-Pre­veo: Slav­ko K. Šće­pa­no­vić


Ok­to­bar u va­go­nu. Tri da­na i dvi­je no­ći ni za­lo­ga­ja, ni gu­tlja­ja. Gr­lo se ste­glo. Voj­ni­ci do­no­se no­vi­ne na ro­zom pa­pi­ru. Kremlj i spo­me­ni­ci dig­nu­ti u va­zduh. Pe­de­set še­sti puk. Dig­nu­ta je u va­zduh i ar­mij­ska zgra­da sa voj­nim pi­tom­ci­ma i ofi­ci­ri­ma ko­ji su od­bi­li da se pre­da­ju. Še­sna­est hi­lja­da ubi­je­nih. A na sle­de­ćoj sta­ni­ci već dva­de­set pet hi­lja­da. Sa­put­ni­ci iz­la­ze je­dan za dru­gim i ukr­ca­va­ju se u vo­zo­ve ko­ji idu u su­prot­nom prav­cu. San u no­ći iz­me­đu 2. i 3. no­vem­bra: Iz po­dru­ma iz­la­zi čo­vjek sa po­dig­nu­tom pu­škom. Ja ni­ša­nim pra­znom ru­kom. On spu­šta pu­šku. Dan sun­čan. Pre­la­zi­mo pre­ko ru­še­vi­na. Ser­jo­ža pri­ča o Vla­di­vo­sto­ku. Ko­či­ja­ma pu­tu­je­mo raz­ro­va­nim uli­ca­ma. Ko­či­jaš ne­ras­po­lo­žen, ki­se­log li­ca. Pi­šem u sve­sci pi­smo: Ako ste još ži­vi, i ako mi je su­đe­no da se još jed­nom sa va­ma vi­dim, slu­šaj­te: Ju­če sam, kad smo se pri­bli­ža­va­li Har­ko­vu, pro­či­ta­la u „Ju­žnom kra­ju” da ta­mo ima de­vet hi­lja­da ubi­je­nih. Ne mo­gu vam is­pri­ča­ti sve te no­ći, jer se ona ni­ka­da ni­je za­vr­ši­la. Već je si­vo ju­tro. Sto­jim u hod­ni­ku. Mo­že­te li da shva­ti­te! Ja pu­tu­jem i pi­šem Vam, a ne znam ka­ko da­lje, jer na­vi­ru ri­je­či ko­je ne mo­gu da Vam na­pi­šem. Pri­bli­ža­va­mo se Or­lu. Ne mo­gu da Vam pi­šem ona­ko ka­ko bih htje­la, jer se pla­šim da ću se ras­pla­ka­ti. Sve je ovo stra­šan san. Po­ku­ša­vam da za­spim. Ne znam ni ka­ko Vam pi­šem, ni ka­da Vam pi­šem. A on­da i taj Pe­de­set še­sti puk. Sje­ća­te li se ogrom­nih klju­če­va ko­ji­ma ste za­klju­ča­va­li ka­pi­ju? A naj­go­re je što ste i Vi sa­mi sa svo­jim in­stink­tom sa­mo­ne­sta­ja­nja. Zar ste Vi mo­gli sje­dje­ti ku­ći? I da su svi dru­gi osta­li ku­ći, Vi bi sa­mi oti­šli. Za­to što ste Vi bes­pre­ko­ran čo­vjek. Za­to što Vi ne mo­že­te da ubi­ja­te dru­ge. Za­to što ste Vi lav, ko­ji da­je ži­vot dru­gi­ma, ze­če­vi­ma i li­si­ca­ma. Za­to što ste Vi po­žr­tvo­va­ni i ne sti­di­te se da šti­ti­te se­be i dru­ge. Za­to što Va­ma ni­ka­da ni­je bi­lo naj­va­žni­je svo­je „Ja”. Me­ni je to odav­no po­zna­to. Ako Bog da da se do­go­di i to ču­do da Vi osta­ne­te ži­vi, ja ću tr­ča­ti za va­ma kao pse­to.
Vi­je­sti su mut­ne i neo­d­re­đe­ne. Ne znam ko­me i če­mu da vje­ru­jem.Či­tam o Kre­mlju, o Tver­skoj, o Ar­ba­tu, o „Me­tro­po­li­te­nu”, o Vo­zne­sen­skom tr­gu. U ju­če­ra­šnjem bro­ju so­ci­jal-de­mo­krat­skih „Kur­skih no­vi­na”, (od 1. no­vem­bra), či­tam da je po­če­lo raz­o­ru­ža­va­nje. A već u da­na­šnjem bro­ju istih no­vi­na pi­šu da se vo­de bit­ke. A ra­ču­na­la sam da lju­di ko­ji ov­dje ži­ve sve zna­ju i da će nam sve tač­no re­ći. Sa­da ja se­bi ogra­ni­ča­vam slo­bo­du da du­go i op­šir­no pi­šem. Pi­tam se: da li je, uop­šte, mo­gu­će pro­dri­je­ti u grad? Ubr­zo će­mo sti­ći u Or­lov. Sa­da je dva sa­ta po­sli­je pod­ne, a u Mo­skvu tre­ba da stig­ne­mo u dva sa­ta po­sli­je po­no­ći. A što ako uđem u ku­ću, a u njoj ne bu­de ni ži­ve du­še? Gdje on­da da tra­žim Vas? A mo­žda ni ku­će vi­še ne­ma? Stal­no osje­ćam da je sve to sa­mo uža­san san. Stal­no oče­ku­jem da se ne­što do­go­di, ali ne­ma ni no­vi­na, ni ika­kvih dru­gih vi­je­sti. Ne­ma ni­če­ga. Ni­šta se ne do­ga­đa. Sa­njam da ću da se pro­bu­dim. Gr­lo steg­nu­to. Kao da ga ne­ko ste­že ru­ka­ma. Či­ta­vo vri­je­me otva­ram i pri­tva­ram vra­ta. Dra­gi Ser­jo­ža, ja sam na­pi­sa­la va­še ime i ne mo­gu da­lje da pi­šem.
Tri da­na i tri no­ći ni sa kim ni ri­je­či. Sa­mo voj­ni­ci po­ne­kad do­ne­su no­vi­ne na zlo­slut­nom pa­pi­ru ro­ze bo­je. Kao po­zo­ri­šne pla­ka­te smr­ti. Sva Mo­skva je po­cr­ve­nje­la! Pri­ča se da ne­ma pa­pi­ra. Bi­lo je, ali je sav is­tro­šen. Ko­me opan­ci, ko­me oboj­ci! Na kra­ju je je­dan sa­put­nik pro­go­vo­rio: – Što je sa Va­ma, go­spo­đo? Sve vri­je­me pu­to­va­nja ni­je­sam vi­dio da ste vi ni za­lo­gaj hle­ba sta­vi­li se­bi u usta. Od sta­ni­ce Lo­zo­va pu­tu­je­mo za­jed­no. Sve gle­dam i mi­slim: da li će sa­da na­ša go­spo­đa po­če­ti ne­što da je­de. Otva­ra­te ta­šnu. Mi­slim da će­te da iz­va­di­te hleb. A Vi va­di­te sve­sku i olov­ku. Da se, mo­žda, vi ne pri­pre­ma­te za is­pit? „Da”– od­go­va­ram ja zbu­nje­no.
Oči­gled­no, čo­vjek ko­ji je pro­go­vo­rio je za­na­tli­ja, ili fa­brič­ki rad­nik. Oči cr­ne kao ugalj. Bra­da, ta­ko­đe, cr­na. Ne­čim pod­sje­ća na umi­lja­tog Pu­ga­čo­va. Za­bri­nut, ali pri­ja­tan. Raz­go­va­ra­mo. Ža­li se na svo­je si­no­ve: „In­fi­ci­ra­ni su no­vim, mo­der­nim ži­vo­tom. Vi ste, go­spo­đo, mla­da, ali pa­met­na i obra­zo­va­na že­na. Sa­mi pro­su­di­te. Sve su to, po mom mi­šlje­nju, po­sle­di­ce za­ra­že­no­sti an­ti­hri­šćan­stvom. Sve to vo­di u ha­os. Da, go­spo­dar ima vlast, ali on če­ka vri­je­me, sku­plja sna­gu za od­lu­ču­ju­ći tre­nu­tak. A da vi­di­te se­la. Ži­vot bez­li­čan. Na­rod utu­čen. Sve je đa­vo od­nio...” Po­red nas sje­da go­ja­zno voj­no li­ce pe­de­se­tih go­di­na. U uni­for­mi. Snob. Pro­stak.
Uklju­ču­je se u raz­go­vor: – Moj sin je u Pe­de­set še­stom pu­ku. Stra­šno sam uz­ne­mi­ren zbog to­ga. Od­jed­nom je po­šao. Mi­slim da ga je la­ko­mi­sle­nost po­ni­je­la...
(NA­STA­VI­ĆE SE)