Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Ra­di­vo­je Mi­kić, da­lje, pi­še: „... Ko­li­ko god da ne­ki ele­men­ti u pje­snič­kom opu­su ko­ji ko­ri­sti Alek­san­dar Iva­no­vić upu­ću­ju na Šan­ti­ća i Du­či­ća, či­ni se da oni u jed­na­koj mje­ri upu­ću­ju i na Đu­ru Jak­ši­ća i na, pri­mje­ra ra­di, sli­ke iz pje­sme „Ve­če” (Ko kr­va­vi vi­tez jed­ne pa­le če­te”, ka­že Iva­no­vić pje­snič­ki ime­nu­ju­ći mje­sec, dok će Jak­šić za sun­ce re­ći „Ta po­sled­nji vi­tez pa­de sa bo­ji­šta”), što zna­či da je po­et­ska osno­va u pje­smi „U su­ton” di­fu­zna, da u se­bi ob­je­di­nju­je i kom­po­nen­te po­e­ti­ke mo­der­ne i ele­men­te ro­man­ti­čar­ske po­e­ti­ke (a iza ro­man­ti­čar­ske po­e­ti­ke se vr­lo ja­sno kao pod­lo­ga na­slu­ću­je usme­na knji­žev­nost, pod­jed­na­ko i lir­ska i ep­ska kom­po­nen­ta te knji­žev­no­sti).
A na ro­man­ti­čar­sku po­e­ti­ku upu­ću­je i Iva­no­vi­će­va te­žnja ka po­ja­ča­noj eks­pre­siv­no­sti u lir­skom opu­su („Pu­no kob­ne stra­ve i je­zi­ve sje­te”), dok će, opet, pej­zaž, od­no­sno pro­stor za ko­ji se ve­zu­je du­šev­no sta­nje lir­skog su­bjek­ta, bi­ti bli­zak Du­či­ću („Dok ja­bla­ni šu­me vi­so­ko kraj ža­la”), na či­ju po­e­zi­ju, vi­še ne­go oči­gled­no, pod­sje­ća i mo­tiv ja­bla­no­va i nji­ho­vog šu­ma u no­ći (taj mo­tiv se ja­vlja i u pje­smi „Žal­ba mr­tvom dru­gu”). A noć (od­no­sno njen po­če­tak ve­če) će u ra­nim pje­sma­ma Alek­san­dra Iva­no­vi­ća bi­ti vi­đe­na iz one per­spek­ti­ve iz ko­je na noć, od­no­sno na ve­če gle­da­ju ro­man­ti­ča­ri – noć/ ve­če je po­zor­ni­ca za du­šev­ni ne­mir u ko­me se po­ve­zu­je bli­sko i da­le­ko („Kad pri­spi­je ve­če sa da­le­kih stra­na / I dr­šće u mra­ku ko skr­ha­na gra­na...”).
Otu­da ni­je ni­ma­lo čud­no što će u pje­smi „Ra­sta­nak”, ve­za­noj za mo­tiv­ski pro­stor ko­ji je po­seb­no bli­zak Šan­ti­ću, dra­ma lir­skog su­bjek­ta onaj ne­po­jam­ni sa­dr­žaj da pri­ma baš od no­ći. A ume Alek­san­dar Iva­no­vić u is­toj pje­smi da po­ve­že i ro­man­ti­čar­ske mo­ti­ve (po­tre­ba da se lir­ski su­bjekt usa­mi, da u ne­za­do­volj­stvu okre­će le­đa svi­je­tu) sa mo­ti­vi­ma ko­ji su do­bro po­zna­ti iz Du­či­će­ve pje­sme „Za­la­zak sun­ca” (ri­ječ je o mo­ti­vu že­ne ko­ja „ve­či­to pla­če”).
Ako je na sa­mom po­čet­ku svog pje­snič­kog dje­lo­va­nja Alek­san­dar Iva­no­vić bio, ako se ta­ko mo­že re­ći, okre­nut una­zad, ako je svoj iz­raz usmje­ra­vao ka po­e­ti­ci ro­man­ti­zma i mo­der­ne, to ni­ka­ko ni­je mo­glo bi­ti slu­čaj­no, od­no­sno u to­me tre­ba vi­dje­ti pje­sni­ko­vu po­tre­bu da, bi­ra­ju­ći srod­ni­ke, po­đe za onim pje­sni­ci­ma ko­ji su, kao Šan­tić, bi­li i sa­mi sna­žno ve­za­ni za je­dan mi­kro­svi­jet, ili ko­ji su, kao Du­čić, že­lje­li da u sti­hu do­seg­nu onaj obra­zac for­mal­nog sa­vr­šen­stva, onaj ste­pen ar­ti­zma ko­ji je do tog vre­me­na bio ili ne­do­seg­nut ili vr­lo ri­je­dak kod na­ših pje­sni­ka. Za­to ovaj pje­snik ni ka­sni­je, u go­di­na­ma i de­ce­ni­ja­ma svo­je pje­snič­ke zre­lo­sti, ni­je vi­dlji­vi­je od­stu­pio od ono­ga što je osvo­jio na sa­mom po­čet­ku, ba­rem ka­da je ri­ječ o mor­fo­lo­škom aspek­tu pje­sme (a Iva­no­vić naj­če­šće ko­ri­sti ve­za­ni stih i ka­tren kao do­mi­nant­ni ob­lik stro­fe). I to ni­je bio sa­mo znak ne­ke pro­ste do­sled­no­sti jed­nom obra­scu lir­skog go­vo­ra već do­kaz da Alek­san­dar Iva­no­vić spa­da u one pje­sni­ke kod ko­jih evo­lu­ci­ja ni­je spo­lja od­već vi­dlji­va, pje­sni­ke kod ko­jih se evo­lu­ci­ja po­vla­či u one slo­je­ve lir­skog tek­sta u ko­ji­ma mo­že da pre­bi­va go­to­vo je­dva ne­pri­mi­je­će­na. A Alek­san­dar Iva­no­vić se kao pje­snik mi­je­njao ali je uvi­jek osta­jao vje­ran krat­koj lir­skoj pje­smi (Ste­van Ra­ič­ko­vić će, go­vo­re­ći o pje­sni­ku po­vo­dom dva­de­se­to­go­di­šnji­ce nje­go­ve smr­ti, is­ta­ći da je ono naj­bo­lje u opu­su ovog pje­sni­ka de­set pje­sa­ma „od de­se­tak do dva­de­se­tak sti­ho­va sva­ka”), pje­smi du­gač­koj ono­li­ko ko­li­ko je Emil Štaj­ger mi­slio da je i naj­po­de­sni­ja za do­bru in­ter­pre­ta­ci­ju.
U po­e­zi­ji Alek­san­dra Iva­no­vi­ća ima ja­ko ma­lo pje­sa­ma u ko­ji­ma je do­šlo do otva­ra­nja pje­sme pre­ma tzv. Stvar­no­sti, naj­če­šće pre­ma tzv. Rat­noj stvar­no­sti, ko­ja je i po­sli­je okon­ča­nja Dru­gog svjet­skog ra­ta do­sta du­go bi­la jed­na od naj­va­žni­jih knji­žev­nih te­ma. O toj stvar­no­sti je ri­ječ u pje­sma­ma „Pro­lje­će u oku­pi­ra­nom gra­du”, „Po­ru­ka”, „Na pri­sil­noj stra­ži”, „Po­ho­di na Cr­nu Go­ru”, „Pred sru­še­nom ku­ćom”, „Po­sli­je ra­ta”. I sa­svim je oči­gled­no da su rat­ne si­tu­a­ci­je osta­vi­le du­bok trag u Iva­no­vi­će­vom do­ži­vlja­ju svi­je­ta i ži­vo­ta, trag ko­ji ide od pi­ta­nja ka­kvo su bla­go ra­zni osva­ja­či tra­ži­li u Cr­noj Go­ri, ka­da su ta­ko upor­no i ta­ko če­sto na­sr­ta­li na nju i nje­nu slo­bo­du do po­ru­ke da u to­ku oku­pa­ci­je u Dru­gom svjet­skom ra­tu „usnu­li rod­ni grad spa­va mir­no” i da do­pu­sti slo­bo­di da se „iz ta­me pri­šu­nja”, po­što „sa pet du­šma­na u noć zlu i du­bo­ku/ i nas pet ču­va­mo no­ćas stra­žu na blo­ku” (opi­su­ju­ći taj tre­nu­tak pri­sil­nog ču­va­nja stra­že za­jed­no sa oku­pa­tor­skim voj­ni­ci­ma, Iva­no­vić po­seb­nu pa­žnju po­kla­nja vi­zu­el­nim ele­men­ti­ma: „Na pu­stom dru­mu, bi­je­lom kao kre­da/ sa pet du­šma­na što u noć cr­nu ble­nu”). Va­žno mje­sto u Iva­no­vi­će­vom do­ži­vlja­ju ra­ta i rat­nih si­tu­a­ci­ja ima i po­ru­ka maj­ka­ma i se­stra­ma da ih ne bri­ne „od­su­stvo bra­ta i si­na” za­to što su u pi­ta­nju „da­ni kad se žar­ko vo­li do­mo­vi­na” i kad se oče­ku­je da se po­ja­vi „jar­ka zvi­je­zda na ši­ro­kom ne­bu slo­bo­de”.
Ali se već u ovim pje­sma­ma po­ja­vlju­ju i mo­ti­vi po­ve­zi­va­nja do­ga­đa­ja u spo­lja­šnjem svi­je­tu sa unu­tar­njim svi­je­tom lir­skog su­bjek­ta. U pje­smi „Pred sru­še­nom ku­ćom”, pje­smi ko­ja ima pod­na­slov „Mo­tiv iz bom­bar­do­va­ne Pod­go­ri­ce”, ka­že se: „Iz raz­va­li­ne pla­ve se put me­ne / dva zi­da so­be bom­bom pro­sje­če­ne”.(Na­sta­vi­će se)