-PI­ŠE: DR NO­VO VU­JO­ŠE­VIĆ


Ge­ze­man je ve­o­ma de­talj­no od­go­vo­rio na pi­ta­nje: ka­kvog su ka­rak­te­ra i mo­ra­la Cr­no­gor­ci. Ov­dje će­mo ih eks­pli­ci­ra­ti.
Čoj­stvo i ju­na­štvo mu je u pr­vom pla­nu. U od­re­đe­nju ove oso­bi­ne Ge­ze­man po­la­zi od po­zna­tog od­re­đe­nja ko­je je Mr­ko Mi­lja­nov dao u usvo­jim pri­mje­ri­ma „čoj­stva i ju­na­štva“. Mar­ko Mi­lja­nov je zbir­ku svo­jih pri­mje­ra na­zvao pri­mje­ri­ma „Čoj­stva i ju­na­štva“. On je na­mjer­no sta­vio čoj­stvo is­pred ju­na­štva da bi na­gla­sio na­šta on i nje­mu slič­ni ci­lja­ju: Na ople­me­nji­va­nje ju­na­ka u čo­vje­ku. Ju­na­štvo u čoj­stvo u ge­ne­o­lo­gi­ji ju­nač­kog mo­ra­la do­la­zi pr­vo ju­na­štvo, a kao nje­go­va kru­na čoj­stvo. Jer bu­di­mo na či­sto: ov­dje čoj­stvo, hu­ma­ni­tas, ni­je mo­gu­će bez ju­nač­kog osvje­do­če­nja. Ju­na­štvo je nje­go­va neo­p­hod­na po­stav­ka bez ko­je mo­ral­no naj­sa­vre­me­ni­jem čo­vje­ku ne mo­že pri­pa­sti pa­ma čoj­stva – hu­ma­ni­tas. Ov­dje je pra­vi­lo naj­pri­je ple­men­sku i na­ci­o­nal­nu du­žnost, bu­di do­ma­ćin, rat­nik, oslo­nac svo­je ku­će, svo­ga brat­stva – svo­ga ple­me­na, svo­ga na­ro­da, is­pu­ni za­ko­ne ju­na­štva a on­da tek mo­žeš se­bi da do­zvo­liš da čo­vje­ka, rat­ni­ka i ju­na­ka u se­bi sa­vla­daš i da se usp­neš ka čoj­stvu, jer „čo­vjek ne mo­že ni­kad iz­bri­sa­ti u se­bi ju­na­ka i kao čo­vjek, ju­nak osta­je ju­nak. Kao čo­vjek pri­mi­če se ovaj ju­nak hri­šća­ni­nu, ali zbog to­ga ni­je pot­pu­ni hri­šća­nin, jer bi to zna­či­lo ugu­še­nje ju­na­ka. Za­i­sta se cr­no­gor­ska ri­ječ ne mo­že druk­či­je pre­ve­sti ne­go sa hu­ma­ni­tas he­ro­i­ca.
I obrat­no: sve tvo­je ju­na­štvo, sva tvo­ja ju­nač­ka sla­va, ste­če­ni u ne­u­mor­nom tak­mi­če­nju s se­bi rav­nim ju­na­ci­ma, i uz gu­sle opje­va­na, ne­ma vri­jed­no­sti ako ni­si po­red ju­na­ka i čo­vjek. Ne­ma ni­čeg ljep­šeg ne­go kad ti se ka­že: za­nao sam te kao ju­na­ka, ali ne i kao čo­ve­ka. Tek sad vi­dim da si i jed­no i dru­go. A ni­šta ne­ma go­re ne­go kad ve­ru­ješ da si sa ne­kim de­lom po­sti­gao naj­vi­ši ste­pen ago­na, a te­bi ne­ki čo­vek ka­že: ti si ju­nak, ali ni­si čo­vjek (isto, str.249-250).
Vi­te­štvo je sko­ro ra­me uz ra­me sa čoj­stvom i ju­na­štvom, ali ne tre­ba br­ka­ti čoj­stvo sa vi­te­štvom, tj. he­roj­sku ljud­sko­vi­nu sa vi­te­škim po­na­ša­njem.
Iako je cr­no­gor­sko vi­te­štvo ne­sum­nji­vo mo­ral­no na­sle­đe fe­u­da­li­zma sta­re srp­ske dr­ža­ve i svjet­skih kr­sta­ša, to je usled vje­či­te bor­be za hri­šćan­sku re­li­gi­ju i hri­šćan­ski mo­ral do­bi­lo iz­vje­snu re­li­gi­o­znu prak­su, on ipak sto­ji bli­že ono­me što Cr­no­go­rac pod­ra­zu­mi­je­va pod čoj­skim ju­na­štvom, ne­go ono­me što Cr­no­go­rac ho­će da ka­že iz­ra­zom čoj­stvo“ (isto, str. 252).
Ču­va­nje uspo­me­ne na pret­ke, na kult pre­da­ka je jed­na od zna­čaj­ni­jih ka­rak­ter­nih oso­bi­na Cr­no­go­ra­ca. Op­sjed­nu­tost svo­jim pre­ci­ma i nji­ho­vim za­slu­ga­ma, Ge­ze­man na­zi­va ču­va­nje kul­ta pre­da­ka. Sva­ko že­li da svo­je pret­ke, a na­ro­či­to ple­men­ske i brat­stve­nič­ke, ro­do­na­čel­ni­ke, po­ka­že u što bo­ljem svje­tu. Oni su pu­to­kaz i svje­tli pri­mjer bu­du­ćim po­ko­lje­nji­ma. Sva­ki ot­ka­zi­va­ča po­sve že­li da do­đe do svog ko­ri­je­na, do po­zna­tog i pri­zna­tog ro­do­na­čel­ni­ka. Obič­no se na­sto­ja­lo da svo­je brat­stve­ni­ke i po­ro­dič­no po­ri­je­klo do­ve­de u ve­zu sa po­zna­tom ku­ćom, od­no­sno sa ku­ći­ći­ma i ple­mi­ći­ma. Ge­ze­man sma­tra da po­mi­nja­nje kul­ta pre­da­ka ima ago­nal­no svoj­stvo.
Sa­vla­đi­va­nje ili sa­mo sa­vla­đi­va­nje je po Ge­ze­ma­nu zna­čaj­na kom­po­nen­ta čoj­stva i ju­na­štva, od­no­sno he­roj­stva. Kao op­šti he­roj­ski za­kon va­ži pred spo­lja­šnjim svi­je­tom naj­stro­že sa­vla­đi­va­ti svo­ja osje­ća­nja, na­ro­či­to strah, ta­ko isto i pre­tje­ra­nu oho­los, na­ro­či­to sa si­no­vi­ma i mu­že­vi­ma pa­lim u bo­ju. O to­me ima­mo na sto­ti­ne uzo­ri­tih pri­mje­ra po­no­si­te žr­tve i mno­go­broj­ne sa­ču­va­ne lo­ka­li­zme ko­je ne za­o­sta­ju iza spar­tan­skih ni po du­hu ni po spo­me­nu. Sva­ko ne­sa­vla­đi­va­nje lič­nih osje­ća­nja uma­nju­je do­sto­jan­stvo, ko­je he­ro­i­čar ima da ču­va. Stro­go sa­mo sa­vla­đi­va­nje ov­dje je su­pro­tan pol pri­rod­ne pla­ho­vi­to­sti ra­se (di­nar­ski men­ta­li­tet), za­kon sa­vla­đi­va­nja sa­mog se­be , ko­je je u to­li­ko stro­ži uko­li­ko je po­je­di­nac kao pri­pad­nik svo­je ra­se po svo­joj pri­ro­di vi­še vi­o­len­tan. Ra­ci­o­nal­ni raz­lo­zi za ta­kvo vla­da­nje so­bom ja­sni su kao na dla­nu, i raz­bo­ri­ti­ji lju­di, sta­re ge­ne­ra­ci­je od­mah na­ve­du: na ovom tlu gdje se jed­na je­di­na, ma­kar i ne­ho­tič­na gre­ška pro­tiv mo­ral­nog shva­ta­nja za­jed­ni­ce, ili ma­la neo­pre­znost pre­ma jav­nim i taj­nim ne­pri­ja­te­ljem, mo­že da ko­šta gla­ve. Ovo se Ge­ze­ma­no­vo shva­ta­nje mo­že uklo­pi­ti u pri­mjer Mi­lo­va­na Ja­ni­či­na ko­ji je sva­ko­ga mo­gao do­bi­ti (po­bi­je­di­ti) sa­mo sa­vla­đi­va­njem, od­no­sno mir­no­ćom i ob­u­zda­va­njem svo­jih ljut­nji i stra­sti. Ovo je pri­mjer ko­je Mar­ko Mi­lja­nov na­vo­di u svo­jim pri­mje­ri­ma „Čoj­stva i ju­na­štva“. Tre­ba re­ći da je ov­dje ri­ječ o so­ci­o­lo­škim, i po­seb­no psi­ho­lo­škim oso­bi­na­ma, što Ge­ze­man po­seb­no na­gla­ša­va.
Ču­va­nje obra­za je ka­rak­ter­na oso­bi­na ko­ja je na­ro­či­to kra­si­la Cr­no­gor­ca u pro­šlo­sti. „Vr­lo je ka­rak­te­ri­stič­no da ovaj svI­Jet za čast i li­ce (obraz) upo­tre­blja­va če­stu ri­ječ obraz i iz­raz „ču­va­ti čast i obraz“ (isto,str. 180). Kao ilu­stra­ci­ju Ge­ze­man na­vo­di dvi­je ilu­stra­ci­je.
Knez Ni­ko­la je jed­nom re­kao is­pred bor­be svo­jim voj­ni­ci­ma: `Crnogorci! Mi­sli­te da se ono što mi ima­mo mo­že po­kri­ti sa tri pr­sta, i sta­vio tri pr­sta na obraz“ (ist,str. 186).
Dru­ga ilu­stra­ci­ja je, ta­ko­đe, uvjer­lji­va i eks­plik­tiv­na: kad se jed­nog upi­ta­li za­što se ta­ko sli­je­po dr­žao krv­ne osve­te i iz­vr­šio je na svo­ju oči­gled­nu ma­te­ri­jal­nu šte­tu, od­go­vo­rio je: „U obraz mo­že svak da mi po­gle­da, ali u tr­buh ne mo­že“, (ist,str. 180).
Na­sta­vi­će se