Pi­še: PE­RI­VO­JE PO­PO­VIĆ


„... Ko­ji su to kro­ja­či u na­šoj isto­ri­ji za­da­va­li mje­re mo­ra­la i nje­go­ve prak­tič­ne stra­ne? Ne­ka­da su to bi­li tu­ma­či Sta­rog za­vje­ta, Mar­ko Mi­lja­nov, Nje­goš. Ka­sni­je nam sa­vre­me­ni­ci na­gla­ša­va­ju ka­ko su se od­u­vi­jek pi­ta­nji­ma mo­ra­la pa­ti­li ju­na­ci knjiga...”
Emir Ku­stu­ri­ca

Ona pra­va – etič­ka, isto­rij­ska, ne­po­ru­ši­va Cr­na Go­ra pri­pa­da svi­je­tu. Svi­je­tu po­šte­nja, mo­ra­la i do­sto­jan­stva – pri­je sve­ga. Ta­ko su je vi­dje­li, ta­ko su je gra­di­li, ta­kvu su je u na­sle­đe osta­vi­li nje­ni ko­ri­fe­ji. Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski, Vla­di­ka Ra­de To­mov – pje­snik Nje­goš i Mar­ko Mi­lja­nov Po­po­vić vo­zdi­gli su Cr­nu Go­ru do pre­sto­la bo­žan­skog sa­go­vo­re­nja. Oni bija­hu, oni spo­zna­va­hu svi­jet sa po­zi­ci­ja ka­me­nog mo­ra cr­no­gor­skog i br­đan­skog ep­skog prosto­ra...
Dru­ga­či­ja je, po­seb­na je vi­zu­ra me­di­te­ran­skog vi­zi­o­na­ra čo­vječ­no­sti, slo­bo­do­u­mlja i slobo­do­lju­blja Ste­fa­na Mi­tro­va Lju­bi­še. Bez nje­ga je­dan od he­ra­kli­tov­skih ele­me­na­ta sve­spozna­nja ne­do­sta­jao bi Cr­noj Go­ri i nje­nom vo­zne­se­nju...
Dug je vre­men­ski pe­ri­od ka­ko knji­žev­no dje­lo Ste­fa­na Mi­tro­va Lju­bi­še za­o­ku­plja naj­o­zbilj­ni­ju pa­žnju i či­ta­la­ca i knji­žev­ne kri­ti­ke ko­ji u nje­go­vom stva­ra­la­štvu pro­na­la­ze pod­sti­ca­je da sva­ko na svoj na­čin ot­kri­va, sa­zna­je, uoča­va i do­ži­vlja­va ne­sum­nji­vo broj­ne i još neo­t­kri­ve­ne i ne­de­fi­ni­sa­ne taj­no­vi­to­sti što ih je u svom du­hu ot­hra­nio ovaj ve­li­ki pi­sac. U sve­mu i na­kon sve­ga na­me­će se ne­dvo­smi­slen za­klju­čak: bez­ma­lo svi pro­u­ča­va­o­ci i sa­be­sjed­ni­ci Lju­bi­ši­nog dje­la sla­žu se u is­ka­zu da je ri­ječ o je­din­stve­noj stva­ra­lač­koj po­ja­vi ko­ja sa­ma za se­be ozna­ča­va oso­ben čin u sve­u­kup­nom stva­ra­la­štvu srp­skog je­zič­kog pro­stora.
Prin­cip in­di­vi­du­a­li­za­ci­je po­znat od Ari­sto­te­la (po Ja­ko­bi­je­vu ka­rak­te­ri­sti­čan i za mi­sa­o­ni si­stem Spi­no­ze i Vol­fa), u knji­žev­noj te­o­ri­ji i kri­ti­ci re­de­fi­ni­san kroz Jun­go­va tu­ma­če­nja, pru­ža do­bru osno­vu za no­va pu­ni­ja i si­stem­ski oprav­da­na do­ka­zi­va­nja Lju­bi­ši­nog knji­žev­nog per­so­na­li­te­ta (Pre­ma Si­ni­ši Je­lu­ši­ću). Po­seb­nost kao pra­o­sno­va in­di­vi­du­al­nog po­sto­ja­nja i tra­ja­nja ka­rak­te­ri­stič­na je za stva­ra­la­štvo P. P. Nje­go­ša, pa kao ana­lo­ška kon­stan­ta, u okvi­ri­ma pro­zne eks­pli­ka­ci­je, mo­že se slo­bod­no pri­mi­je­ni­ti i na S. M. Lju­bi­šu i u do­broj mje­ri na Mar­ka Mi­lja­no­va Po­po­vi­ća, oso­bi­to u pro­ce­su „no­vih či­ta­nja” ove tro­ji­ce kom­ple­men­tar­nih li­te­rar­nih sa­be­sjed­ni­ka.
Pa­ul He­ber­lin, pre­ma V. Šteg­mi­le­ru, de­fi­ni­še i po­jam čo­vje­štvo pro­is­te­kao iz „či­nje­ni­ce da in­di­vi­du­um kao du­ša po­sta­vlja se­bi kao ap­so­lut­ni cilj ide­ju or­ga­ni­za­ci­je čo­vje­ka”. U tom smi­slu naš auto­ri­ta­tiv­ni pri­po­vje­dač an­ti­ci­pi­ra pro­ble­me ko­ji­ma će se ba­vi­ti mi­sao no­vog vre­me­na i ta­ko, svoj­stve­no istin­skom stva­ra­o­cu, nad­ra­sta vri­je­me u ko­me ži­vi i oso­bi­to ono na ko­je se od­no­si nje­go­vo stva­ra­la­štvo, osta­ju­ći isto­vre­me­no do­sle­dan tra­di­ci­o­nal­nim po­et­skim i re­flek­siv­nim obra­sci­ma.
I za­i­sta, či­ta­ju­ći Lju­bi­ši­na pri­ča­nja i pri­po­vi­je­sti, ka­zi­va­nja, bi­o­graf­ske za­pi­se, ski­ce za ne­do­vr­še­ni ro­man „Cr­no­gor­sko Bad­nje ve­če”, či­ni se da sve pro­či­ta­no od­ne­kud već zna­mo, da sve re­če­no po­sto­ji ne­gdje u na­ma, u na­šem bi­ću, ne­gdje u naj­du­bljim ko­ri­je­ni­ma istin­ske ljud­ske, slo­ven­ske, srp­ske i cr­no­gor­ske du­hov­no­sti. I Ka­njoš i Fur­lan ja­sno i jed­no­stav­no ve­zu­ju nas s op­štim ko­lek­tiv­nim svjet­skim mi­tom, ali na­šu mi­sa­o­nu i smi­sa­o­nu si­stem­sku di­men­zi­ju sve­mu je dao sa­mo Ste­fan Lju­bi­ša i sa­mo nje­gov stva­ra­lač­ki kod de­fi­ni­še sve­u­kup­ni od­nos mi­ta i bi­ća već ja­sno vas­po­sta­vljen na sin­hro­nij­skom, a na­ra­sta­ju­će in­te­re­san­tan na di­ja­hro­nij­skom pla­nu.
Ov­dje bi po­seb­no bi­lo za­ni­mlji­vo, sli­je­de­ći Ro­la­na Bar­ta „ko­ji je mit po­ve­zao sa je­zi­kom i in­for­ma­ci­jom, a mi­to­lo­gi­ju sa se­mi­o­ti­kom” od­re­di­ti pun Lju­bi­šin od­nos mi­ta na­spram ka­zi­va­nja o mi­tu, od­no­sno tran­spo­no­va­nje mi­ta u svje­tlu „So­si­ro­ve opo­zi­ci­je ozna­či­o­ca i ozna­če­ni­ka. No, to je isto­vre­me­no i za­la­že­nje u Ka­si­re­ro­vu pro­ble­ma­ti­ku od­no­sa mi­ta, re­li­gi­je, je­zi­ka i na­či­na mi­šlje­nja i go­vo­re­nja. Tu, po Ka­si­re­ru, već dje­lu­ju fe­no­me­no­lo­ške za­ko­ni­to­sti re­la­ci­je čo­vje­ka i svi­je­ta ko­je naš Lju­bi­ša sa­svim pre­ci­zno pre­po­zna­je i li­te­rar­no de­fi­ni­še kroz spe­ci­fi­kum sna­ge in­di­vi­du­al­nog i pre­mo­ći ko­lek­tiv­nog pre­ga­la­štva. Lju­bi­ša nas ne­dvo­smi­sle­no uvje­ra­va da se između mit­ske ma­šte, mit­ske zbi­lje (Ka­si­re­ro­vi iz­ra­zi) i po­et­skog re­a­li­te­ta če­sto i svr­sis­hod­no mo­že po­sta­vi­ti znak jed­na­ko­sti. No­va či­ta­nja Lju­bi­ši­ne pro­ze shod­no re­če­nom mo­gu re­la­ti­vi­zo­va­ti, bar u po­je­di­nim seg­men­ti­ma, Ka­si­re­ro­vu ali i Spen­se­ro­vu i Mi­le­ro­vu pret­po­stav­ku od­no­sa mi­ta i je­zi­ka.
Ta­ko „nov, pro­du­blje­ni ho­ri­zont sve­ta ko­ji tek po­ka­zu­je več­ni, sve­o­bu­hvat­ni sve­mir; ko­ji je pre­stao da se de­vi­čan­ski sje­di­nju­je sa­gle­da­va­njem stva­ri kao bi­ća, ko­ji ni­je vi­še ne­po­sre­dan u od­no­su na bi­će – to je po­sle­di­ca po­na­vlja­nja mi­ta na vi­šem ni­vou” — u sa­vre­me­noj per­cep­ci­ji Lju­bi­ši­ne po­e­ti­ke do­bi­ja pra­vo na pu­nu i do­sled­no re­kon­stru­i­sa­nu va­lo­ri­za­ci­ju.(Na­sta­vi­će se)