Pi­še: PE­RI­VO­JE PO­PO­VIĆ

Zna­no je i to, ali da po­no­vi­mo, da je Mar­ko Mi­lja­nov ro­đen 1833, 25. apri­la na isto­rij­skom Me­du­nu u Ku­či­ma, kod Pod­go­ri­ce. Od 1856. kao već afir­mi­sa­ni mla­di ju­nak i haj­duč­ki če­to­vo­đa (za­ni­mlji­vo, po­kla­pa se sa go­di­nom u ko­joj je iz­vr­še­na ve­li­ka po­ha­ra Ku­ča od stra­ne cr­no­gor­skog knja­za Da­ni­la i nje­go­vog okru­že­nja), Mar­ko je u dr­žav­noj slu­žbi na ce­tinj­skom dvo­ru, pr­vo kao per­ja­nik, po­tom kao ka­ba­da­hi­ja, bri­ga­dir, voj­vo­da, gu­ver­ner no­vo­o­slo­bo­đe­ne Pod­go­ri­ce i se­na­tor. Ko­nač­no, u go­di­na­ma 1882. i 1883. do­la­zi do su­ko­ba i raz­la­za sa knja­zom Ni­ko­lom, na­kon ko­ga Mar­ko gu­bi sva zva­nja i pri­na­dle­žno­sti, po­vla­či se na svoj rod­ni Me­dun, gdje, na sre­ću, po­či­nje da se ba­vi knji­žev­nim stva­ra­la­štvom. Umro je kao sla­van i sla­vljen ju­nak, pa­tri­o­ta, in­te­grist, eti­čar i knji­žev­nik u Her­ceg No­vom 1901. go­di­ne, na Sre­te­nje Go­spod­nje.
Po­me­nu­ta 1882. go­di­na od iz­u­zet­ne je va­žno­sti za stva­ra­o­ca Mar­ka Mi­lja­no­va. Na­i­me, ta­da naj­slav­ni­ji cr­no­gor­ski raz­voj­vo­da po­či­nje da pi­še, ja­sno je, da pi­še u stva­ra­lač­kom smi­slu. U naj­ma­nju ru­ku je neo­ba­zri­va na­iv­nost is­tra­ži­va­ča ko­ji tu či­nje­ni­cu po­ve­zu­ju sa do­ta­da­njom ele­men­tar­nom ne­pi­sme­no­šću zna­me­ni­tog i po­tvr­đe­nog pi­sca. Mar­ko je­ste bio i ostao gra­ma­tič­ki skrom­no pi­smen, vi­di se to i po or­to­gra­fi­ji i po pra­vo­pi­su, ali ne zna­čaj­no skrom­ni­je od ne­kih sa­vre­me­nih cr­no­gor­skih pi­sa­ca sa ve­o­ma zvuč­nim sa­mo­zva­nji­ma, po­seb­no ako se uzme u ob­zir nu­žna vre­men­ska re­la­ci­ja. Te­ško da bi mo­gao da se po­sma­tra kao „ne­pi­smen” iz­u­zet­no bi­star čo­vjek, vr­stan na­ra­tor i re­zo­ner, ro­đe­ni stva­ra­lac či­ja su mi­šlje­nja uva­ža­va­li i nu­žno po­tvr­đi­va­li npr. Jo­zef Ho­le­ček, Val­ta­zar Bo­gi­šić, Si­mo Ma­ta­vulj i Pa­vle Apo­lo­no­vič Ro­vin­ski. Mar­ko Mi­lja­nov je Pa­ve­la Apo­lo­no­vi­ča s po­seb­nim sim­pa­ti­ja­ma na­zvao Pa­vle Rus u vri­je­me ču­ve­ne Mar­ko­ve gu­sinj­ske gol­go­te ko­joj je svje­dok bio i sam P. A. Ro­vin­ski.
No, i pri­je po­me­nu­te go­di­ne, Mar­ko Mi­lja­nov Po­po­vić se stva­ra­lač­ki i pje­snič­ki ogle­dao. Po­zna­ta je (isti­na još uvi­jek kao od­lo­mak) nje­go­va „Oda knja­zu Da­ni­lu” iz 1851. go­di­ne. „Po­sla­ni­ca Le­ki Iva­no­vu” iz 1876. i „Pi­smo knja­zu Ni­ko­li” iz 1877. – sa­ču­va­ni su i ob­ja­vlje­ni u cje­li­ni. Sva tri dje­la su pje­snič­ka.
Me­đu­tim, Mar­ko­va naj­zna­čaj­ni­ja dje­la na­sta­ju upra­vo od go­di­ne ko­ju smo apo­stro­fi­ra­li. Epi­sto­la u sti­ho­vi­ma „Po­sla­ni­ca ser­da­ru Jo­lu Pi­le­ti­ću” na­pi­sa­na je na Me­du­nu 1882, a ob­ja­vlje­na u Be­o­gra­du 1883. kao je­di­no za ži­vo­ta auto­ra ob­ja­vlje­no dje­lo. Go­di­ne 1901, ubr­zo po­sli­je Voj­vo­di­ne smr­ti, u Be­o­gra­du su ob­ja­vlje­ni „Pri­mje­ri čoj­stva i ju­na­štva”, naj­zna­čaj­ni­je nje­go­vo dje­lo, po­tom opet u Be­o­gra­du „Ple­me Ku­či u na­rod­noj pri­či i pje­smi”, 1904. go­di­ne, i „Ži­vot i obi­ča­ji Ar­ba­na­sa”, pr­vo kao felj­ton u Lje­to­pi­su Ma­ti­ce Srp­ske 1904/1905. go­di­ne, u No­vom Sa­du, i kao knji­ga 1907. u Be­o­gra­du. Iz istog dje­la ka­sni­je je iz­dvo­je­na po­vi­jest u pro­zi i sti­hu „Srp­ski haj­du­ci”, a knji­ga je ob­ja­vlje­na i kao po­seb­no dje­lo u pri­re­đi­vač­koj ob­ra­di R. Mi­li­ća i P. Po­po­vi­ća, a u iz­da­nju Na­rod­ne bi­bli­o­te­ke „Ra­do­sav Lju­mo­vić” iz Pod­go­ri­ce, 1996. go­di­ne. Po­me­nu­ti pri­re­đi­va­či dje­lo tre­ti­ra­ju kao po­et­ski ro­man. Sa­da već ču­ve­na „Po­sla­ni­ca voj­vo­di Pe­ku Pa­vlo­vi­ću”, 1043 sti­ha i zna­ča­jan broj stra­ni­ca pro­znog tek­sta, pro­na­đe­na je i pr­vi put ob­ja­vlje­na u ča­so­pi­su „Stva­ra­nje” 12/1971, str. 1515-1572, u re­dak­ci­ji Mi­lo­ra­da Sto­jo­vi­ća i pod na­slo­vom „Voj­vo­di Pe­ku Pa­vlo­vi­ću”. Jo­van Ča­đe­no­vić dje­lo naslo­vlja­va „Po­sla­ni­ca Pe­ku Pa­vlo­vi­ću”, a ovaj autor za­jed­no sa Ra­do­sa­vom Mi­li­ćem u re­al­noj ana­lo­gi­ji da­je re­če­ni ade­kvat­ni na­slov. „Ovo dje­lo po­ve­ća­va i bo­ga­ti Mar­kov knji­žev­ni rad – te­mat­ski i sa­dr­žaj­no, idej­no i for­mal­no. Za­to je (nje­gov) zna­čaj vi­šestruk”, pa, da­ka­ko, i sa sta­no­vi­šta te­me ko­ju apo­stro­fi­ra­mo.
Ka­ko na­vo­di Ba­ne No­va­kov Iva­no­vić, Mar­ko­va dje­la: Zbir­ka od 300 ep­skih de­se­te­rač­kih pje­sa­ma i „Po­sla­ni­ca Jo­ze­fu Ho­le­če­ku”, ve­li­kom če­škom pu­bli­ci­sti i Mar­ko­vom pri­ja­te­lju, ne­sta­la su i oči­gled­no za­u­vi­jek iz­gu­blje­na pod sa­svim ne­raz­ja­šnje­nim okol­no­sti­ma.
Pro­zno „Pi­smo Mar­ka Mi­lja­no­va” voj­vo­di La­za­ru So­či­ci, oso­bi­to je zna­čaj­no sa li­te­rar­nog, a na­ro­či­to sa so­ci­o­lo­ško-isto­rij­skog aspek­ta zbog da­te traj­ne auten­tič­no­sti. U slič­nom smi­slu ne­za­o­bi­la­zna je i Po­sla­ni­ca če­stit­ko­vi­ću i odo­bri­ko­vi­ću, zna­čaj­no Po­po­vi­će­vo dje­lo ko­je je du­go vre­me­na zbog te­škog te­o­rij­skog ali i su­štin­skog po­i­ma­nja osta­ja­lo po stra­ni...
(Na­sta­vi­će se)