PI­ŠE: PRE­DRAG R. PE­TRO­VIĆ


Tur­ci su u dru­goj po­lo­vi­ni XVII vi­je­ka u Her­ce­go­vi­ni i u do­li­ni Ze­te i Mo­ra­če i u Pri­mor­ju, ima­li ja­ke tvr­đa­ve Nik­šić, Tre­bi­nje, Gac­ko, Klo­buk, Spuž, Pod­go­ri­cu, Me­dun, Ža­bljak, Bar i Ul­cinj, ko­je su ima­le ulo­gu da ob­u­zda­ju bun­tov­na her­ce­go­vač­ka, cr­no­gor­ska i brd­ska ple­me­na i da slo­me nji­ho­ve ot­po­re, a i ra­di vla­sti­te od­bra­ne u ovim for­ti­fi­ka­ci­ja­ma. Po G. Sta­no­je­vi­ću i M. Va­si­ću:
„Tur­ski od­bram­be­ni si­stem ma­lih utvr­đe­nja, ku­la i pan­du­ri­ca ( ili tzv. „for­ti­ca”), ni­je iz­dr­žao pro­bu u mo­rej­skom ra­tu. Tur­ci su bi­li pri­mo­ra­ni da se po­vu­ku iz svih ma­njih na­se­lja i ku­la i sklo­ne u ve­će gra­do­ve. Is­ku­stvo ih je na­u­či­lo, da u do­ba ra­ta, ili ustan­ka ni­je do­bro bi­ti van ja­kih utvr­da. Do kra­ja XVII vi­je­ka do­bar dio Tu­ra­ka po­vu­kao se u utvr­đe­ne gra­do­ve”.
To se od­no­si­lo i na tvr­đa­vu Me­dun, ko­ja je bi­la za­u­ze­ta od Ku­ča i ko­ja je po svo­jim ma­njim for­ti­fi­ka­ci­skim ka­pa­ci­te­ti­ma, za re­la­tiv­no izo­lo­van po­lo­žaj i u pro­tiv­nič­kom okru­že­nju, bi­la sa ma­njim mo­guć­no­sti­ma za si­gur­nu od­bra­nu, te Tur­ci ne­po­sred­no po­sle gu­bit­ka ove for­ti­fi­ka­ci­je ni­su uspi­je­va­li, a ni po­ku­ša­va­li, da je po­vra­te i us­po­sta­ve svo­ju po­sa­du na Me­dun­skoj tvr­đa­vi. Ka­sni­jih go­di­na po za­vr­šet­ku mo­rej­skog ra­ta, ka­da su u ne­kim pe­ri­o­di­ma bi­li po­li­tič­ki i voj­no pre­ma Ku­či­ma i uop­šte pre­ma brd­skim ple­me­ni­ma u po­volj­ni­joj po­zi­ci­ji, svoj kon­cept o na­pu­šta­nju ma­njih utvr­đe­nja su iz­mi­je­ni­li, me­đu­tim, za Me­dun je osta­la ista si­tu­a­ci­ja, sve do po­čet­ka sed­me de­ce­ni­je XIX vi­je­ka.
U po­ku­ša­ju us­po­sta­vlja­nja čvr­šćih ve­za sa Mle­tač­kom re­pu­bli­kom, Ku­či su po­sle uspje­ha nad tur­skom voj­skom, Mle­ci­ma po­nu­di­li Me­dun­sku tvr­đa­vu, me­đu­tim, Mle­ci ni­je­su to pri­hva­ti­li, bo­je­ći se da se nji­ho­va po­sa­da ne bi odr­ža­la u is­tu­re­noj for­ti­fi­ka­ci­ji pre­ma Tur­ci­ma, ali su pri­hva­ti­li da pla­ća­ju po­sa­du sa­sta­vlje­nu od Ku­ča. Ista so­lu­ci­ja je bi­la i za tvr­đa­vu Spuž, za ko­ju su Pi­pe­ri i Bje­lo­pa­vli­ći od Mle­ta­ka tra­ži­li, da je za­po­sjed­nu sa svo­jom po­sa­dom i ko­man­dom, me­đu­tim, Mle­ci su isto kao i za Me­dun, od­lu­či­li sa­mo da odo­bre pla­te po­sa­di sa­sta­vlje­noj od Pi­pe­ra i Bje­lo­pa­vli­ća. I Ku­či i Pi­pe­ri sa Bje­lo­pa­vli­ći­ma su tra­ži­li i oče­ki­va­li da Mle­ci po­stu­pe kao sa Cr­nom Go­rom, gdje su Mle­ci ime­no­va­li svog gu­ver­ne­ra, a na Ce­ti­nju i Ce­tinj­skom ma­na­sti­ru sta­ci­o­ni­ra­li svo­ju po­sa­du. Bo­ja­zan Mle­ta­ka, da se u ovim tvr­đa­va­ma ne­će odr­ža­ti sa re­la­tiv­no ma­njim po­sa­da­ma je bi­la sa­svim oprav­da­na, jer 1691. god. Su­lej­man-pa­ša, po­sle ne­ko­li­ko po­ku­ša­ja da obez­bi­je­di ta­o­ce, kod br­đan­skih ple­me­na i da pre­du­zme na­pad na Cr­nu Go­ru, na­pao je Spu­šku tvr­đa­vu sa po­sa­dom od Pi­pe­ra i Bje­lo­pa­vli­ća u njoj. Po­sa­di je sti­gla po­moć od Cr­no­go­ra­ca, Ku­ča i još ne­kih Br­đa­na i oni su na­pa­de Su­lej­man-pa­še, ko­ji su bi­li u dva da­na od­bi­li. Već sle­de­će go­di­ne 1692. Su­lej­man-pa­ša, ko­ji ni­je smio da do­zvo­li da je De­pe­do­gen (Pod­go­ri­ca) iz­me­đu (po R. Pe­tro­vi­ću) – „dvi­je mle­tač­ke za­sta­ve po­bo­de­ne na te­ri­to­ri­ji nje­go­ve dr­ža­ve. Jed­na je bi­la na Ce­ti­nju, a dru­ga se vi­jo­ri­la na Me­du­nu”, pred­u­zeo je po­hod na Ce­ti­nje. Ko­ri­ste­ći se, tre­nut­no lo­šim od­no­si­ma brd­skih ple­me­na sa cr­no­gor­skim i cr­no­gor­skih me­đu­sob­no, a i ucje­na­ma uspio je, da pri­mo­ra Crm­ni­ča­ne, Ri­je­ča­ne, Kli­men­te, pa i Ku­če, da uče­stvu­ju na tur­skoj stra­ni. Mle­tač­ka po­sa­da od tri­de­set šest voj­ni­ka u dvi­je ma­na­stir­ske ku­le, sa ne­do­volj­nom po­dr­škom Cr­no­go­ra­ca, ni­je uspje­la da se od­bra­ni, već se pre­da­la i uz spo­ra­zum su im Tur­ci do­zvo­li da se po­vu­ku ka Ko­to­ru, ali su u od­la­sku mi­ni­ra­li Ce­tinj­ski ma­na­stir, te je ma­na­stir sru­šen sa do­sta tur­skih žr­ta­va, po­sli­je po­vla­če­nja mle­tač­ke po­sa­de. Na­pad Tu­ra­ka na Ko­tor, ko­ji je htio pa­ša da pre­du­zme, kao od­ma­zdu pro­tiv Mle­ta­ka, zbog ru­še­nja ma­na­sti­ra i tur­skih žr­ta­va, ni­je usli­je­dio, jer su mu Ku­či i osta­la ple­me­na ot­ka­za­la da­lje uče­šće u po­ho­du.
Stal­ne pri­jet­nje Tu­ra­ka sa Su­lej­man-pa­šom su na­te­ra­le Ku­če, da pre­go­va­ra­ju 1693. go­di­ne sa Mle­tač­kim pro­vi­du­rom u Ko­to­ru, oko po­mo­ći i pri­vi­le­gi­ja, ko­ju bi Mle­ci tre­ba­lo da da­ju Ku­či­ma za sa­ve­zni­štvo i za­jed­nič­ko ra­to­va­nje pro­tiv Tu­ra­ka, sa sta­rim oba­ve­za­ma pla­ća­nja za­o­sta­lih pla­ta po ra­ni­jem mle­tač­kom du­ka­lu iz 1658. Ku­či su pi­smom voj­vo­de Iva­na Ili­ko­vi­ća i ple­men­skih gla­va­ra, upu­će­nom mle­tač­kom pro­vi­du­ru, tra­ži­li i sred­stva za iz­grad­nju utvr­đe­nja (ku-le) na Me­dun­skoj ća­fi, lo­ka­ci­ji, ko­ja je glo­bal­no uzev­ši na mje­stu do­nje zo­ne tvr­đa­ve, ili pre­ci­zni­je uz glav­ni put do po­čet­ka sje­ve­ro-za­pad­ne stra­ne ilir­skog be­de­ma Me­dun­ske tvr­đa­ve, na pre­vo­ju uz iz­vor Kra­se­ta.
(Na­sta­vi­će se)