Pri­pre­mi­la: Jo­van­ka Vu­ka­no­vić


Fe­no­men se­strin­ske lju­ba­vi, ko­ji je za mno­ge za­go­net­ka, ali i ve­li­ka te­ma ko­ja u svom tka­nju ima po­zla­tu isti­ne, omo­gu­ća­va da uđe­mo u du­šu na­šeg na­ro­da, da ot­kri­je­mo dru­gu stra­nu te du­še i na­rod­nog iden­ti­te­ta i da raz­ot­kri­je­mo pra­vu isti­nu o ovoj po­ja­vi. Lju­bav se­stre pre­ma bra­tu na­zvao bih kul­ti­vi­sa­nom ori­gi­nal­no­šću, u ko­joj eg­zi­sti­ra hi­per­sen­zi­bi­lan i in­ten­zi­van unu­tra­šnji di­ja­log ra­zu­ma i emo­ci­ja na pro­sto­ru gde ži­ve mi­to­vi i le­gen­de. To je isto­rij­ska, na­ci­o­nal­na i li­te­rar­na pri­ča, još uvek pri­sut­na i sna­žna, jer de­mi­sti­fi­ku­je iden­ti­tet cr­no­gor­ske že­ne, pri­ka­zu­ju­ći ga u svom sja­ju i svoj su­ro­vo­sti.
Za Cr­no­gor­ku, brat je naj­va­žni­ji mu­ška­rac u ži­vo­tu. On je od­u­vek bio na po­čet­ku i na kra­ju. U svoj­stvu bra­ta, on je odr­ža­vao, a u svoj­stvu oca pro­du­ža­vao po­ro­dič­nu i brat­stve­nič­ku lo­zu. Se­stra je uve­re­na da je nje­na lju­bav te­melj i oslo­nac sve­ta i čo­ve­ka, svo­je fa­mi­li­je i brat­stva. Za­to je lju­bav pre­ma bra­tu nje­na naj­ja­ča emo­ci­ja, ja­ča i od maj­či­ne. Nje­na lju­bav je ne­do­seg­nut kri­te­ri­jum u emo­ci­o­nal­nim od­no­si­ma u po­ro­di­ci. Bez mr­lje na obra­zu, bez dla­ke na je­zi­ku, bes­kom­pro­mi­sna, ona je ce­log ži­vo­ta tu svo­ju lju­bav bra­ni­la, hra­ni­la i šti­ti­la kao va­tru na og­nji­štu, u uslo­vi­ma ka­da je čo­vek bio bli­ži smr­ti ne­go ži­vo­tu, u am­bi­jen­tu ka­da ni­ko, pa ni že­ne, ni­je po­šte­đen pat­nji i ne­iz­ve­sno­sti, gor­kih raz­o­ča­ra­nja i po­tre­snih zbi­va­nja, pret­nji i is­pa­šta­nja tu­đih ili ne­po­sto­je­ćih kri­vi­ca.
Se­stri­na lju­bav ni­je pa­te­ti­ka, ni­ti sen­ti­ment sla­du­nja­vih ose­ća­nja, već in­ten­zi­van do­ži­vljaj ko­ji u du­ši stva­ra isto­vre­me­no bo­lo­ve i se­tu, uz­vi­še­nost i tu­gu. Nje­na lju­bav, ko­ja iz­vi­re iz istih krv­nih su­do­va nje­ne maj­ke, in­tim­ni je po­ku­šaj da se op­sta­ne i po­sta­ne na pro­sto­ru ko­ji ni­je bla­go­ro­dan za uži­va­nje, već pun mu­ke, te­go­be, ukle­to­sti, be­smi­sle­no smi­sle­ne sa­mo­će. Nje­na lju­bav, kao je­din­stven fe­no­men du­ha, je­ste bor­ba pro­tiv ne­sre­će, pro­tiv uza­lud­no­sti ži­vo­ta i pro­pa­lih na­da, pro­tiv sve­u­kup­ne ni­štav­no­sti. To je za­vet­na no­ta ko­ja pre­va­zi­la­zi ži­vot i ar­he­tip­ska na­sla­ga ko­ja u brat­stve­nič­kim i ple­men­skim sre­di­na­ma ima mno­go učvr­šće­nih ne­ga­tiv­nih obra­za­ca, gde se se­stre ni­ka­da ne ža­le ni na šta. Po­no­sno i do­sto­jan­stve­no pro­vo­de ži­vot, osku­de­va­ju­ći u sve­mu, in­te­gri­šu­ći ta­ko svu svo­ju le­po­tu sa­mot­ni­štva. Nji­hov ži­vot se od­vi­jao po­naj­vi­še u sno­vi­ma i u ma­šti, jer ne­gde se, valj­da, mo­rao od­vi­ja­ti: ži­ve­lo se kroz ju­na­ke svo­jih brat­stve­ni­ka, ži­ve­lo se vi­še u ne­stvar­nom ne­go u stvar­nom ži­vo­tu. Za­to je nji­ho­va lju­bav pre­ma bra­tu pu­na ko­smič­ke tu­ge, ko­lek­tiv­nog bo­la i lič­ne tra­gi­ke.
Se­stra je u sve­mu bi­la naj­ve­ći oslo­nac bra­tu, nje­go­va po­dr­ška, sna­ga, in­spi­ra­ci­ja. Još kao de­te, ona svo­je sr­ce pre­da bra­tu. Nje­ne spon­ta­ne i ne­spu­ta­ne emo­ci­je do­la­ze du­bo­ko iz utro­be, iz one ne­pred­vi­di­ve taj­ne ljud­ske du­šev­no­sti, či­me ne­gi­ra se­be, jer je vi­še oda­na nje­mu ne­go se­bi. Bez že­lje da tu vr­stu lju­ba­vi ve­li­čam, pre­i­na­čim ili zlo­u­po­tre­bim ovim ese­jom, tvr­dim da je ona bi­će sa dva sr­ca. Jed­no pri­tvor­no, ne­sa­vla­di­vo žen­sko, i dru­go brat­sko. To ni­je ilu­zi­ja, ni ima­gi­na­ci­ja, već re­al­no im­pre­siv­no ose­ća­nje ko­je ne­ma me­ru i gra­ni­cu.
Se­stra je sva­ko­dnev­no, u sva­koj pri­li­ci, sna­gom svo­je lič­no­sti, iz­li­va­la svo­ja ose­ća­nja pre­ma bra­tu. Po­klo­ni za bra­ta uvek su bi­li ne­što naj­dra­go­ce­ni­je i naj­vred­ni­je što je se­stra mo­gla uči­ni­ti za nje­ga. Sve bra­to­vlje­ve stva­ri bi­le su se­stri­na sve­ti­nja. U fa­mi­li­ji gde je ra­stao je­di­nac me­đu vi­še se­sta­ra, iako u sku­če­nom pro­sto­ru, brat je, po pra­vi­lu, imao svo­ju so­bu, u ko­joj je sam spa­vao, dok je ce­la po­ro­di­ca spa­va­la u jed­noj so­bi. U so­bu je­din­ca ret­ko se ula­zi­lo iako je bi­la pra­zna po ceo dan, ili po vi­še me­se­ci. Ona je bi­la sve­ti­li­šte za sve uku­ća­ne, a po­seb­no za se­stre, ka­zu­je M. Đi­las. Nje­go­va so­ba je bi­la či­sta i na­me­šte­na.
Na­pu­šta­nje kuć­nog pra­ga i do­ma tra­gič­na je vo­do­del­ni­ca u ži­vo­tu sva­ke de­voj­ke, ali u lju­ba­vi pre­ma svom ro­du to je bez zna­ča­ja. Se­stre su se, i po­sle uda­je, za­kli­nja­le u bra­to­vljev ži­vot. Ina­če, maj­ke i se­stre ni­su se ni­ka­da kle­le u žen­ski deo fa­mi­li­je, već sa­mo u mu­ški – u bra­ću ili si­no­ve.
Se­stre su zna­le mno­ge brat­ske taj­ne, ko­je ni­ko­me ni za šta ne bi oda­le. Sa nji­ma su ži­ve­le kao sa naj­sve­tli­jim mu­dro­sti­ma od traj­ne vred­no­sti. Bi­la je to bez­gra­nič­na oda­nost i mo­guć­nost da se­stra raz­u­me bra­to­vljev svet, ali ne i svet oko se­be. Ona je ta­kvim svo­jim od­no­som zna­la upi­to­mi­ti sve oko se­be – i lju­de i pri­ro­du.
Lju­bav se­stre pre­ma bra­tu jed­na je od taj­ni cr­no­gor­skog iden­ti­te­ta, pa je tre­ba po­sma­tra­ti kao sa­stav­ni deo na­še kul­tu­re i du­hov­nog na­sle­đa. To je je­din­stve­na i pot­pu­no auten­tič­na po­ja­va, vr­li­na i di­men­zi­ja vre­me­na u ko­jem su ži­ve­li na­ši pre­ci. Za da­na­šnje shva­ta­nje, mno­gi­ma je ta­kva lju­bav neo­bja­šnji­va, jer je to pre­li­va­nje emo­ci­ja iz­van i pre­ko ono­ga što se sma­tra nor­mal­nim, a ona ne­ma spo­sob­nost da sa­mu se­be ob­ja­sni.
Osta­je di­le­ma da li je ta­kva lju­bav tam­na stra­na u sve­tlu du­ha ili sve­tla stra­na u ta­mi du­ha. Bi­lo ka­ko, se­strin­ska lju­bav je ču­de­san por­tret jed­ne ze­mlje, nje­nog na­ro­da, jed­nog vre­me­na, tra­di­ci­je i kul­ta fa­mi­li­je.
Na­sta­vi­će se