PI­ŠE: MI­LI­CA KRALj


Ri­jet­ko je u na­šoj knji­žev­no­sti da jed­no stva­ra­la­štvo tra­je to­li­ko du­go, i to da tra­je ta­ko što se ne­pre­sta­no is­ka­zu­je kao isto­vjet­no­sti i kao raz­li­či­tost u isti mah. Odav­no je utvr­đe­no i re­če­no da je De­san­ka Mak­si­mo­vić pje­snik lju­ba­vi i ži­vo­ta, pri­ro­de i ro­do­lju­blja, pred­stav­nik auten­tič­ne li­rič­no­sti(... ) Ras­pro­str­la je ta­ko na­ša pje­sni­ki­nja lju­bav nad svi­je­tom umi­ra­nja i ne­spo­koj­stva; ras­pro­sti­ru­ći ga u zna­če­nje nje­nog pje­sni­štva utkao se ne­mir bez ko­jeg, uosta­lom i ne­ma pra­vog stva­ra­lač­kog či­na. U svom kru­gu, i u svo­joj sa­mo­ći, li­ri­ka De­san­ke Mak­si­mo­vić jed­na je od ve­li­kih lje­po­ta i ra­do­sti na­še knji­žev­no­sti.
Ime De­san­ke Mak­si­mo­vić sva­ka­ko bi osta­lo kao ime naj­ve­će srp­ske pje­sni­ki­nje, ali ne i kao ime jed­nog od naj­ve­ćih srp­skih pje­sni­ka da ni­je na­pi­sa­la zbir­ku „Tra­žim po­mi­lo­va­nje”. Ova zbir­ka je u stva­ri i psi­ho­lo­ški i etič­ki trak­tat pi­san uz­vi­še­nom pje­snič­kom re­to­ri­kom, ko­jom se i pa­ra­fra­zi­ra i ne­gi­ra slo­vo za­ko­na.
De­san­ka je s po­ga­čom i so­lju, i se­o­skom dje­či­com oko se­be, na bran­ko­vin­skoj ka­pi­ji od ra­su­še­nih hra­sto­vih prit­ki, do­če­ki­va­la naj­mi­li­je go­ste, do­tle joj ne­po­zna­te, a to­li­ko pri­sne, pje­sni­ke sa svih kon­ti­ne­na­ta.
Mla­di nje­mač­ki pje­snik Min­cber­ger na­kon pri­su­stvo­va­nja ora­to­ri­ju­mu u kra­gu­je­vač­kim Šu­ma­ri­ca­ma, i či­ta­nja De­san­ki­ne „Kr­va­ve baj­ke”, iz pi­je­te­ta pre­ma hi­lja­da­ma ne­du­žnih žr­ta­va fa­ši­stič­kog po­gro­ma, od­bio je da uzme ije­dan za­lo­gaj na za­jed­nič­kom obje­du pje­sni­ka.
Desanka je do­bi­la sve na­gra­de ko­je pje­sni­ci do­dje­lju­ju i sve na­gra­de ko­je otadž­bi­na do­dje­lju­je.
Po­vo­dom do­dje­lji­va­nja Nje­go­še­ve na­gra­de (1984) re­kla je: „Me­ni je zbi­lja kao i Nje­go­šu, mi­lo što mi pje­sme na­rod vo­li i ra­zu­mi­je. Me­ni ne bi bi­lo do­volj­no da sam bli­ska sa­mo jed­noj gru­pi lju­di. Ja bih vo­lje­la da oko mo­jih pje­sa­ma leb­di ore­ol mo­je otadž­bi­ne. Pra­vo je da pje­snik vra­ti svo­me na­ro­du bar dio ono­ga što mu du­gu­je.“
Bi­la je i pr­vi do­bit­nik Zlat­nog pr­ste­na: „Zlat­ni pr­sten ko­ji da­je­te pje­sni­ci­ma kao od­li­ko­va­nje – opi­plji­va je po­et­ska me­ta­fo­ra – vjen­ča­va­te pje­sni­ka s po­e­zi­jom. Da­ju­ći ga me­ni po­tvr­đu­je­te da sam za­ro­blje­nik ri­je­či, za­ro­blje­nik sno­va.“
U po­hva­li sti­ho­vi­ma: Ze­mlja je­smo, / osta­lo sve su pri­vi­di..., Ni­ko­la Mi­lo­še­vić is­ti­če raz­li­ku iz­me­đu nji­ho­vog dej­stva i ta­kvog fi­lo­zof­skog is­ka­za kao što je, na pri­mjer, „svi lju­di su smrt­ni“. Mi­lo­še­vić tu raz­li­ku na­zi­va raz­li­kom u „in­ten­zi­te­tu zna­če­nja“ i po­ka­zu­je ka­ko bit­nost do­ži­vlja­ja pro­la­zno­sti ov­dje ko­mu­ni­ci­ra ne­ko­li­kim iz­ra­žaj­nim sred­stvi­ma: iz­dva­ja­njem tvrd­nje „ ze­mlja je­smo“ u za­se­ban stih, nje­go­vim kon­tra­sti­ra­njem sa ri­ječ­ju „pri­vi­di“ u na­red­nom sti­hu, pa i ras­po­re­dom ri­je­či u sti­hu „osta­lo su pri­vi­di”.
Ro­đe­na je 16. ma­ja 1898. u Ra­bro­vi­ci kod Va­lje­va. Njen otac Mi­ha­i­lo, uči­telj do­bio je pre­mje­štaj od­mah po nje­nom ro­đe­nju i po­ro­di­ca se pre­se­li­la u Bran­ko­vi­nu, gdje je De­san­ka i pro­ve­la dje­tinj­stvo. Gim­na­zi­ju je za­vr­ši­la u Va­lje­vu. Stu­di­ra­la je na odje­lje­nju za svjet­sku knji­žev­nost, op­štu isto­ri­ju i isto­ri­ju umjet­no­sti Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du. Ra­di­la je u Obre­no­vač­koj gim­na­zi­ji, a za­tim kao su­plent u Tre­ćoj žen­skoj gim­na­zi­ji u Be­o­gra­du. Kao sti­pen­di­sta fran­cu­ske vla­de go­di­nu da­na je pro­ve­la na usa­vr­ša­va­nju u Pa­ri­zu. Oko go­di­nu da­na ra­di­la je i u uči­telj­skoj ško­li u Du­brov­ni­ku, a za­tim u Pr­voj žen­skoj gim­na­zi­ji u Be­o­gra­du. Av­gu­sta 1933. go­di­ne uda­la se za Ru­sa Ser­ge­ja Sla­sti­ko­va. U bra­ku ni­su ima­li dje­ce.
Na­pi­sa­la je oko pe­de­set knji­ga po­e­zi­je, pje­sa­ma i pro­ze za dje­cu i mla­de, a ba­vi­la se i pre­vo­đe­njem po­e­zi­je s ru­skog, slo­ve­nač­kog, fran­cu­skog i bu­gar­skog je­zi­ka.
Nje­ni pri­ja­te­lji bi­li su: Cr­njan­ski, An­drić, Isi­do­ra Se­ku­lić, Bran­ko Ćo­pić, Gu­stav Kr­klec, Mi­ra Aleč­ko­vić.
Bi­la je član Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umet­no­sti.
Umr­la je 11. fe­bru­a­ra 1993. go­di­ne.
Još za ži­vo­ta po­dig­nut joj je spo­me­nik u Va­lje­vu, rad va­ja­ra Alek­san­dra Za­ri­na, li­cem okre­nut pre­ma spo­me­ni­ku voj­vo­de Ži­vo­ji­na Mi­ši­ća. Spo­me­nik u Be­o­gra­du ot­kri­ven je 23. av­gu­sta 2007. u Ta­šmaj­dan­skom par­ku.
De­san­ka Mak­si­mo­vić – naj­zna­čaj­ni­ja že­na na­šeg do­ba i srp­ske kul­tu­re, ima­la je onu naj­r­je­đu sre­ću pje­sni­ka: na lju­bav joj je uz­vra­će­no lju­ba­vlju. U svjet­skoj kul­tu­ri ne po­sto­ji ve­ći pje­snik sa du­žim i plod­ni­jim ži­vo­tom. Svu­da gdje je ko­rak­nu­la bi­la je pri­ma­na s naj­vi­šim po­ča­sti­ma i to­pli­nom i lju­ba­vlju ko­je pri­pa­da­ju sa­mo iz­u­zet­nim lič­no­sti­ma. Na sve­čan na­čin osje­ti­la je čar odu­še­vlje­nja i go­sto­prim­stva; u tu­đem bo­lu osje­ti­la je svo­ju bol, u tu­đoj ra­do­sti vi­dje­la je svo­ju, u oku svom ima­la je za­jed­nič­ku su­zu i isti­nu.
Iza­bra­ni­ca iz­me­đu svih Srp­ki­nja, a isto­vre­me­no i naj­jed­no­stav­ni­ja me­đu nji­ma, bi­la je ne­kru­ni­sa­na vla­da­ri­ca srp­skog je­zi­ka u onom nje­go­vom naj­o­sje­tlji­vi­jem slo­ju ko­ji se zo­ve po­e­zi­ja, šta­vi­še – u onoj naj­spi­ri­tu­al­ni­joj du­bi­ni tog slo­ja, na­zva­noj li­ri­ka.
Na­sta­vi­će se