PI­ŠE: PRE­DRAG R. PE­TRO­VIĆ

Isto­ri­o­gra­fi su za­bi­lje­ži­li još je­dan in­te­re­san­tan de­talj ve­zan za Me­dun­sku tvr­đa­vu u po­čet­ku po­sje­da tvr­đa­ve od stra­ne Ku­ča. Iste go­di­ne u vri­je­me dr­ža­nja Cr­no­gor­skog zbo­ra, u Grad­cu (Lje­šan­ska na­hi­ja), od­red od 800 Tu­ra­ka, tur­ske voj­ske, ko­ju je Su­lej­man-pa­ša sa­ku­pio kod Pod­go­ri­ce je pre­šlo ri­je­ku Mo­ra­ču i upu­tio se ka Kru­si­ma, te su uče­sni­ci zbo­ra mo­ra­li da pre­ki­nu zbor, da ih na­pad­nu i vra­te, pri čem je iz­gi­nu­lo do­sta Tu­ra­ka i da po­sli­je to­ga na­sta­ve u Grad­cu skup­šti­nu. Glav­ni­na tur­ske voj­ske je bi­la ulo­go­re­na na sat ho­da od Ku­ča i oče­ki­vao se i na­pad na Ku­če, pa su Ku­či za­pa­li­li tur­ske ku­će u Gru­da­ma. Ku­či su po iz­vo­ri­ma pu­ca­li iz dva to­pa sa Me­dun­ske tvr­đa­ve, ali se vje­ru­je da su to či­ni­li za po­dr­šku Cr­no­gor­ci­ma i nji­ho­voj skup­šti­ni. Po iz­vje­šta­ju Ge­ne­ral­nog pro­vi­du­ra od 31. ma­ja – ...„et qan­do su­ce­se la fa­ti­o­ne tra li Mon­te­ne­gri­ni e li Tur­chi si sen­ti­va­no sba­rar dal­la For­tez­za Me­dun, due ti­ri di can­no­ne, che si cre­do­no fat­ti per icor­ra­gir mag­gi­or­men­te li Mon­te­ne­gri­ni, o per qu­al­che van­tag­gio ri­por­ta­to con­tro gl’ini­mi­ci”.
U ne­ko­li­ko iz­vo­ra o ovo­me je da­to je da su Ku­či sa tvr­đa­ve ga­đa­li to­po­vi­ma Tur­ke, me­đu­tim, od Me­du­na sa­mo do Pod­go­ri­ce ima oko 8,5 ki­lo­me­ta­ra va­zdu­šne li­ni­je, a ako su Tur­ci lo­go­ro­va­li na sat ho­da od Ku­ča on­da je to ra­sto­ja­nje od oko šest ki­lo­me­ta­ra, te ni­je bi­lo u do­me­tu on­da­šnjih to­po­va, ta­ko da se ov­dje ra­di­lo sa­mo o to­pov­skim sal­va­ma Ku­ča sa Me­dun­ske tvr­đa­ve u znak po­dr­ške Cr­no­gor­ci­ma, ko­ji su dr­ža­li skup­šti­nu, a i pre­te­ćim to­pov­skim sal­va­ma pro­tiv Tu­ra­ka či­ja je glav­ni­na voj­ske bi­la kod Pod­go­ri­ce.
Kra­jem ma­ja iste 1688. go­di­ne tur­ske sna­ge pred­vo­đe­ne Su­lej­man-pa­šom od 8.000 voj­ni­ka na­pa­do­še Ku­če sa tri prav­ca Pod­go­ri­ce, Ko­la­ši­na i Pla­va. Ku­či su po­ro­di­ce po­sla­li ra­ni­je u zbjeg, a dio tur­ske voj­ske iz prav­ca Ko­la­ši­na je na­pre­do­vao pre­ma Kuč­kom zbje­gu. Ra­di to­ga su Ku­či na­pu­sti­li svo­ju po­zi­ci­ju na me­dun­skoj tvr­đa­vi za­pa­li­li zgra­de u tvr­đa­vi i kre­nu­li da pr­vo pre­sret­nu ovaj dio tur­ske voj­ske iz prav­ca Ko­la­ši­na. Po ne­kim auto­ri­ma, na­pu­sti­li su tvr­đa­vu iz tak­tič­kih raz­lo­ga, sma­tra­ju­ći da ne­će mo­ći da se od­bra­ne u tvr­đa­vi od broj­ča­no ve­li­ke tur­ske op­sa­de. Raz­dvo­je­ni od­re­di tur­ske voj­ske ni­su mo­gli odo­lje­ti na­pa­di­ma Ku­ča i oni u si­lo­vi­tom ju­ri­šu pr­vo po­ra­zi­še voj­sku iz prav­ca Ko­la­ši­na, ko­ja je ugro­ža­va­la zbjeg, a za­tim u po­vrat­ku raz­bi­še i glav­ni­nu iz prav­ca Pod­go­ri­ce, ko­ja je do­pr­la do cen­tral­nog Kuč­kog pred­je­la i kre­nu­la u pa­lje­vi­nu i pljač­ku. Glav­ni­nu po­ti­snu­še do Pod­go­ri­ce i po­no­vo Ku­či za­po­sje­do­še tvr­đa­vu. Po iz­vo­ri­ma, voj­ska iz prav­ca Ko­la­ši­na ima­la je ne­ko­li­ko sto­ti­na gu­bi­ta­ka, a te­ške gu­bi­ta­ke i voj­ska iz prav­ca Pod­go­ri­ce. Ne po­mi­nje se tur­ski dio voj­ske iz prav­ca Pla­va. Mo­gu­će, da je bio u za­o­stat­ku i da su ovi Tur­ci od­u­sta­li od na­pa­da, vi­dje­ći po­ra­ze dru­ga dva tur­ska od­re­da. U ovoj bi­ci (po iz­vo­ri­ma) Ku­či­ma su, kao i u pret­hod­noj bi­ci po­ma­ga­li Kli­men­ti, a u na­rod­nom pre­da­nju se ova ve­li­ka po­bje­da Ku­ča nad Tur­ci­ma pam­ti kao „De­be­li boj”.
Po­sli­je tri ve­li­ka po­ra­za, ko­je su Tur­ci pre­tr­pje­li od Ku­ča, pod vođ­stvom voj­vo­de Iva­na Ili­ko­vi­ća, uz po­moć i Br­đa­na, do kra­ja Mo­rej­skog, Mle­tač­ko-tur­skog ra­ta 1699. go­di­ne Ku­če ni­su na­pa­da­li Tur­ci, kao ni du­ži pe­ri­od po­sli­je ra­ta. U to­ku Mo­rej­skog ra­ta sa 1688. go­di­nom je za­vr­šen pr­vi tur­ski pe­ri­od oku­pa­ci­je Me­dun­ske tvr­đa­ve, ko­ji je tra­jao 232 go­di­ne (od 1456. go­di­ne do 1688. go­di­ne) u ko­me je Me­dun­ska tvr­đa­va sa ma­lim pre­ki­di­ma stal­no bi­la u tur­skom po­sje­du, sa sta­ci­o­ni­ra­nom tur­skom voj­nom po­sa­dom, kao is­tu­re­na i do­bro utvr­đe­na i sa to­po­vi­ma opre­mlje­na tur­ska for­ti­fi­ka­ci­ja u cen­tru ple­men­skog pod­ruč­ja Ku­ča.
U sle­de­ćem pe­ri­o­du od 172 go­di­ne (od 1688. do 1860.), Tur­ci ni­su mo­gli ima­ti po­sa­du u Me­dun­skoj tvr­đa­vi, ili što su voj­ni po­ten­ci­ja­li ple­me­na Ku­či bi­li ta­kvi, da je to za Tur­ke bi­lo opa­sno, ili zbog iz­mi­je­nje­ne tak­ti­ke Tu­ra­ka, pre­ma Brd­skim ple­me­ni­ma, a po­seb­no pre­ma Ku­či­ma, ma­da su Tur­ci, po­vre­me­no, pri svo­jim rat­nim po­ho­di­ma pro­tiv Ku­ča, a i dru­gih br­đan­skih ple­me­na, ob­u­hva­ta­li u svo­jim na­di­ra­nji­ma i sa­mu tvr­đa­vu i Me­dun. U ne­kim, ri­jet­kim pri­li­ka­ma, pri stal­nom su­ko­blja­va­nju sa Tur­ci­ma, Ku­či su ovu te­ri­to­ri­ju i sa­mu tvr­đa­vu iz tak­tič­kih raz­lo­ga pre­pu­šta­li, da bi se od tur­skih, uvi­jek vi­še­stru­ko broj­ni­jih for­ma­ci­ja od­bra­ni­li na po­god­ni­jem te­re­nu, sa bo­ljim od­bram­be­nim ko­fi­gu­ra­cij­skim uslo­vi­ma, i da bi po­sli­je od­bi­ja­nja tur­skog na­pa­da, ili po­bje­de nad Tur­ci­ma u re­la­tiv­no krat­kom vre­me­nu Ku­či po­no­vo za­po­sje­li Me­dun­sku tvr­đa­vu.
U vi­še pri­li­ka, pri na­pa­di­ma Tu­ra­ka Ku­či su or­ga­ni­zo­va­li svo­ju od­bra­nu iz sa­me tvr­đa­ve, ali je pi­ta­nje dr­ža­nja sa­me fo­r­ti­fi­ka­ci­je, pri Tur­skim na­pa­di­ma na Ku­če, bi­lo je pre­vas­hod­no pi­ta­nje na­či­na ko­ri­šće­nja od­bram­be­ne tak­ti­ke Ku­ča u su­ko­bi­ma sa Tur­ci­ma.
Na­sta­vi­će se