu­ski kon­zul, iz Ska­dra, do­đe s ne­ka­kvim sul­tan­skim fer­ma­nom u Pri­zren, te ote ovu cr­kvu od pra­vo­slav­nih i pre­da­de je ri­mo­ka­to­li­ci­ma isto ona­ko, kao ono što i Cin­ca­ri ote­še Sv. Spas. Tog je vre­me­na ta ista pro­pa­gan­da, austrij­sko-fran­cu­ska i u ma­na­sti­ru De­ča­ni­ma pro­ba­la da li mo­že si­lom ili obe­ća­nji­ma i da­va­njem us­pje­ti, da se spo­mi­nje pri bo­go­slu­že­nju rim­ski pa­pa. Ri­mo­ka­to­li­ci su sa­da po­di­gli tu: ško­lu, cr­kvu i mi­tro­po­li­ju, pa i zvo­na­ru, ali im zvo­na ne da­du Tur­ci da na­mje­ste.
Oni ov­dje ima­ju i epi­sko­pa, ko­ji ima pod svo­jom upra­vom 7 pa­ro­hi­ja, a to su: 1. Pri­zren, 2. Đa­ko­vi­ca, 3. Peć, 4. Zum­bi, 5. Mar­tur, 6. Ja­nje­vo i 7. Ze­ra. No ovaj za­pad­njač­ki epi­skop ov­dje u Pri­zre­nu, po ime­nu ne­ka­kve sta­re nji­ho­ve Mi­tro­po­li­je sko­pljan­ske, još iz vre­me­na srp­ske ca­re­vi­ne – ti­tu­li­ra se­be sko­pljan­skim mi­tro­po­li­tom, a u Pri­zren su tek u no­vi­je do­ba do­šli, gdje do­sko­ra ni­ka­da ni­je­su ima­li ni­jed­ne stal­ne ku­će ri­mo­ka­to­lič­ke.
Za­pad­njač­ka pro­pa­gan­da, u ovim srp­skim pred­je­li­ma, uz po­moć Ri­ma, Austri­je i Fran­cu­ske, dr­ži, pi­še i jav­no go­vo­ri, da joj je sa­da Pri­zren kraj­nja pred­stra­ža ka­to­lič­ke cr­kve – pre­ma pra­vo­slav­nom is­to­ku – za­pi­sao je, iz­me­đu osta­log, u svom op­šir­nom za­pi­su ari­man­drit ma­na­sti­ra Vi­so­kih De­ča­na, Sa­va.
Knji­ga, hre­sto­ma­ti­ja „Pri­zren – car­ski grad”, sa­dr­ži i tekst Bra­ni­sla­va Nu­ši­ća, ko­ji je pod na­slo­vom „S Ko­so­va na si­nje mo­re”, ob­ja­vljen u Be­o­gra­du, u Elek­trič­noj štam­pa­ri­ji P. Đur­či­ća, 1902. go­di­ne. Pre­ni­je­će­mo i dio tog tek­sta, u ko­me na po­čet­ku Nu­šić, po­red osta­log, ka­že:
– Ne­ka se Stam­bol po­no­si svo­jim ve­li­čan­stve­nim za­gr­lja­jem sa Bos­fo­rom; ne­ka se Je­dre­ne po­no­si mno­go­broj­no­šću mi­na­re­ta, So­lun ži­vo­šću svo­je pe­ći­ne i su­sjed­stvom sa Olim­pom, Sko­plje svo­jom ju­nač­kom pro­šlo­šću, Ohrid svo­jim li­je­pim i pro­stra­nim rib­nja­kom, a Ska­dar ša­re­ni­lom svo­ga pa­za­ra i čar­ši­je, Pri­zre­nu će ipak osta­ti či­me će se iz­nad svih po­ni­je­ti i uz­ni­je­ti.
Ako pri­zna­te da Tur­čin zna uži­va­ti, on­da ga bar pi­taj­te šta jed­no mje­sto ili grad či­ni li­je­pim. On će vam od­go­vo­ri­ti: „Li­jep te­fe­rič i do­bra vo­da”. I ako je ta­ko, on­da je Pri­zren grad nad gra­do­vi­ma i va­roš nad va­ro­ši­ma, jer, upra­vo, ta dva uslo­va i ima Pri­zren: li­jep te­fe­rič i do­bru vo­du.
Sa sva­kog pro­zo­ra, sa sva­kog čar­da­ka u Pri­zre­nu, okre­ni se li­je­vo ili de­sno, gle­daj pred so­bom, ili za so­bom, pa ćeš uz­dah­nu­ti i za­di­vi­ti se i lje­po­ti što ti je oko do­gle­da, lje­po­ti ka­kvu ćeš ri­jet­ko na­ći. Ri­jet­ko, za­i­sta, jet tu lje­po­tu ne či­ne sa­mo vi­so­ke pla­ni­ne, plod­na po­lja, pi­to­me do­li­ne, oki­će­ni lu­go­vi, bi­stre ri­je­ke, ve­se­le rje­či­ce, već je či­ne one ra­zno­li­ko­sti i pro­tiv­no­sti pri­ro­de, ko­je su ta­ko bli­zu jed­na kraj dru­ge re­đa­ju, te i či­ne da jed­na sli­ka dru­gu sve vi­še is­ti­če – za­pi­sao je Nu­šić1902. go­di­ne.
(NA­STA­VI­ĆE SE)