PI­ŠE: MI­LI­CA KRALj


Mar­ga­ret Jur­se­nar bi­la je pr­va že­na ko­ja je po­sle tri­sta pe­de­set go­di­na ne­pri­ko­sno­ve­ne mu­ške vla­da­vi­ne ušla u Fran­cu­sku aka­de­mi­ju na­u­ka,u cr­no-bijeloj ha­lji­ni ko­ju je spe­ci­jal­no za tu ve­li­čan­stve­nu pri­li­ku, kre­i­rao ču­ve­ni mod­ni kre­a­tor Iv Sen Lo­ran.
Ta pr­va že­na član Fran­cu­ske aka­de­mi­je gle­da­la je na svijet ne­tre­mi­ce, a na lju­de s ap­strakt­nom lju­ba­vlju ko­ja mo­že za­stra­ši­ti, kao lju­bav sve­tih. No, u njoj go­ri va­tra. Bez ob­zi­ra na su­zdr­ža­no­sti i osmi­jeh Mi­ner­ve, gle­da oči­ma vi­zi­o­nar­ke, a u tim oči­ma pod te­škim vije­kom le­ži hlad­na ne­vi­nost dje­te­ta oko ko­je­ga se ru­ši svi­jet. Po­sma­tra­ju­ći je smi­re­nu do rav­no­du­šno­sti, ali pre­pu­nu do­bro­te, ka­ko te­pa psu ili gla­di ka­men na pla­ži, iz­gle­da­lo je da Mar­ga­ret Jur­se­nar pri­pa­da dru­gom car­stvu, gdje ri­je­či od­re­šu­ju smi­sao, lju­di prav­da­ju svo­je po­sto­ja­nje, car­stvu svi­ma apri­hva­će­nih za­ko­na, gdje mu­drost za­u­zi­ma du­žno mje­sto a ra­zum ne od­ba­cu­je sje­ne.
Ova­ko je slav­nu knji­žev­ni­cu opi­sao Ma­tje Ga­le u knji­zi raz­go­vo­ra.
Mar­ga­ret Jur­se­nar, ko­ju je „ pat­nja na­u­či­la hra­bro­sti“ pi­sa­la je mu­ški, pod­smi­jeh­nuv­ši se na taj na­čin po­dje­li na mu­ško i žen­sko pi­smo. Za nju je pi­sa­nje ima­lo znak jed­na­ko­sti sa ži­vo­tom.
Od­go­va­ra­ju­ći na­knad­no na pi­ta­nja ko­ja je svo­je­vre­me­no po­sta­vljao Mar­sel Prust, slav­ni pret­hod­nik ta­ko­đe slav­ne Mar­ga­ret Jur­se­nar, na opa­sku „Iz­bje­ga­va­te li da od­go­va­ra­te o se­bi, o vla­sti­tim du­šev­nim sta­nji­ma“ – knji­žev­ni­ca je od­go­vo­ri­la ci­ti­ra­ju­ći Rem­boa:“ Ja, to je ne­ko dru­gi”, i „Po­sto­ji i jed­na al­he­mij­ska for­mu­la ja – je­dan u mno­gim dru­gim“. Uosta­lom, te­ško je re­ći isti­nu o se­bi – svi mi pre­ma­lo zna­mo o se­bi, ne­ma­mo po­treb­ne dis­tan­ce. Me­ni se čak i raz­li­ka iz­me­đu „ja“ i „ ti“ či­ni pri­vid­nom.“
Na pi­ta­nje „Ko­ja Vam je isto­rij­ska lič­nost iz re­al­nog ži­vo­ta naj­bli­ža“ od­go­vri­la je „Svi oni ko­ji su ra­di­li na to­me da uči­ne bo­ljim čo­vje­ka i nje­go­vu sud­bi­nu. Od Bu­de do Tol­sto­ja, od Gan­di­ja do Jo­va­na Evan­đe­li­sta; So­krat i Mon­tenj i Vol­ter.
U „Ha­dri­ja­no­vim me­mo­a­ri­ma“ po­ku­ša­la sam da su­prot­sta­vim dve ljud­ske po­ro­di­ce. S jed­ne stra­ne aske­tu ko­ji tra­ga za ap­so­lut­nim i sve­tog sto­i­ka ka­kav je bio Epik­tet, s dru­ge stra­ne skep­ti­čan i prag­ma­ti­čan im­pe­ra­tor, ali za­o­ku­pljen hu­ma­ni­stič­kim ide­a­lom. Po­ka­za­la sam da se su­kob na od­re­đe­nom ste­pe­nu pre­tva­ra u spo­ra­zum.
– Ko­je isto­rij­ske ju­na­ke vo­li­te?
– Ne­ko­li­ko ju­na­ki­nja i ne­ko­li­ko sve­ti­ca od Eli­za­be­te Ugar­ske do Jo­van­ke Or­le­an­ke, ogrom­ne ar­mi­je mi­lo­srd­nih se­sta­ra, sve one što kao uzrok i kao re­zul­tat ima­ju na umu dru­ge.
Va­še ju­na­ki­nje i va­ši ju­an­ci iz li­te­ra­tu­re?
An­ti­go­na, ne­ko­li­ko Šek­spi­ro­vih ju­na­ki­nja, mo­žda i ne­ko­li­ko Bal­za­ko­vih, Pjer Bez­u­hov iz „Ra­ta i mi­ra“, sta­rac Zo­si­ma iz „Bra­će Ka­ra­ma­zo­vih“, mo­žda i Don Ki­hot.
O lju­ba­vi i pro­la­zno­sti?
Ima bi­ća pre­ko ko­jih me je Bog vo­lio. Sve što sti­že do­la­zi do nas iz­da­le­ka i od­la­zi da­lje od nas. Sve nas nad­vi­su­je i čo­vjek pred svim tim pro­ti­ca­njem i pro­la­že­njem sto­ji isti i za­di­vljen. Imam uti­sak da sam in­stru­ment pre­ko ko­jeg, kroz ko­ji su pro­šle stru­je, ti­tra­ji. A to vre­di za sve mo­je knji­ge, a re­kla bih čak i za moj cio ži­vot. Mo­žda za sva­ki ži­vot, a naj­bo­lji me­đu na­ma mo­žda su sa­mo kri­sta­li pre­ko ko­jih se ne­što pre­la­ma.
– Ta­kav stav čo­vje­ka pri­mo­ra­va da ži­vi u stal­nom pri­snom kon­tak­tu s vla­sti­tim kra­jem.
Tre­ba pri­ja­telj­ski mi­sli­ti na svo­ju smrt, čak iako pre­ma to­me ose­ća­mo ve­li­ku od­boj­nost. Što se me­ne ti­če, mi­slim da bih vo­lje­la umri­je­ti pri pu­noj svi­je­sti, uz spo­ro na­pre­do­va­nje bo­le­sti ko­ja na ne­ki na­čin do­pu­šta smr­ti da se na­sta­ni u me­ni, da joj da vre­me­na da se sa­svim raz­vi­je. Da ne pro­pu­stim po­sled­nje is­ku­stvo, pre­la­zak. Ha­dri­jan go­vo­ri o umi­ra­nju otvo­re­nih oči­ju. A u tom du­hu osta­vi­la sam i ze­no­nu da do­ži­vi svo­ju smrt. Do­volj­no je pri­hva­ti­ti bo­li, bri­ge, bo­le­sti, dru­gih i svo­je vla­sti­te, svo­ju smrt i smrt dru­gih da bi­smo ih pre­tvo­ri­li u pri­rod­ni dio ži­vo­ta.
Tre­ba se tru­di­ti i bo­ri­ti do kra­ja, pli­va­ti u ri­je­ci ko­ja na si­sto­vre­me­no i no­si i do­no­si, una­pri­jed pri­hva­ti­ti is­hod – da će­mo ne­sta­ti na pu­či­ni. Smrt je naj­vi­ši ob­lik ži­vo­ta.
(Na­sta­vi­će se)