Pi­še: PE­RI­VO­JE PO­PO­VIĆ


„... Ko­ji su to kro­ja­či u na­šoj isto­ri­ji za­da­va­li mje­re mo­ra­la i nje­go­ve prak­tič­ne stra­ne? Ne­ka­da su to bi­li tu­ma­či Sta­rog za­vje­ta, Mar­ko Mi­lja­nov, Nje­goš. Ka­sni­je nam sa­vre­me­ni­ci na­gla­ša­va­ju ka­ko su se od­u­vi­jek pi­ta­nji­ma mo­ra­la pa­ti­li ju­na­ci knjiga...”
Emir Ku­stu­ri­ca

Ona pra­va - etič­ka, isto­rij­ska, ne­po­ru­ši­va Cr­na Go­ra pri­pa­da svi­je­tu. Svi­je­tu po­šte­nja, mo­ra­la i do­sto­jan­stva – pri­je sve­ga. Ta­ko su je vi­dje­li, ta­ko su je gra­di­li, ta­kvu su je u na­slje­đe osta­vi­li nje­ni ko­ri­fe­ji. Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski, vla­di­ka Ra­de To­mov – pje­snik Nje­goš i Mar­ko Mi­lja­nov Po­po­vić vo­zdi­gli su Cr­nu Go­ru do pre­sto­la bo­žan­skog sa­go­vo­re­nja. Oni bi­ja­hu, oni spo­zna­va­hu svi­jet sa po­zi­ci­ja ka­me­nog mo­ra cr­no­gor­skog i br­đan­skog ep­skog pro­sto­ra...
Dru­ga­či­ja je, po­seb­na je vi­zu­ra me­di­te­ran­skog vi­zi­o­na­ra čo­vječ­no­sti, slo­bo­do­u­mlja i slobo­do­lju­blja Ste­fa­na Mi­tro­va Lju­bi­še. Bez nje­ga je­dan od he­ra­kli­tov­skih ele­me­na­ta sve­spozna­nja ne­do­sta­jao bi Cr­noj Go­ri i nje­nom vo­zne­se­nju...
„U (...) no­vom sve­tu naj­va­žni­ji i naj­o­pa­sni­ji su­ko­bi ne­će bi­ti su­ko­bi iz­me­ću dru­štve­nih kla­sa (...) ne­go iz­me­ću lju­di ko­ji pri­pa­da­ju raz­li­či­tim kul­tur­nim en­ti­te­ti­ma”. Ovaj ne­bla­go­slu­te­ći stav S. P. Han­ting­to­na, ko­li­ko god to pro­ti­vur­ječ­no zvu­ča­lo, po­pri­lič­no do­vo­di u pi­ta­nje nad­moć za­pad­no­me­di­te­ran­skog ili ka­ko ga ov­dje de­fi­ni­še­mo poj­mom la­ti­no­me­di­te­ran­skog kul­tur­nog mo­de­la. Prem­da i sam Han­ting­ton u da­ljem po­sma­tra­nju Za­pad vi­di kao pre­do­mi­nan­tan kul­tur­ni i ci­vi­li­za­cij­ski domet, ipak u ukup­no­sti an­ti­ci­pi­ra nje­go­vu ne­mi­nov­nu de­kon­struk­ci­ju i ukla­pa­nje u mo­del čo­vje­čan­stva kao op­šte re­zul­tan­te kul­tur­nih kom­po­nen­ti, bez glo­ba­li­stič­ke neo do­mi­na­ci­je. U su­prot­nom vi­še je ne­go iz­vje­sna kul­tur­na i ci­vi­li­za­cij­ska sti­hi­ja ko­ja će po do­mi­nosi­ste­mu po­ru­ši­ti i sve osta­le svje­to­ve i to ne sa­mo na kul­tur­nom pla­nu, ka­ko to uz bla­gi znak pi­ta­nja pret­po­sta­vlja i sam Han­ting­ton. Svo­ja pred­vi­ća­nja po­tvr­đu­je i mi­šlju V.S. Naj­po­la da je „uni­ver­zal­na ci­vi­li­za­ci­ja” (Naj­po­lov iz­raz) sa „uni­ver­zal­nom kul­tu­rom” (naš iz­raz, za ovu pri­li­ku) nu­žan put sa­vre­me­nog čo­vje­čan­stva u ci­lju ova­plo­će­nja sve­nad­moć­ne, jed­ne i je­din­stve­ne ide­je i pre­va­zi­la­že­nja di­le­me „je li in­stikt, il’ du­hov­ni vo­đa” (Nje­goš).
Nu­žno je upra­vo zbog to­ga da­lje se kri­tič­ki osvr­nu­ti na Han­ting­to­nov is­kaz da po­mi­nja­na pro­dukt za­pad­ne ci­vi­li­za­ci­je. Upra­vo u toj tač­ki po­sma­tra­nja, on se sa­svim po­is­to­vje­ću­je sa F. Vro­de­lom i iza­zi­va, po se­bi, objek­tiv­nu po­tre­bu za ospo­ra­va­njem da­tih sta­vo­va iako oni u ovom isto­rij­skom tre­nut­ku mo­gu da se ozna­če i kao fa­kat. Han­ting­ton u tom smi­slu ja­sno kon­sta­tu­je di­stri­bu­ci­ju mo­ći po­sred­stvom di­stri­bu­ci­je kul­tu­re, što opet na svoj na­čin pro­iz­i­la­zi iz Vro­de­lo­vih po­stav­ki. Mno­ge kul­tur­ne po­ja­ve, pa da­ka­ko i Lju­bi­ši­no dje­lo, oso­bi­to pri­po­vi­jest o Ka­njo­šu Ma­ce­do­no­vo­ću, i iz sa­vre­me-ne vi­zu­re da­ju na­du da sli­je­di vri­je­me auten­tič­ne mo­ći kul­tu­re po se­bi. I po L. Pir­so­nu (Le­ster Pir­son), a u do­broj mje­ri i po V. Adam­su (Vruks Adams) u re­dak­ci­ji A. Še­lon­gov­skog, ko­nač­no pred­sto­ji vra­ća­nje kul­tur­nih to­ko­va na re­la­ci­je uza­jam­nog do­pu­nja­va­nja, ra­zu­mi­je­va­nja i is­po­ma­ga­nja sa po­zi­ci­ja per­so­nal­nog i ko­lek­tiv­nog hu­ma­ni­te­ta, da­kle ne ka uto­pi­stič­kim za­lu­ži­va­nji­ma, već ka re­a­li­za­ci­ji ple­me­ni­tih ci­lje­va „ono­ga na­po­ra du­ha ko­ji se ka­ko u sfe­ri umjet­no­sti ta­ko i po­li­ti­ke zo­ve stva­ra­la­štvo”. Isto­rij­ski za­ko­ni i za­ko­ni ci­vi­li­za­ci­je ov­dje mo­ra­ju da pre­pu­ste mje­sto za­ko­ni­to­sti­ma ži­vo­ta, za­ko­ni­to­sti­ma smr­ti i, na­rav­no, sve­tvo­rač­kom za­ko­nu vječ­nog bi­vo­va­nja, če­mu u kul­tu­ri, u umjet­no­sti, da­kle u stva­ra­la­štvu, pri­pa­da po­seb­no mje­sto. Svo­je po­kre­tač­ko no­mi­no­va­nje u toj kon­ste­la­ci­ji slu­će­nog, za­slu­žu­je i St. M. Lju­bi­ša i nje­go­vo kult­no dje­lo „Ka­njoš Ma­ce­do­no­vić”. „Na­čin na ko­ji se od­vi­ja tran­smi­si­ja in­di­vi­du­al­nog stva­ra­la­štva na ko­lek­tiv­nu dje­lat­nost učvr­stio se, uti­snuo u je­zik i ovje­ko­vje­čio”. Ovu sa­svim odr­ži­vu so­ci­o­lin­gvi­stič­ku te­zu, ko­ju je Še­lon­gov­ski, po sop­stve­nom pri­zna­nju, re­a­fir­mi­sao od Ta­de­u­ša Zje­linj­skog, svo­jom ukup­nom ži­vot­no­šću u pu­noj mje­ri po­tvr­đu­je i dje­lo Ste­fa­na Mi­tro­va Lju­bi­še, bu­du­ći du­bo­ko uko­ri­je­nje­no u „bi­će i je­zik” (Kon­stan­ti­no­vi­ćev iz­raz) srp­ske kul­tu­re i du­hov­no­sti, spe­ci­fič­ne, ali u naj­bo­ljim uz­le­ti­ma rav­no­prav­no ve­za­ne i za me­di­te­ran­sko ta­la­sa­nje i za kon­ti­nen­tal­ne vje­tro­ve i ta­la­se. Bu­du­ći da po­tvr­đu­je da­ta raz­mi­šlja­nja po­treb­no je da se ov­dje pre­zen­tu­je i či­nje­ni­ca da i Bro­del i po­mi­nja­ni Han­ting on gu­be iz vi­de upra­vo di­men­zi­ju pro­ži­ma­nja, bu­du­ći da je, za nas ne­spor­no da je, ka­ko is­ti­če Še­lon­govski „he­le­ni­zam (... ) bio do­vr­šen iz­raz na­ci­o­nal­nog du­ha, a Rim je za­pra­vo bio sa­mo ci­vi­li­za­ci­ja”. Isti­na, i sam Še­lon­gov­ski ov­dje osta­je ne­do­re­čen u smi­slu ob­ja­šnje­nja da he­le­ni­zam ne po­ti­re iz­vor­nost i uza­jam­nost kul­tur­nih iden­ti­te­ta, već pri­je sve­ga slu­ži kao nji­ho­va ple­me­ni­ta tran­smi­si­ja.
(Na­sta­vi­će se)