Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

29. ok­to­bar
Moj po­vra­tak i su­sret sa to­bom sa­da je sa­svim ne­mo­guć. Za te­be bi to bi­lo, ka­ko svi ka­žu, kraj­nje po­gub­no, a za me­ne ne­pod­no­šlji­vo, jer bi ta­da mo­ja si­tu­a­ci­ja, usled tvo­je raz­dra­že­no­sti i bo­le­snog sta­nja po­sta­la još go­ra, ako je uop­šte mo­gu­će da mo­že bi­ti go­re od ovo­ga. Sa­vje­tu­jem ti da se po­mi­riš sa ovim što se do­go­di­lo i da se or­ga­ni­zu­ješ na vri­je­me u ovoj tvo­joj no­voj si­tu­a­ci­ji, a što je naj­va­žni­je – da se li­je­čiš. Ti ako me vo­liš, a stvar­no ne sa­kri­vaš lo­ša osje­ća­nja pre­ma me­ni, mo­ra­la bi da shva­tiš bar do­ne­kle sa­da­šnju mo­ju po­zi­ci­ju. Ako ta­ko ura­diš, ne sa­mo da me ne­ćeš sma­tra­ti kri­vim, već ćeš mi po­mo­ći da pro­na­đem taj svoj mir i mo­guć­nost ne­ka­kvog ži­vlje­nja. Po­mo­ći ćeš mi sa­mo ta­ko, ako se­be pri­si­liš na to, a on­da ni sa­ma ne­ćeš po­že­lje­ti da se vra­tim ku­ći.
Tvo­je sa­da­šnje psi­hič­ko sta­nje, ner­vno ra­stroj­stvo i tvo­ji po­ku­ša­ji sa­mo­u­bi­stva, vi­še od sve­ga dru­gog po­ka­zu­ju da ne mo­žeš da upra­vljaš so­bom i za­to je moj po­vra­tak oprav­da­no ne­za­mi­sliv. Je­di­no ti mo­žeš da spa­siš bli­ske lju­de te­bi od pat­nji, ko­je im na­no­siš, i to ni­ko dru­gi ne mo­že ura­di­ti umje­sto te­be. Pro­baj da svu svo­ju ener­gi­ju usmje­riš na to da smi­riš se­be, umi­riš svo­ju du­šu, a ne na to da is­pu­nja­vaš se­bi že­lje, u ovom slu­ča­ju raz­mi­šljaš o mom po­vrat­ku, što je ne­mo­gu­će.
Ja sam pro­veo dva da­na u Ša­mar­di­nu i Op­ti­ni i na­sta­vljam sa pu­to­va­njem da­lje. Već smo kre­nu­li i pi­šem ti sa pu­ta. Ne­ću ti re­ći ku­da idem, za­to što je bo­lje i za me­ne i za te­be da se ra­sta­ne­mo. Ne­moj da mi­sliš da sam te osta­vio za­to što te ne vo­lim. Ja te za­i­sta vo­lim i že­lim od sveg sr­ca, ali ne mo­gu dru­ga­či­je da po­stu­pim, jer sam do­nio ta­kvu od­lu­ku. Znam da si bi­la iskre­na u pi­smu, ali ti ne mo­žeš da se kon­tro­li­šeš i zbog to­ga ne mo­žeš da is­pu­niš svo­je že­lje. Stvar ni­je u is­pu­nja­va­nju ne­ka­kvih mo­jih že­lja i po­tre­ba, ne­go do tvo­je smi­re­no­sti i ra­zum­nog od­no­sa pre­ma ži­vo­tu. Čim to­ga ne­ma, moj ži­vot sa to­bom je ne­za­mi­sliv. Da se vra­tim te­bi, dok si u ta­kvom sta­nju, za me­ne bi bi­lo bo­lje da se od­rek­nem ži­vo­ta. Mi­slim da sam u pra­vu za ovo što ra­dim, mo­gu­će i da ni­je­sam. Opro­sti mi, dra­ga mo­ja So­nja, ne­ka ti je Bog upo­moć. Ži­vot ni­je ša­la i mi ne­ma­mo pra­vo da ga svje­sno uni­šta­va­mo ni se­bi, ni dru­gi­ma i ni­je mu­dro da pro­cje­nju­je­mo nje­go­vu vri­jed­nost du­ži­nom ži­vlje­nja. Mo­žda su ovi mje­se­ci, ko­ji su nam osta­li da pro­ži­vi­mo, va­žni­ji od svih do­sa­da­šnjih go­di­na za­jed­nič­kog ži­vo­ta i tre­ba ih pro­ži­vje­ti ka­ko va­lja.
L. T.
30. ok­to­bar
(Pi­smo S.L. Tol­sto­ju i T.L. Su­ho­ti­noj)
Mno­go vam hva­la, dra­gi mo­ji pri­ja­te­lji, pra­vi i is­kre­ni pri­ja­te­lji – Ser­jo­ža i Ta­nja, za sve što ste uči­ni­li za me­ne i pri­sta­li da uče­stvu­je­te u mo­joj tu­zi i pat­nja­ma. Hva­la vam na pi­smi­ma. Ser­jo­ža, tvo­je pi­smo me je po­seb­no ob­ra­do­va­lo, bi­lo je krat­ko, ali ja­sno i sa­dr­žaj­no, sve u sve­mu, baš do­bro. Ne mo­gu re­ći da me ni­je strah sve­ga ovo­ga i ne mo­gu iz­bje­ći od­go­vor­nost, ali ni­je­sam mo­gao da po­bi­je­dim se­be i po­stu­pim dru­ga­či­je. Pi­sao sam Sa­ši o sve­mu to­me pre­ko Čert­ko­va i mo­lio da vas – mo­ju dje­cu oba­vi­je­sti o sve­mu. Pro­či­taj­te to. Ja sam pi­sao to što osje­ćam, a osje­ćam da dru­ga­či­je ne mo­gu. Pi­sao sam joj i o va­šoj maj­ci. Ona će vam i to po­ka­za­ti. Pr­vo sam do­bro raz­mi­slio o sve­mu i on­da joj na­pi­sao. Mi sad ide­mo da­lje, ali još ne znam ku­da. Oba­vje­šta­va­ću vas pre­ko Čert­ko­va.
Opro­sti­te i hva­la vam, mo­ja dje­co, opro­sti­te mi i za to, jer stvar­no mi­slim da sam ja uzrok va­ših stra­da­nja i pat­nji. Po­seb­no sam te­be op­te­re­tio, mi­la mo­ja Ta­nji­ce. To bi bi­lo sve. Žu­rim da što pri­je kre­nem, jer me va­ša maj­ka mo­že za­te­ći ov­dje. Su­sret sa njom sa­da, za me­ne bi zna­čio pro­past. Opro­sti­te mi!
L.T.
(Ša­mar­di­no, 31. ok­to­bar 4 sa­ta uju­tro)
Dra­ga mo­ja dje­co, Ser­jo­ža i Ta­nja,
Na­dam se, a i ubi­je­đen sam da se ne­će­te lju­ti­ti na me­ne što vas ni­je­sam po­zvao da do­đe­te. Da sam po­zvao sa­mo vas, za va­šu maj­ku bi to bi­lo stra­šno, a ta­ko­đe i za osta­lu va­šu bra­ću. Obo­je će­te shva­ti­ti da ja sa Čert­ko­vom odav­no imam po­seb­ne pri­ja­telj­ske i po­slov­ne od­no­se i za­to sam ga i po­zvao da do­đe. On je cio svoj ži­vot po­sve­tio is­toj stva­ri, ko­joj sam i ja slu­žio po­sled­njih 40 go­di­na mog ži­vo­ta. Ta stvar je za me­ne mno­go va­žna, za­to je i ci­je­nim, a va­žna je i za sve osta­le lju­de, me­đu ko­ji­ma ste i vi.
Hva­la vam što ste bi­li do­bri i pa­žlji­vi pre­ma me­ni. Ne znam da li se ovo opra­štam od vas, ali sam osje­tio po­tre­bu da vam ka­žem ovo što sam već na­pi­sao.
Opro­sti­te i po­tru­di­te se da umi­ri­te maj­ku, pre­ma ko­joj ja osje­ćam naj­i­skre­ni­ju lju­bav i sa­o­sje­ćam sa nje­nim pat­nja­ma.
Vo­li vas vaš otac Lav Ni­ko­la­je­vič
„Pre­daj im ovo pi­smo po­sli­je mo­je smr­ti – re­kao je kćer­ki Sa­ši i za­pla­kao”.
KRAJ