Pi­še: dr Bla­žo Zlo­pa­ša

Za­hva­lju­ju­ći pro­fe­si­ji, sre­tao sam se s mno­gim po­zna­tim i jav­no­sti ne­po­zna­tim lju­di­ma. Po­ne­kad je uobi­ča­je­no da se lju­di kla­si­fi­ku­ju na „ve­li­ke“-po­zna­te i „ma­le“ ne­po­zna­te. Oso­bi­na ve­li­kih lju­di ogle­da se, iz­me­đu osta­log, u to­me što se ne­se­bič­no za­la­žu za do­bro­bit dru­gih, za raz­li­ku od ma­lih, a na ve­li­kom po­lo­ža­ju, se­bič­nih, po­hlep­nih, vla­sto­lju­bi­vih, ko­ji ži­ve sa­mo za se­be i svo­je in­te­re­se. „Ma­li“ lju­di ne stva­ra­ju ve­li­ka dje­la ne­pro­la­zne vri­jed­no­sti, oni se gu­še u svo­joj te­žnji da po­sta­nu ve­li­ki po sva­ku ci­je­nu, a pr­vi ko­rak ka tom ci­lju je vla­sto­lju­bi­vost. Sa­mo istin­ski ve­li­ki lju­di osta­nu skrom­ni i jed­no­stav­ni. Ve­li­ki lju­di osta­vlja­ju trag u dru­gi­ma da ih va­lja sli­je­di­ti, jer nji­ho­vo dje­lo je ci­je­na nji­ho­ve ve­li­či­ne. Dje­la ve­li­kih lju­di su traj­ne vrijed­no­sti. U svo­joj pro­fe­si­o­nal­noj ka­ri­je­ri upo­zna­vao sam ve­li­ke lju­de, a nji­ho­va dje­la bi­la su mi pu­to­kaz ko­jom sta­zom tre­ba ko­ra­ča­ti ka ci­lju. Na dru­goj stra­ni upo­zna­vao sam šar­la­ta­ne sa zvuč­nim ti­tu­la­ma na či­je se stva­ra­la­štvo i dje­lo ni­ko ni­kad ne­će osvr­ta­ti, jer ne osta­vlja­ju trag ko­ji tre­ba sli­je­di­ti.
Isto ta­ko, ka­da su pi­ta­nju dr­ža­va, dr­žav­ni­ci i po­li­ti­ča­ri kroz isto­ri­ju se kla­si­fi­ku­ju na ve­li­ke i ma­le. Upo­znao sam i mno­ge dr­žav­ni­ke i po­li­ti­ča­re ko­ji­ma sam bio po­tre­ban. Ako smo već kod kla­si­fi­ka­ci­je lju­di na „ve­li­ke“ i „ma­le“, zbog po­lo­ža­ja na ko­jem se ne­ko na­la­zi, is­ku­stvo mi ka­zu­je da sam mno­go vi­še pu­ta u tom „ma­lom“ na­šao ve­li­kog čo­vje­ka i ta vrijed­nost je traj­na, ne­go u onom „ve­li­kom“ či­ja je ve­li­či­na pro­la­zna. Me­đu broj­nim mo­jim pa­ci­jen­ti­ma bi­la su i dva no­be­lov­ca: Gin­ter Gras i Eli­ster Me­glin. Naj­dra­že pri­zna­nje su mi nji­ho­ve knji­ge sa po­sve­tom. Ko­mu­ni­ka­ci­ja s nji­ma bi­la je raz­li­či­ta. Gin­ter Gras mi je bio in­te­re­sant­ni­ji, od Eli­ste­ra Me­gli­na po či­jem je dje­lu sni­mljen film „To­po­vi na Na­va­ro­ni“ oki­ćen sa mno­go „Oska­ra“. Gras bi od­sje­dao u du­bro­vač­kom ho­te­lu „Eks­cel­zi­or“ ko­jim je upra­vljao le­gen­dar­ni du­bro­vač­ki ugo­sti­telj Ra­fo Ro­din. Sje­ćam se, za ve­če­rom jed­nog od raz­go­vo­ra sa Gin­te­rom o te­mi ovog tek­sta; vla­sti, stra­sti, vla­sto­lju­blju i dik­ta­to­ri­ma. U tom tre­nut­ku Ti­to je bio na sa­mr­ti. Pi­tam Gra­sa šta mi­sli o Ti­tu i šta će bi­ti po­sli­je Ti­ta?
-Ti­to je je­di­ni dik­ta­tor ko­ji mi se na ne­ki na­čin do­pa­da- ka­že Gras.
-A šta je to što Vam se kod Ti­ta na ne­ki na­čin do­pa­da- pi­tam no­be­lov­ca.
-Omo­gu­ćio je gra­đa­ni­ma Ju­go­sla­vi­je mno­go to­ga što ni­je­su ima­li oni u ko­mu­ni­stič­kim ze­mlja­ma i Ti­to je za­slu­žan što je stvo­rio ozbilj­nu dr­ža­vu- ka­že on.
Na mo­je pi­ta­nje šta će bi­ti s tom ozbilj­nom dr­ža­vom po­sli­je Ti­ta, od­go­va­ra:
,,Ipak, Ti­to je na ne­ki na­čin bio dik­ta­tor i vla­sto­lju­biv, a ta­kvi ne mi­sle šta će bi­ti po­sli­je njih. Uvje­re­n sam da Ju­go­sla­vi­ju če­ka­ju te­ška vre­me­na, jer vla­sto­lju­bljiv ne osta­vlja do­bro oni­ma ko­ji­ma je vla­dao. Ti­to­va ja­ka lič­nost i auto­ri­tar­na vlast osta­vi­la je po­god­no tlo za kr­va­vi gra­đan­ski rat, s ob­zi­rom na an­ta­go­ni­zam Hr­va­ta i Sr­ba! Hr­va­ti su či­ni­li Sr­bi­ma isto što i Hi­tler. Ti­to­va auto­ri­tar­na vlast ni­je htje­la da se za­mje­ra Hr­va­ti­ma i Ka­to­lič­koj cr­kvi, od­no­sno Va­ti­ka­nu pa je to pre­kri­la ve­lom za­bo­ra­va, što je nje­go­va ve­li­ka gre­ška, jer zlo­či­ni Hr­va­ta svi­je­tu su sko­ro ne­po­zna­ti. Me­ni je po­zna­to da su kon­cen­tra­ci­o­ni lo­go­ri u Hr­vat­skoj bi­li je­zi­vi kao Hi­tle­ro­vi, s tom raz­li­kom što je ubi­ja­nje Sr­ba bi­lo na bal­kan­ski na­čin- kla­nje no­že­vi­ma i ubi­ja­nje sje­ki­ra­ma. Eto, i Vi ste ov­dje sa­zna­li da sam kao mlad bio u SS, a svi­jet ne zna šta se de­ša­va­lo ov­dje“.
-Iz­dvo­ji­li ste Ti­ta kao je­di­nog dik­ta­to­ra ko­ji je za­slu­žan što se u Ju­go­sla­vi­ji bo­lje ži­vje­lo ne­go u is­toč­nom blo­ku, ka­žem ja.
-Ostav­ka De Go­la je naj­u­pe­ča­tlji­vi­ji od­go­vor na ovo pi­ta­nje. Ju­go­sla­vi­ja je dr­ža­va sa ko­mu­ni­stič­kim ure­đe­njem, za raz­li­ku od Fran­cu­ske. I De Gol je bio uspje­šan dr­žav­nik i za­slu­žan za Fran­cu­sku, čak i ve­o­ma za­slu­žan, a to je bio raz­log nje­go­vog pa­da. Fran­cu­zi su po­sum­nja­li da bi zbog za­slu­ga mo­gao da osta­ne du­go na vla­sti i mo­gao bi bi­ti su­vi­še auto­­ri­ta­ran za sa­rad­ni­ke i okru­tan za one ko­ji mi­sle dru­ga­či­je. To su bi­li raz­lo­zi da mu Fran­cu­zi ni­je­su iz­gla­sa­li po­vje­re­nje. De Gol je oti­šao ljut na svo­je Fran­cu­ze u svoj rod­ni Ko­lom­be, osta­viv­ši po­ru­ku da bu­de sa­hra­njen bez dr­žav­ne pom­pe na po­ro­dič­nom gro­blju, od­go­va­ra Gras.
Šta mi­sli­te, pi­tam, ko je ov­dje u pra­vu- De Gol ili Fran­cu­zi?
-Mi­slim da De Gol ni­je imao pra­vo, jer ni­ka­da dio vla­sti, a po­go­to­vo po­je­di­nac ne mo­že bi­ti pa­met­ni­ji od cje­li­ne na­ro­da ko­me pri­pa­da. Strast vla­sti je obo­lje­nje, a Šarl de Gol je ljud­sko bi­će. De Gol ni­ka­da ni­je že­lio da se sa­sta­ne sa Ti­tom zbog okrut­ne li­ki­da­ci­je Dra­že Mi­ha­i­lo­vi­ća ko­je­ga je znao iz vre­me­na ško­lo­va­nja- ka­že Gras.
Če­sto u dru­štvu hu­mo­rom o ozbilj­nim te­ma­ma vo­dim di­ja­log s ne­kim s či­jim se sta­vo­vi­ma ne sla­žem. U tom sti­lu pi­tam Gra­sa: „Da li bi Broz po­stu­pio kao De Gol i oti­šao u svoj Ku­mro­vec?”
„U to­me je su­štin­ska raz­li­ka, ne iz­me­đu De Go­la i Ti­ta, ne­go iz­me­đu Fran­cu­za i Ju­go­slo­ve­na, a mi­slim u prvom re­du Sr­ba. Fran­cu­zi ni­su do­zvo­li­li De Go­lu da ga ob­u­zme strast vla­sti, a vi ste Ti­tu do­zvo­li­li.
To smo ura­di­li i mi Njem­ci. Do­zvo­li­li smo to Hi­tle­ru i vi­di­mo ku­da je sve to od­ve­lo ne sa­mo nas Njem­ce. Hi­tle­ro­vo vla­sto­lju­blje tran­sfor­mi­sa­lo se u lu­di­lo. Vla­sto­lju­blji­vost Sta­lji­nova bi­la je zlo­či­nač­ka, po­bio je mi­li­o­ne lju­di zbog stra­sti vla­sti. I da­nas, i sju­tra, i u bu­duć­no­sti, strast vla­sti bi­će naj­ve­ći ljud­ski po­rok. Onaj ko­ga ob­u­zme ta opa­ka strast spre­man je i da pro­go­ni, hap­si, spi­nu­je afe­re i da ubi­ja one ko­ji mu ugro­ža­va­ju tu strast -ob­ja­snio mi je Gin­ter Gras.
Na­sta­vljam raz­go­vor hu­mor­nim pi­ta­njem, oče­ku­ju­ći da će no­be­lo­vac da­ti ozbi­ljan od­go­vor. Pi­tam Gra­sa: „Kao mla­dić učla­ni­li ste se u zlo­gla­sni „SS“. Da li ste ta­da sa­nja­li da bi Vam go­di­la vlast i moć ko­ju ima Hi­tler?'' Na ovo pi­ta­nje za­ce­nuo se od smi­je­ha i po­čeo da mi ob­ja­šnja­va učla­nje­nje u „SS“: „Ka­da je čo­vjek mlad ( upo­tre­bio je jed­nu ri­ječ ko­ju sam na srp­skom je­zi­ku shva­tio kao „ši­ljo­ku­ran“) ima na­gon is­ti­ca­nja, a na­ro­či­to kod dje­vo­ja­ka. Ta­da pri­pad­nost „SS“-u, u po­pu­li­zmu je zna­či­la da si iz­nad osta­lih. Ubr­zo sam uvi­dio mla­da­lač­ku za­blu­du, jer sam i kao mla­dić shva­tio da je strast vla­sti naj­go­ri i naj­o­pa­sni­ji ljud­ski po­rok!“
Pred­vi­đa­nja no­be­lov­ca Gra­sa šta će se de­si­ti u Ju­go­sla­vi­ji po­sli­je Ti­ta ostva­ri­la su se; Ti­to­vo dje­lo raz­bi­lo se u pa­ram­par­čad i to na naj­kr­va­vi­ji na­čin- kao re­zul­tat auto­ri­tar­nog vla­sto­lju­blja. Ostva­ri­la su se i ona dru­ga, o stra­sti vla­sti.
Sve ovo što mi je ka­zao No­be­lo­vac oži­vlja­va­ju da­nas mu­dri za­pi­si Me­še Se­li­mo­vi­ća: „Po­sto­je tri ve­li­ke stra­sti: al­ko­hol, koc­ka i vlast. Od pr­ve dvi­je lju­di se mo­gu iz­li­je­či­ti, a od tre­će ni­ka­ko. Vlast je i naj­te­ži po­rok. Zbog nje se ubi­ja, zbog nje se gi­ne, zbog nje se gu­bi ljud­ski lik. Neo­do­lji­va je kao ča­rob­ni ka­men, jer pri­ba­vlja moć. Ona je duh iz Ala­di­no­ve lam­pe, ko­ji slu­ži sva­koj bu­da­li ko­ja ga dr­ži. Odvo­je­ni, ne pred­sta­vlja­ju ni­šta; za­jed­no, kob su ovo­ga svi­je­ta. Po­šte­ne i mu­dre vla­sti ne­ma, jer je že­lja za mo­ći bez­gra­nič­na. Čo­vje­ka na vla­sti podsti­ču ku­ka­vi­ce, bo­dre la­skav­ci, po­dr­ža­va­ju lu­pe­ži, i nje­go­va pred­sta­va o se­bi uvi­jek je ljep­ša ne­go isti­na“.
Kad sve ovo sa­gle­da­mo, za­klju­ču­je­mo da strast vla­sto­lju­blja po­či­nje kao lič­ni pro­blem i te­že ošte­će­nje lič­no­sti, jer ako ne us­pi­je u svom na­u­mu, ja­vlja se mr­žnja i te­žnja pot­či­nja­va­nja dru­gih, do uni­šte­nja. Još Kon­fu­či­je je shva­tio tu bolj­ku i ka­zao: „Onaj ko je du­go vla­dao nad dru­gima, ni­kad ne­će do­zvo­li­ti da dru­gi vla­da­ju nad njim!“
Vla­sto­lju­blje je ve­li­ka mi­ste­ri­ja i ni­šta ma­nje ilu­zi­ja.